Festival domaće drame po ugledu na Antičke Pozorišne Festivale u smislu takmičenja dramskih pisaca koje se održava svake godine – to što je nekad nosilo ponosno ime Sterijino Pozorje – došlo je do najnižih grana opstanka, palo je na najniži vodostaj postojanja jer je uprkos celoj selekciji od sedam predstava u konkurenciji za nagrade i dopunjeno izborom predstava u okviru KRUGOVA van konkurencije – ovogodišnje Pozorje je imalo da prikaže samo JEDNU jedinu predstavu! To je bila predstava iz Švajcarske na tekst Dušana Kovčevića PROFESIONALAC. Dakle – ove godine je pompezno najavljivano medjunarodno takmičenje Srpsko-Crnogorskih tekstova u multimedijalnom ključu na festivalu Sterijino Pozorje. Od svega toga ispalo je jedno privatno pabirčenje naslova spakovanih pod kišobran teme – “AMERIKA I NJEN UTICAJ NA SVETSKU DRAMATURGIJU I ŽIVOT”…tako nekako! Selektor Ivan Mednica sklopio je repertoar prema ključu ove teme a ne prema ključu najboljih dramskih dela i predstava po tekstovima domaćih autora izvedenih prethodne sezone.

Ne sumnjam da dotični naslov ima značaja za jedan Festival nacionalne drame – bar koliko i eventualni naslov – “IMA LI ŽIVOTA NA MARSU?” - ali bojim se da se selektor ovogodišnjeg Sterijinog Pozorja Ivan Medenica lišio nekoliko dela koja bi imala šta da kažu o savremenom dramskom i pozorišnom trenutku u dotičnoj domovini – Srbiji i Crnoj Gori. Naime bar četiri predstave iz ovogodišnje produkcije ostala su izvan selekcije za Pozorje voljom selektora i to verovatno zbog toga što je on odabrao pomenutu temu – sasvim proizvoljnu i ličnu e da bi – verovatno – stavio pod specijalni akcenat inače odličnu dramu Biljane Srbljanivić “AMERIKA II DEO” u izvodjenju Ateljea 212 i u režiji Dejana Mijača.

Festival Sterijino Pozorje nastao je pre 49 godina očigleddno sa idejom da promoviše domaću – tada jugoslovensku dramu i to u cilju njenog usmeravanja ka specifičnim umetničkim problemima SAVREMENOG života na tlu tadašnje Jugoslavije a u cilju njene – te domaće drame – konkurentnosti na svetskom tržištu drame i pozorišta – ako smem tako grubo da se izrazim. Zapravo – verujem – da je osnivač dotičnog Festivala želeo da nekako potvrdi i inauguriše jedan bitan segment društvenog bića kroz specifičnu estetiku nastalu i prepoznatu na tlu tadašnje Jugoslavije uprkos ostalim geografskim i umetničkim identitetima tadašnjeg sveta i Evrope i Amerike.

Za proteklih 49 godina postojanja ovaj Festival imao je raznih uspona i padova, ali nikad nije dospeo tako nisko u merama kvaliteta kao što je to bilo ove godine - da po izboru selektora Ivana Medenice – vidimo samo JEDNU dobru predstavu!..To je valjda najniža tačka selektorove nesnalažljivosti i njenog odraza na festivalski kvalitet. Ostale predstave – sem pomenurtog PROFESINALCA po tekstu Dušana Kovačevića u režiji mlade Lorans Kalam u produkciji dva Švajcarska pozorišta – iz Ženeve i Lozane – bile su prost zbir nedoraslog poimanja pozorišta neprimerenog nivou jedinog takmičarskog festivala pozorišta na domaće tekstove u jednoj godini. A nije istina da nije bilo boljih prdstava – ali ih selektor nije uzeo u obzir. To su bile predstave koje se polemički i na dramatičan način bave savremenim gorućim problemima života i umetnosti, istorijskog iskustva i bolnih grešaka društva i politike, bave se krivicom i stidom, bave se sramotom i tragičnim zbludama o kojima govore trezvenio i kritički. Pored toga to su bile i predstave koje su pozorišno, umetnički ispitivale žive mogućnosti izraza i postavljale bitna pitanje u formi pozorišne komunikacije – i u tekstu i u ostalim pozorišnim elementima komunikacije. – režiji, glumi, scenografiji, muzici…Govorim o četiri predstave – po mom uvidu u ovogodišnju produkciju u Srbiji i Crnioj Gori – za koje sam siguran da bi MORALE da imaju svoje mesto na godišnjem Festivalu nacionalne drame ove države. To su predstave Kruševačkog Pozorišta “SVINJSKI OTAC” po tekstu Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina sa izvrsnom Jelisavetom Sablić u ulozi balkanske majke terorističkog stuba porodice…zatim je tu predstava Beogradskog Dramskog Pozorišta “VILA SASSINO” Gorana Markovića u režiji Milana Kradžića, delo oprobanog autora i priznatog scenariste u režiji iskusnog reditelja sa uigranim ansamblom a na temu istorijskog preispitivanja surovih igara nacionalističkih grupa i fantomskih organizacija koje su zavile u crno i narod i državu za dugi niz godina. Predstava “MILOŠ VELIKI” po tekstu Maše Jeremić u režiji Nebojše Bradića a u izvodjenju Kragujevačkog pozorišta Joakim Vujić koja se bavi ključnim pitanjima odnosa Srba i umetnosti, odnosa Srba i časti, odnosa Srba i politike, odnosa Srba i Zapada i Istoka…Ta duhovita i istinita predstava bazirana na jasnoj i talentovanoj analizi istorijskih činjenica vezanih za bitne teme našeg života do dan danas – ta predstava nije ušla u konkurenciju Sterijinih igara!…Kao što nije ušla ni predstava “JE LI BILO KNEŽEVE VEČERE?” po tekstu Vide Ognjenović u režiji Kokana Mladenovića a u izvodjenju Niškog Narodnog Pozorišta. To je bila predstava koja je polemički i duboko doživljeno postavljala ključna pitanja naše bliske istorije – pitanje odnosa oprema nacionalnom u politici Vojvodjanskih Srba unutar Austro-Ugarske Carevine pred Prvi Svetski rat. Ta drama se na duhovit ali opor način bavi Miletićevskim romantizmom suprotstavljenom Ruvardčeviom racionalizmu i istroricizmu, a sve na fonu jarkih boja nacionalnog preporoda falš patriota iz uskih političkih interesa!..Ima li šta sličnije savremenim problemima od toga?

