Danlo Kiš – ELEKTRA – Reditelj Jagoš Marković – BELEF o4.– prva premijera u BARUTANI na Kalemegdanu – petak 2.jul 2004.godine

Danilo Kiš je jedan od najzanimljivijih pisaca sa prostora cele bivše Jugoslavije – Crnogorac i Jevrejin, Vojvodjanin i Balkanac – Madjar i Evropljanin – sve to istovremeno a pre svega pisac zainteresovan za probleme svih koji su ikad brinuli o krivici i gresima na prostrorima svekolike Evrope ali i Rusije – odnosno Sovjetskog Saveza..a u vremenima koja se povezuju mračnim istorijskim kontekstima tortura i sudjenja, kazni i ispaštanja, potkazivanja i ogrešenja o samu čovekovu suštinu. Danilo Kiš je pisac dileme i pisac uspstavljanju moralnog koda tamo gde tog koda ima najmanje – u totalitarnim sistemima i mučeničkim režimima kroz istoriju. Sve je on te bolove napaćenih odbolovao i boravio sa njima u logorima od Kolime do Golog Otoka ili, stajao do kolena u vodi po tamnicama podzemnih katakombi Srednjeg Veka u Italiji i Španiji…I kao u Elektri – nosiuo bodež Antičke osvete za pojasom uz Elektru i Oresta…i rešavao njihovu dilemu koju su oni nažalost pogrešno rešili i doveli u pitanje opstanak morala civilizacije zbog greha koji su navukli na sebe i na svoj rod generacijama unapred. Dakle Danilo Kiš i njegov susuret sa antičkim mitom o osveti dece nad majkom koja je ubila oca zato što je žrtvovao kćerku za uspeh rata Grka protiv Troje. Dakle mit o porodičnom – društvenom problemu gde Orest i Elektra iseku majku i njenog ljubavnika da osvete svog oca. Komad o dilemama morala i o moralu dilema. Komad egzistencijalističkih racionalizacija, proboj u strukturu donošenja odluke, prodor u grešku rasudjivanja i analiza nastanka greške u društvenom ponašanju pojedinca, analiza uzroka te greške i procena vanosti kao i odmeravanje težine kazne u osudi zločina kao moralnog – odnosno amoralnog ili nemoralnog čina. Sve je to Danilo Kiš u jednom od svojih najznačnijih dela – retkom delu dramske forme i još u stihu…u ELEKTRI - delu u kome komentariše mit sa egsitencijalističke juksta pozcije…sve je to dakle pažljivo dozirao i pažljivo nijansirao – I da se mit ne povredi a da se otkrije suptilno i brižno materijal savremenih osećaja i polaza i sve odmeravajući kako i koliko doneti snage i koliko i kakve lepote u stihu – ali pre svega da bi osvetlio složenu i britku misao. Na otvaranju BELEFA na kalemegdanu u odličnom skoro mitskom prostoru srednjovekovne Turske Barutane, videli smo izvedbu Elektre festivalske produkcije u režiji Jagoša Markovića. On je tu dramu radio i pre petnaestak godina za Televiziju Beograd i kaže njegov tadašnji urednik – da je TV varijanta bila izvrsna. Ne znam – nisam video – ali ovo što jesam video na pretpremijeri – jer za kritičare nije bilo mesta na premijeri – Hvala Belefu na brizi!…To što sam dakle – ipak video, nema veze sa modernim mitom o dilemi i pogrešnim odlukama. To što smo videli bio je nadobudni recital tvrde i trome organizacije materijala koja ide samo u jednom pravcu..patetične i dosadne, samodovoljne i spore skaske o nekim zajapurenim i zajurenim, iskezenim ubicama majke – skoro besprizornim i banalnim, punim ljute patnje mladima koji umesto u diskoteku danas, odlaze na polja smrti juče. To je ispala jedna dosadna i staromodna priča o neveštim i neinteresantnima Elektri – Vanja Milačić i Orestu - Stefan Kapičić – manekenima negativne provinijencije, recitatorima koji se bave problemima svog izgovora njima teško izgovorljivog teksta i sva se njihiova moć i koncentracija potroši na tom recitiovanju koje postaje samo sebi svrha!. Da ne govorimo o nepotrebnoj i nedefinisanoj ulozi prijatelja koju nemušto igra Konstantin Kostjukov koji se mota po sceni dahće i brekće sa Orestom i posle i sa Elektrom… i znoji se i napreže mišiće valjda da potvrdi kako je teško glumiti ili šta već ne?!…Uglavnom ta jeftina sarada prežvakavanja prenaglašenih reči i rečenica i preforsiranih pozerskih osećanja, bila su smarnih sat i po predstave u inače divnom ambijentu letnje večeri. Ako je suditi po početku – Belef se neće dobro završiti. Ali – jedina svetla tačka predstave bila je Djurdjija Cvetić u ulozi nesrećne Klitemnestre koja trezveno i tragički mirno dudje po svoju porciju smrti ali ne bez objašnjenja, ne bez svesti o tragičnoj grešci i o prinudnoj hrabrosti i iznudjenoj brutalnosti kazne. Djurdjija Cvetić donela je - konačno – svet Kišovih dilema ali šteta što je to trajalo sasvim kratko - koliko samo jedna – njena scena tragičnog razrešenja. Pratićemo Belef i dalje – pa valjda bude i nekog boljitka. Za sada – nikako!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2, ponedeljak 5. jul 2004.godine