Ljudmila Petruševska – LJUBAV – reditelj Radoslav Milenković – KOPRODUKCIJA KULTURNOG CENTRA PANČEVO I ATELJEA 212 - premijera – subota 1.mart, Pančevo

Ovo je već drugi slučaj da ova pančevačka institucija kulture koja zamenjuje i pozorište, koga tamo nema i koncertnu poslovnicu i filmski centar i ko zna šta sve još ne, ova Institucija Kulture, velikim slovima i u pravom smislu te reči – da organizuje i izvodi pozorišnu koprodukciju sa nekim beogradskim pozorištem. Prvi put je to bilo valjda prošle godine kada je na scenu postavljen Ozbornov znameniti komad OSVRNI SE U GNEVU u režiji mladog Borisa Liješevića, a sada je iskusni Radoslav Milenković, glumac, reditelj i dugopgodišnji izdavač i promotor prevoda savremenih ruskih autora, na scenu postavio LJUBAV Ljudmile Petruševske.

U oba slučaja u koprodukciji su igrali beogradski glumci ali i jedna pančevačka mlada glumica, mlada Milena Predić. Koprodukcija je svakako jedan legitimni način pravljenja pozorišta tamo gde ga u stvari nema i dobro je da se u te poslove ulazi sa iskusnim i moćnim partnerima kao što su Narodno Pozorište i Atelje 212. Time se približavaju poznati glumci publici u Pančevu, a i sama Institucija Kulture iz ovog grada se afirmiše na širem planu – pojavljuje se kao producentski partner u Beogradu i na zajedničkim daljim gostovanjima. Nisam upoznat sa ostalim pozorišnim delatnostima u Kulturnom Centru Pančeva i ne mogu da ocenim šta ova dva komada znače u širem kontekstu ove kuće, ali verujem da bi se moglo govoriti i o delatnostima kao što su redovna gostovanja beogradskih i drugioh pozorišta na dotičnoj inače velikoj sceni koja se u ovim koprodukcijama koristi kao mala – odnosno i glumci i gledaoci, njih stotinak, svi su na sceni. Naravno. Pitanje je, kao i za sva pozorišta Srbije, kako se odredjuje repertoar i kako se biraju saradnici za taj repertoar i šta se time hoće? Šta su glavne idejne i stilske odrednice tako skrojenog repertioara i šta se u jednom dužem vremenskom periodu – kao pozorišni koncept – zaista nudi publici? To je problematična stavka u svim pozorištima Srbije, a svakako je to problematično u jednom Domu Kulture bez stalnog pozorišnog aparata. Tada ova Institucija Kulture neminovno zavisi i od potreba drugog – moćnijeg koproducenta, ali i od slučajnog sklopa okolnosti, Ili od trenutne tržišne vrednosti odredjenih autora ili saradnika. Ali kako kod nas NEMA realnog a ni nerealnog tržišta ni u pozorišnim poslovima niti u bilo čemu, onda na repertoar dolaze i dela i saradnici na razne VOLŠEBNE načine i skoro je nemoguće sprovesti neku pravu repertoarsku politiku, niti zapravo ikakvu repertoarsku politiku. Jer – da ima ikakve repertoarske politike ne znam kako bi bilo moguće da se ovo minorno delce ruske savremene sitnorealističke melodramske literature nadje baš kao JEDINO na godišnjem repertoaru i to sa tim saradnicima i u takvom izdanju u kakvom smo mi predstavu videli na premijeri.

Reditelj je uzeo ili dobio komad Petruševske u prevodu još jednog poznatog promotora ruske savremene melodrame Novice Antića, koji valjda jedini ima tapiju na Ruse danas i ovde, i što on izabere i prevede to se ima smatrati onim što mi moramo znati o ruskoj dramskoj literatirui danas, a to je skoro redovno loša i banalna melodrama na tranzicijske teme. Jedna površna papazjanija dirljivih i tugaljivih tema i temica namenjenih robnoj razmeni sa dekadentnim Zapadom, a sve na polzu kursa usavršavanja znanja iz neke provincijske nauke o provincijalnoj Rusiji. A vozovi prolaze! E, dobro - Radoslav Milenković dobije tekst i pročita ga nadvoje-natroje, postavi ga u sitnorealistički načičkani dekor Nine Ilić, pozove glumce Ateljea 212 Goricu Popović i Nebojšu Ilića na nekolioko proba, a sam uzme jako mnogo da režira mladoj Pančevki Mileni Predić. I tako, beogradski glumci igraju kao na drugoj aranžirki, ofrlje i kao da se podsećaju, a Ilić čak ponavlja i ponavlja isti tekst – nekolioko rečenica, više puta jer valjda onih nekolioko drugih nije zapamtio – ili se to sam,o tako čini, uz to koristeći nekoliko istih šablona kojih smo se nagledali u nekoliko njegovih skorijih uloga. Ali zato mlada Milena Predić igra užagreno i sa toliko emocija da njena krhka ličnost to skoro da nemože ni podneti. I kida se i cepa strasti na malom prostoru, potuno apartno od naeposrednog, skoro potpuno nezaintersovanog flegmatičnog partnera, Ilića. A oko čega pak, cepa ova mlada glumica strasti, to tek treba videti i razumeti.

Naime autorka, slavna Petruševska, sastavila je jednu skasku o junoši koji se hvali okolo kako ne ume i nemože da voli, a ipak bi da se oženi, pa bira svoju koleginicu sa studija, oženi se njome na brzinu, a onda počinju rasprave i doikazivanja da on baš NJU, a ne neku drugu, ZAISTA bira iako je – “naravno”, ne voli jer mu je to – čuj boljke – NEMOGUĆE! I tako u beskraj. Te - jeste ona ta koja je njegov izbor, te ona sumnja, te onda ona citira iz neke sveske razne ruske i ostale pisce kao odgovor i osporavanje njegovih tvrdniji..I srećom, sve se završi kroz tačno 55 minuta, ni minuta duže. A završi se tako što Gporica Popović, kao zla majka, otera i zeta, koga okrivljuje da se venčao samo da bi dobio dozvolu boravka u Moskvi, i svoju kćerku bez koje inače, tobože, ne može živeti. Da, ona ih lepo otera iz svog, ili – NJENOG, stana, upali TV i legne da gleda. Mislim toliko gluposti na jednoj sceni, u jednoj kratkoj predstavi - pa mnogo je i od Rusa i od ostalih učesnika, a publika jadna – šta će - aplaudira. Šta se to dešava u našim pozorištima, ko to kome šta radi i zašto? Možda je to postalo sve više predmet ozbiljnog istraživanja. Možda će se i poznata analitička emisija INSAJDER TV B-92 jednom u to uključiti. A dotle, čuvajte se LJUBAVI Ljudmile Petruševske i ekipe Pančevo - Beograd. Toliko.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – ponedeljak 3.mart 2008.

Ilustracija: Svetlana Blagojević