Ali selektor ovogodišnjeg Pozorja Ivan Medenica odlučio se za teme vezane za Ameriku i njen uticaj na naš i živiot ostalih naroda u svetu i uzeo nekoliko komada – iskreno – s-brda-s-dola – da ih prezentuje publici inače gladnoj realnih i savremnih tema u pozorištu da bi odgovorila izazovima sopstvenog vremena i iskustva. Sudeći po predstavama koje je selektor odabrao za ovogodišnje Pozorje – naše pozorište se društvenim problemima bavi površno i sporadično i to na način banalnog i uprošćenog koncepta i to sa posebnim osvrtom na Ameriku!..Tako smo dobili selekciju u kojoj je otvaranje Festivala pripalo jednoj katastrofalnoj šund - predstavi Crnogorskog Narodnog Pozorišta –“LAŽNI CAR” po tekstu Mirka Kovača u potpuno neinventivnoj režiji Branislava Mićunovića koja je poništila glavne kriterijume savremenog pozorišta zamenivši ih banalnim batrganjem u bezuspešnoj potrazi za iole suvislim sadržajem. Zatim smo gledali dve predstave Nušićeve “MINISTARKE” – jednu namerno jako banalizovanu Narodnog Pozorišta iz Beograda u režiji već potpuno iscrpljenog i ispraznog Jagoša Markovića i drugu Somborskog Pozorišta u režiji Gorčina Stojanovića koji je smislio predstavu do pola a od pola je pustio da se sama režira dok joj se ne smuči ili dok glumci ne bace tekst i počnu da se igraju pozorišta. To se naravno nije desilo pa je publika brojala muve koje su padale sa plafona dok se dosadna predstava vukla pozorištem nikako da se završi. Još je jedan jad i čemer od predstave zauzeo mesto nekom ozbiljnom delu na Pozorju – “ KOME VERUJETE” – šund komad anonimne autorke Jelene Djordjević u isforsiranioj režiji bez ukusa i stila koju potpisuje Darijan Muhajlović, a sve to u izvodjenju domaćina – Srpskog Narodnog Pozorišta – a u stilu ni teksta - ni režije – ni stila – ni žanra – jednostavno šund ko šund predstava. Žali Bože truda! Još smo gledali popravni ispit selektora Medenice – njegovo iskupljenje što prošle godine nije doveo predstavu Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta “ŠINE” Milene Marković u izvanrednoj režiji evropski priznatog reditelja Slobodana Unkovskog – dakle videli smo “ŠINE” Teatra Polskog iz Poznanja u režiji izvesnog Rafala Sabara koji nas je vratio u vreme psihološkog realizma i sitno-gradjanske drame od pre dvadeset – trideset - četrdeset godina, iako je radio dramu savremene autorke sa savremenim iskustvima domaćih bolnih i najbolnijih ratnih i ubilačkih tema koje mi živimo i danas. Selektor je doveo – kao svoj popravni ispit – jednu dosadnu i sporu predstavu koja se jos uvek bavi nasiljem na način Makarenka ignorišući iskustva Tarantina ili naših savremenih ratova!

Naravno – imali smo i jednu – jednu jedinu – predstavu po tekstu Dušana Kovačevića – “PROFESIONALAC” u suptilnoj režiji izvanredne Lorans Kalam koja je osetila sve što je pisac sa brdovitog Balkana napisao i dodala mu sve što ona zna i misli o nama u Srbiji ili na Balkanu i sve što zna i želi da kaže o njima tamo – stanoivnicima Evrope. To je bila osećajna rapsodija o daljini i ugaslim zvezdama – predstava poezije o surovim vremenima i praštanju…to je bila predstava sećanja na bol i pokušaj uzdizanja u pupoljku ljudskog dostojanstva nastalog u samoosvešćenju. Izvanredna ali jedina predstava na ovogodišnjem Pozorju. Srećom žiri je ovu predstavu nagradio kao najbolju i dodelio joj i nagrade za režiju kao i za izvanrednu sceniograafiju.

Nagradu koja potvrdjuje smisao Festivala – nagradu za najbolji savremeni tekst na Srpskom jeziku za 2004. godinu dobila je Biljana Srbljanović, prema očekivanju – za tekst “AMERIKA II DEO” u režiji Dejana Mijača u izvodjenju Ateljea 212 iz Beograda.

To je – srećom – bio trijumf. Ostalo – bolje da zaboravimo što pre!

Goran Cvetković, za časopis REPORTER – 5.jun 2004.godine