(vedro pozorje u jednom činu s epilogom)

PRIBlĆEVIĆ: Dok ste bili u opoziciji, stalno ste govorili o zapisniku.

MINISTAR MARKOVIĆ: Govorio sam, onda, kada sam imao pravo.

VOJVODA LUNE (preti i dovikuje): Priđite meni ako smete!

(U dvorani nastaje buka. Predsedavajući preti da će prekinuti sednicu.)

RAČIĆ: Ovde će padati glave! Dok ne ubijemo Stjepana Radića, nece biti mira!

DR PERNAR: Svinje ovako misle kao Punisa Račić!

POPOVIĆ: Ja sam došao ovde da vršim dužnost narodnog poslanika, a nisam došao da gledam cirkus u Narodnoj skupštini. Govori g. Stjepana Radića toliko su bljutavi, da se sa indignacijom preko njih prelazi.

DR PERNAR: Bezobrazniče jedan!

MATIJEVICĆ: Ovo je razbojnička špilja.

PREDSEDNIK DR PERIĆ: Opominjem g. Popovića da upotrebljava pristojne reči.

POPOVIĆ: Šta hoćete? Ja se vas ne plašim. Ja ću da vam kažem to isto što sam i juče kazao. Ja ću to da ponovim. Ja ću da kažem ono što mislim.

DR PERNAR: Ti misliš da si na Kosovu, a ne u Narodnoj skupštini!

POPOVIĆ: Ako vas vođa koji bruka hrvatski narod i dalje produži sa vređanjem, ja vam jamčim da će njegova glava pasti ovde!

BIČANlĆ (ustaje): Jeste li čuli, g. predsedniče, da će njegova glava pasti?

DR PERNAR: To se ne smije događati u Skupštini. To je bezobrazluk!

POPOVIĆ (produžava): Ja vam, gospodo, to kažem i ja od toga ne bežim. Ja vam to jamčim!

BOŠKOVIĆ (prekida ga): Ne bojimo se mi od vas!

POPOVIĆ: Za to neće biti krivac Srbija, neće biti krivi Srbi, nego ćete biti krivi vi koji ste dresirani. Sramota je što ste takvi kakvi ste došli u Narodnu skupštinu.

(Protesti, uzvici, graja.)

PREDSEDNIK DR PERIĆ: Ja ne mogu da čujem kad vas trideset lupa o klupe... Molim za mir, gospodo!

POPOVIĆ: Mi ćemo vas naučiti pameti!

DR PERNAR: Mi smo došli u razbojničku špilju, mi nismo u Parlamentu!

POPOVIĆ (nastavlja): Gospodin Stjepan Radić je većinu nazvao stokom, a ja vam kažem da je on sa svojim dresiranim i nevaspitanim poslanicima stoka.

(Nepodnošljiva graja. Predsednik Dr Perić prekida sednicu. Poslanik Popović biva opomenut pismenom opomenom.)

RAČIĆ: Ja sam tražio reč da stavim primedbu na Zapisnik.

PREDSEDNIK DR PERIĆ: Na Zapisnik ne možete staviti primedbu, jer je Zapisnik primljen, ali vaše ime je spomenuto, pa možete da na to odgovorite. Imate zato pet minuta vremena.

NEKO (viče): Kada je primljen Zapisnik?

RAČIĆ (nastavlja): Moram izjaviti svoje žaljenje što konstatujem da me smetaju, pre nego što sam ma šta kazao...

PRIBlĆEVIĆ (prekida ga): Ovde se preti ubistvom i to želim pred celim narodom da konstatujem.

RAČIĆ: Moram da izrazim žaljenje što g. predsednik oduzima reč poslanicima koji se revoltiraju na tako strašne psovke i što kažnjava one koji kažu bez ikakve uvrede da će braniti svoju čast, a ne kažnjava one koji psuju poslanike i ruše ugled Parlamentu... Kada su govorili poslanici iz opozicije, počevši od g. Radića i g. Pribićevića, ja, bez obzira što pripadam Radikalnoj stranci, kad mi se sviđalo, ja sam pljeskao. Ako je neko govorio od strane vladine većine, pa se meni to dopadalo, i ako sam smatrao da je u pravu, ja sam mu, razume se, pljeskao. Kada je g. Popović danas kazao da podnese ovakve psovke, i da on ne može da dozvoli da se narodni poslanici nazivaju stokom, i izrazima koji ruše Parlament i našu državu, i kad se revoltirao i kazao da će takve uvrede prati svojom krvlju, ja sam mu pljeskao, jer mi se takvo držanje dopalo...

