Bora Ćosić – ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI – režija – Dušan Jovanović - dramatizacija - Katarina Pejović i reditelj – premijera u ATELJEU 212 , četvrtak 27 decembar 2008.

Šta danas znači sintagma SVETSKA REVOLUCIJA? Ko je to Bora Ćosić? Ko se još seća kultne predstave Ateljea 212 po istom tekstu u onim kobnim godinama borbe za kap-po-kap slobode izražavanja na razmeđi šezdesetzih i sedamdesetih godina prošloga veka kada se kalio čelik strukturne konstrukcije društva koje i sada naseljavamo, bar mi u Srbiji ako ne i svi mi na Balkanu? Šta je to vreme za nas danas o kome govori knjiga Bore Ćosića – vreme promene društvenog sisitema – ulazak u SOCIJALIZAM posle Drugog Svetskog Rata i Narodno Oslobodilačke Borbe u Novoj Jugoslaviji? Koje su to sve podzemne vode i podzemne stene u toku reke koja donosi PREOBRAŽAJ tako značajan kakav se deseio društvu Jugoslavije, Srbije – BEOGRADA o kojima se govori u romanu ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI?

Dakle, Bora Ćosić je napisao ovu klnjigu kao deo jednog značajnog trenda PREISPITIVANJA dometa ali i korena NOVOG društvenog poretka. Na krilima ključne godine našeg tadašnjeg razvoja – 1968. i u kontekstu opšteg preispitivanja SVIH društvenih vrednosti tadašnjeg SOCIJALIOZMA, nastalo je i ovo duhovito delo koje je smesta našlo svoj scenski izraz u baš odgovrajućem – znači - skeptičnom i smešljivom pozorištu ATELJE 212 gde je to delo značilo događaj sezone. Delo koje se bavilo NASTANKOM SOCIJALIZMA na ruinama domaćinskog društva tadašnjeg – predratnog i ratnog Beograda, sa svim analitičkim laserima i skalperima u vrhunskom jezičkom sklopu, roman moderne i hrabre istine na gotovs, na izazov, na provokaciju, na geg, na štos i na ironiju, - bilo je u ATELJEu 212 kao rasadjeno iz rasadnika ideja građanske pobune protiv dogmatskih stega napuklog režima dotrajalog jednoumlja.

Pitanje je - šta se htelo DANAS sa ovim delom Bore Ćosića koji je u medjuvremenu ODGOVORIO na nove izazove društvenih kretanja – nacionalizam, bolesno nasilje, anticivilizaciju i antievropejstvo što su sve izrazi naših savremenih boljki od kojih još nismo pelcovani. Dakle ATELJE 212 dao je Dušanu Jovanoviću reditelju iz Ljubljane sa visokim renomeom u bivšoj zajedničkoj državi, da PONOVO sastavi predstavu od jedne BIVŠE pobune u novom ruhu.

Danas ni te vetrenjače protiv kojih je Bora Ćosić Don Kihotski usatajao – protiv jednog primitivizma i protiv jednog jednoumlja – nisu iste i nisu te i takve te vetrenjače…a da li je predstava tražila i našla ADEKVATAN pseudonim radnje kao odgovor na SAVREMENE izazove za pobunu koju je Bora Ćosić imao tada, ali ih ima i SADA - na umu? Bojim se da Dušan Jovanović nije pokrenuo ništa u novom kontekstu protesta na konkretne teme SAVREMENOSTI duhovne torture političkog jednoumlja nego je REKONSTRUISAO svet pobune protiv neke OPŠTE nadolazeće PROMENE vlasti koja je nominalno bila i ostala SOCIALISTIČKA, istočnjačka, Sovjetska i primitivna kao nekad.

Ti osvajači i nametljivi sprovodnici NOVOG sveta i poretka, ostali su u sferi LITERATURE odnosno čak STRIPA, a nisu imali elemente SAVREMENIH nametljivaca promene. Ni sa Zapada ni sa Istoka..ni iznutra. Zapravo idejno i sadržinski ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI nije ni postavila neka nova pitanja niti je na njih odgovarala. Ono što se faktički desilo u dramatizaciji i postavci ovog komada bilo je PODSEĆANJE na staru slavu Ateljea 212 i stvaranje nekog UNIVERZALNOG tkiva ismevanja svega i svačega – života u porodici, porodice same, promene matrice odnosa i nasilja u tom procesu, nastanka novog sistema vrednosti i načina kako se jedan ćaknuti svet ofrlje u tu promenu uklapa.

