Ovako bi izgledalo jedno od doslednih sprovođenja Deridine dekonstrukcije, i ova struja koju Ričard Rorti naziva "jaki tekstualisti" praktikuje odlučno pogrešno čitanje zarad postizanja svog cilja (tj. načina na koji će tumačiti tekst), ne zanimajući se za to šta je bila osnovna namera teksta i njegovog autora. Za razliku od njih, "slabi tekstualisti" (manje dosledna struja dekonstrukcije) smatraju da svaki tekst ima svoj poseban kod koji treba dešifrovati, otkriti. Zajedničko im je napuštanje pretpostavke tradicionalne kritike, po kojoj bi se nekim sveobuhvatnim zajedničkim rečnikom moglo objasniti o čemu govore razna književna dela, ali razlika između ova dve struje tekstualista jeste velika. Upravo u otkrivanju za koje se slaba varijanta zalaže, samim tim postajući žrtve stare metafizike prisutnosti, ona traga za metodom kritke koja bi otkrila pravu prirodu teksta, a koju je smo sami otkrili. I upravo slabi tekstualizam ima tendenciju da ozbiljno shvati Deridinu izjavu da nema ničega van teksta što nije tekst ili De Manovu igru da je filozofija samo književnost. Jaki tekstualist ne pravi razliku između otkrivanja i stvaranja, pragmatistički smatrajući da ona nije korisna, i da su svi rečnici ostvareni u metodi prolazni. "Jedino što vredi u izreci da tekstovi na nešto što nije tekst, samo je stara pragmatistička tvrdnja da se bilo koja specifikacija referenta može naći u nekom rečniku. Na ovaj način se, ustvari upoređuju dva opisa jedne stvari, a ne opis sa stvarima po sebi. Ta tvrdnja je samo proširen oblik Kantove krilatice da su "opažaji bez pojmova slepi", što je samo rafinirano ponavljanje Berklijevog odrešitog stava da "ništa ne može biti kao ideja osim ideje". Ovo su samo varljivi načini da se kaže da nećemo ugledati stvarnost čistu, bez maske, ogoljenu. Tekstualizam nema ništa da doda ovoj tvrdnji izuzev nove varljive slike – slike sveta koja se sastoji od svega napisanog pomoću svih dosad korišćenih rečnika." (Rorti, 1992, str. 295) Zaključak je da se dekonstrukcija može posmatrati kao novo moćno metafizičko oružje koje je dokazalo da je sve tekst, ili kao na način oslobađanja od starih predrasuda zaokruženih u pitanju "šta je pesnik hteo da kaže?" Rorti smatra da je jaki tekstualizam zanimljiv jedino ako izbegava zamku fanatičnosti slabog, i ja se sa njim slažem. Ako, kontrasta radi, na primeru iz vizualne umetnosti, podstaknut teorijskim psihoanalitičkim tumačenjem gledam film Alien 3, i nalazim u njemu čitavu jednu simboliku koja se tiče problematike feminističkog diskursa (uljez kao metafora muškog fantazma o tajni žene, i ženska borba da se fantazam eliminiše), ja neću tvrditi da je to bila namera autora, niti da je to obavezan način da se shvati struktura filma. Ja ću prosto ukazati na moguće tumačenje (bilo ono odlučno pogrešno čitanje ili ne) da bi film bio zanimljiviji od naivnog, realističnog tumačenja kao borbe između dobra i zla.

Ispostavlja se da je jedina dosledna dekonstrukcija zapravo ona koja je nedosledna, tj. ona koja ne shvata sebe ozbiljno. Ako je dijalog sve što možemo tekstom postići, onda dekonstrukcija i ne treba da teži tome da se univerzalizuje kao metoda, kao što ni sam Derida ne želi da nauka gramatologije postane nekom novom filozofijom. Zahtevati to bi značilo težiti poslednjem od poslednjih komentara, što bi na kraju bilo besmisleno. Ali upravo je dekonstrukcija skrenula pažnju na to da ne treba tražiti poslednju Reč, bar kada su društvene nauke u pitanju. Nije prva a verovatno ni poslednja koja zastupa ovo mišljenje, ali je u jednom smislu vrlo genijalna. "Deridu stalno opsedaju pitanjem: 'Kakvi su vaši argumenti za tvrdnju da tekst ne referira ni na šta što i samo nije tekst?' Derida nema posebno zanimljiv argument, jer se ne drži pravila kao njegovi oponenti. On nastoji da izmisli neka nova pravila. Nedostatak ozbiljnosti naprosto je odbijanje da se standardna pravila shvate ozbiljno, što je povezano sa odbijanjem da se jasno odgovori na pitanje: 'Je li to stara igra koja se sada igra drugačije, ili je to nova igra?'." (Ibid., str. 220.)