DR PERNAR (prekida ga): Aha, u tome grmu leži zec; Pucaj! Sa takvim ljudima da sedimo mi ovde?

RAČIĆ (nastavlja): Kada bismo mi, gospodo, bili jednog mišljenja, jednakih pogleda na državu i društvo, mi onda ne bismo morali imati razna gledišta. Ali vidite, gospodo, mi svi znamo zbog čega se razlikujemo; ali, gospodo, ono što mene naročito dira, i kao građanina i kao poslanika, i što ja ne mogu nikako da gledam, to je sistematsko izazivanje koje se nama svima neprestano upućuje gospodo, kada se to preko nas donosi u narod i kad se ruši naš ugled..

(Graja kod opozicije.)

DR PERNAR: Ovo je drskost! Ovo nije dostojno čovekal

RAČlĆ (čeka da se buka stiša): Gospodo, ja nisam nikad u svome javnom radu izgubio iz vida, ni jednog momenta, da čuvam interese srpskog naroda, interese svoje otadžbine. Izjavljujem pred vama svima da nikad srpski interesi - kad ne pucaju puške i topovi - nisu više bili dovedeni u opasnost nego sada. I, gospodo, kao Srbin i kao narodni poslanik, kada vidim opasnost prema svojoj naciji otadžbini, otvoreno kažem da ću upotrebiti i drugo oružje koje treba da zaštiti interese Srpstva...

(Veliki protesti i graja.)

JELAŠIĆ: Dakle, mi moramo mirno gledati kako vi pljačkate?

PRIBlĆEVIĆ: Hoćete da se i u Londonu čuje da se ovde preti oružjem?

DR PERNAR: Neka Evropa čuje kud su Hrvati i prečani došli. Neka to Evropa čuje

(Opšta graja. Predsednik umiruje poslanike.)

RAČlĆ (nastavlja) Ima nekoliko godina otkako je trebalo da se naša država konsoliduje, kada je trebalo da naš narod iskoristi što je stekao u ratu svojim junaštvom i vernošću prema saveznicima, dotle je jedan deo našega naroda upotrebljavao, što je najgore, klevete da ometa sređivanje i izdaje interes našeg naroda, i ove nase države...

DR PERNAR: Opljačkali ste begove!

RAČIĆ (silazi sa govornice, obraća se predsedavajućem): Tražim, g. predsedniče, da ga kaznite, ili ću ja njega da kaznim.

(Graja i burni protesti. Predsednik prekida sednicu.)

RAČIĆ (nadvikuje): Ako me vi ne zaštitite, sam ću se zaštititi...

(Graja, uzvici, protesti i lupa.)

RAČlĆ (maša se rukom za džep): Ko god bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, ubiću ga!(Račić poteže revolver. Ministar Vujović koji se nalazi iza njega, u ministarskoj klupi, hvata ga za ruku. U istom času priskače Obradović. Račić, od obojice fizički znatno jači, odgurne pružene ruke. Puca iz parabeluma. Prvi hitac pogađa Dr Pernara i on se ruši na klupu. Pogodak je iznad samog srca. Granđa i Basariček skaču prema Radiću kome se uputio Račić. Munjevito se Račić okrene i jednim metkom obara Basaričeka koji pada preko stenografskog stola. Metak ga pogađa u slabinu. Sledeći metak pogađa Granđu u ruku. Čim Granđa padne, Račić puca u Radića i pogađa ga u trbuh. Da pomogne bratu u opasnosti, skače Pavle Radić)

RAČIĆ (uzvikuje): Tebe sam tražio!

(Sledećim metkom obara Pavla. Pogaža ga ispod samog srca kada isprazni revolver, mirno se upućuje ka izlazu, krpz ministarsku dvoranu. Niko ne sme da mu stane na put.) Atentator Račić je poslednji put viđen u Beogradu prvih dana oslobođenja oktobra 1944. godine. Zatim mu se gubi svaki trag.

Zahvaljujemo se Kulturbuntarhivu za ovaj tekst.