Dobitak ovog načina rada bio je u tome što se nije pojavio anahroni sklop ideja i tema vezanih za taj bivši režim nazvan SOCIJALIZAM, nego je stilskim izmeštanjem od kritičkog realizma ka apsurdističkoj groteski, postavljen putokaz ka TEATRALIZACIJI problema svekolike uštogljenosti i nasilja protiv slobode izbora i slobode opstojavanja u izabranom. Snaga kreacije ove predstave iscrpljena je u iznalaženju rešenja scenske igre i gega, a izostala je KRITIČKA strruktura dela.

Nažalost – sam geg i igra na skeč i slepstik konstrukciju – nije bila dovoljna da opravda stavljanje na repertoar ovog značajnog dela jednog specifičnog i ozbiljno kritičkog pisca Bore Ćisića danas – pogotovo sa obzirom na njegov poseban značaj za našu umetnost ali i moral društva baš DANAS. Dakle, ili je propuštena prilika da se PONOVO kroz obnovljeno interesovanje za delo ovog autora iz jednog drugog vremena i uspostavljanjem neke vrste VEZE ili paralale njegovog pisanja tada sa nejgovim pisanjem DANAS, upoređjujući kontekste i domete sa ciljem autentične POENTE..ili je namerno IZOSTAVLJENA ta strukturna veza a samo je ISKORIŠĆENO njegovo pobunjeničko delo da se napravi pozorišni SHOW? Bojim se da ni jedan ni drugi mogući motiv nije dostojan samoga dela i autora Bore Ćosića i da je u celini napravljen još jedan KOMERCIJALISTIČKI akt veselog olakšavanja tenzije društvene kritike koja je inače bila IMANENTNA ovom delu.

No u svakom slučaju pomeranje ka UNIVERZALNOM ključu – ukazivanje na OPŠTE konotacije nasilja u društvenim promenama, imalo je dobrih odjeka u scenskom izrazu i otvorilo put ka UNIVERZALIZACIJI ovog romana. Izbor stila igre u vodama Monti Pajtonovskog cirkusiranja, nudilo je mogućnost za hrabrije intelektualne a ne samo izvođačke bravure, ali i ovako – možda će STIL uspostaviti sadržaj daljim igranjem.

Savršeno slobodan i bogat – svetski nadahhnut i tačan - Branimir Brstina kao OTAC u komadu, dao je meru sredstava komunikacije koja bi verovato mogla da uzdigne ovu predstavu na nivo začudne ISTINSKE provere kakva bi odgovarala nameri autora DANAS.

Branko Cvejić kao dečak koji vodi dnevnik i daje osnovnu boju događajima na sceni – izvitoperuje ih i podcrtava, bio je diskretan ali okretan iako se oslanjao u osnovnom tonu na davnu svoju ulogu BANETA BUMBARA u TV seriji GRLOM U JAGODE.

Ali razigrana Dara Džokić kao majka, sugerisala je kuda je komad mogao da se okrene da bi se produbio kontekst Joneskovskog apsurda kako bi se javna i DRUŠTVENA kritička tematika bolje osvetlila.

Formalno i ujednačeno - dve tetke - Dušanka Stojanović i Nada Šargin, bile su razigrane i jako stilizovane, ali rediteljeva fascinacija njihovim umećem nije komadu donela bolji protok.. I uopšte, vreme koje je potrošio da ubedi glumce da se okanu realizma i prihvate se formalističkog raslojavanja, smanjilo je mogućnost otklona u pronicanju u SADRŽAJ dela i nalaženja adekvatnih polja začudnosti u toj sferi.

Ilustrativnost i u tretmanu i u izboru sredstaava pokazali su NEOČEKIVANO ujak Janoš Tot koji je inače najbliži predviđenom stilu ove predatave, kao i inače uspešna na ovom izrazu - Jelisaveta Seka Sablić u liku jenog osrednje ozbiljnog i ovlaš iscrtaniog DEDE – a zašto ne BABE – ne zna se!?

Naravno – mnogo je razloga da se ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI pisca – emigranta Bore Ćosića, danas PONOVO igra, ali na žalost ostaje mnogo NEREŠENIH pitanja u baš ovoj postavci Dušana Jovanovića. No, i pored toga osećaj za Joneskovsku grotesku pokazali su i glumci Srdjan Timarov, Aleksandra Janković i Goran Jevtić, koji su igrali po nekoliko likova a naročito NOVOKOMPONOVANU vlast nekih spretnih partizana u gradu na novom zadatku.Crteži koji su povremeno prikazivani na projekciji iza scene autorke Maje Veselinović meko su osavremenjivali i dečje bojili ceo iraz – uspešno. Kostim Jelene Proković je bio jednostavan, a dekor Marije Jevtić možda prejednostavan i nedovoljno sugestivan – skoro isključivo upotrebno rešen - na niskoj tački likovnosti. Eto, za sada - Toliko.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2, petak 28.decembar 2007. Foto Marko Krojač