Ateisti svih vremena prvenstveno su se trudili da uđu u tajnu porekla i postanka verovanja u bogove. Još u antičko doba, nasuprot teogoniskom shvatanju koje je prirodne pojave objašnjavalo natprirodnim bićima i protuprirodnim suštinama, razvile su se prve kosmogoniske teorije koje su prirodu objašnjavale samom prirodom, čime je udaren čvrst temelj materijalističkom shvatanju sveta, a samim tim i kritici religije uopšte. I pored izvesnih nedoslednosti Talesova, Anaksimandrova i Anaksimenova filozofija već je po svojoj suštini antireligiozno usmerena, a da ne govorimo o Heraklitu, koji je otvoreno isticao da ovaj svet nije stvorio ni čovek ni bog, "nego je bio, jeste i biće večno živi oganj koji se po određenim zakonima pali i po određenim zakonima gasi".

Docniji razvoj trgovine i zanata doveo je Helene u življi dodir sa okolnim narodima, a razmena proizvoda ne samo materijalne nego i duhovne kulture još više je ubržala započeti napredak nauke i veština u samoj zemlji. Izgleda da je nagli porast bogatstva i blagostanja pogodovao širenju ateističkih shvatanja. Atlina, koja je u privrednom pogledu bila najviše odmakla i koja se zahvaljujući tome našla u centru intelektualnog i političkog života stare Helade, postade središte i antireligiozne propagande. Ovome su mnogo doprineli sofisti, enciklopediski obrazovani učiteiji i nosioci ondašnje helenske prosvećenosti i humanizma. Svojim relativizmom u etici i teorija saznanja, a zatim i verskim skepticizmom, oni su znatno poljuljali postojeća tradicionalna verovanja.

Osnivač sofistike i njen glavni pretstavnik, filozof Protagora, ponašao se u životu kao pravi ateist i skeptički je govorio da ne zna da li bogovi postoje ill ne i kako izgledaju ako već postoje. On je isticao da je ljudski život isuviše kratak da bi se moglo rešiti jedno toliko nejasno pitanje. Uticaj sofističkih učenja ubrzo se snažno osetiio u celokupnom životu Atine, koja je za Periklova upravljanja proživljavala svoj zlatni vek. Pa i sam Perikle rado se okruživao slobodoumnim znalcima i savetnicima sofističke orijentacije. Njegov prijatelj i savetnik Damon, docnije kažnjen ostrakizmom, zastupao je sofistička shvatanja, dok je Periklova prijateljica Aspazija bila poznata po svome ateizmu. Nju i filozofa Anaksacforu, koji mu je takođe bio veran prijatelj i savetnik, morao je Perikle braniti i zaštićavati od napada revnosnih čuvara stare pradedovske religije.

Optužen zbog ateizma kao i sofist Protagora, Anaksagora se morao spasavati begstvom kako bi sačuvao goli život. Zbog ateizma je bio optužen i Anaksagorin savremeriik Diogen Apoloniski, koji je, produžujuci Anaksimenovo učenje, tvrdio da je Zevs "vazduh" ili kako bismo mi danas rekli - materija. Međutim, svi ovi progoni i osude nisu mogli uništiti antireligioznu i ateističku misao stare Helade. I u Platonovo vreme ateizam je nalazio brojne sledbenike, tako da se Platonu učinilo smešnim zaklinjati se na sudu s obzirom na činjenicu da je "većina ljudi prestala da veruje u boga". Zato Platon i zahteva da se prekine sa torn zastarelom besmislicom i preporučuje da se ljudi puste da slobodno i bez polaganja zakletve dokazuju i pobijaju i ono oko čega se spore. Ipak bi trebalo napomenuti da se svi ateiisti i kritičari religije niisu ograničavali na golo pobijanje i kritiku verskih shvatanja. Većina njih je težila da skine tamni veo koji je pokrivao tajnu porekla vere u bogove. Onde gde su ljudi usled opšte slabosti i niskog nivoa proizvodnih snaga bili prinuđeni da svu svoju umesnost i veštinu usredsrede na prirodu i njene pojave, čovek se i nehotice pitao: nije li, možda, priroda ta koja krije tajnu porekla bogova?

Nije onda čudo što su i prvi odgovori koji su potom došli nosili pretežno naturalistički karakter. Mada nejasno i mitski, još je Hesiod u svojoj "Teogoniji" provukao misao da je kosmogonija ipak prethodila teogoniji, jer su po njegovom učenju sve i stihije sveta i svi bogovi proizašli iz jednog prvobitnog stanja koje on naziva Haosom. Slifino mišljenje nalazimo i u znatno starijem zborniku indiskih pesama pos-natih pod imenom Veda. U jedno'j od njlh, U "Pesmi stvaranja" ("Nasadija") jasno se kaze da bogovi nisu stajali na početku, nego na kraju stvaranja sveta, koji je večan i neunistiv i pored propadljiivosti svojih posebnih delova. U raznim oblicima živeće ova misao stare Indije sve do danas, a posebno i eksplicitno u filozofskim sistemima ateističke Sankije i materijalističke Carvake. Međutim, izraziti i obrazloženi naturalizam ispoIjio se tek u Demokritovom, Epikurovom i Lukreoijevom shvatanju i učenju o poreklu bogova. Ovi istaknuti materijalisti i ateisti antičkog sveta izvodili su poreklo vere u bogove iz straha koji se rađa pred nepoznatim silama prirode.