Živimo u svetu u kome deluju različite energije. U nama samima te energije nas razvijaju i grade, oplemenjuju temelje nas praveći nas od nas. Ali suprotne od njih su i one koje nas ranjavaju, sakate i stopiraju naše živote. Svaka stvar na svetu napravljlena je delovanjem energija pa je on sam jedno takvo delovanje.

U čoveku se uvek bore energije – sile dobra i zla, i to je borba koja traje večito. Ponekad se zaraćena strana jednog ljudskog dela povlači u odnosu na drugu – dobro u odnosu na zlo i zlo u odnosu na dobro. Kada se dobro povuče, a zlo zacari, čovek razgara i gori iznutra topeći se.

Zlo je energija koja kada zavlada iznutar čovekovog bića u njemu ostaje i ispoljava se samo na one koji su se takvom čoveku našli na putu. Suštinski oslobođena strana zla u čoveku više satire samog čoveka i briše ga, nego što oštećuje predmet njegove mržnje i zla. Ona u stvari, zemaljskim paklom koji čovek živi na teško shvatljiv način čisti čoveka. Pakao zemaljski je, u ličnosti gde zacari zlo, filter koji leči dušu, ali može da uništi telo. Ali duhovni svet, čija je strana – strana apsolutnog dobra, odnosno bog, zainteresovan za ljudsko spasenje, ili ako hoćete otrežnjenje od zla i mržnje, ne gleda telo (jer je ono prolazno) već dušu koja je besmrtna. Kad se sve ovo zna ili kada se shvati, onda postaje jasno zašto Džudas Mejson i njegovi ljudi prolaze kroz pakao i raspadaju se – njih uništava unutrašnje zlo i mržnja. Što je više ispoljavaju, to više ona implozira u njima ubijajući ih.

Kada mozak nije sposoban da shvati ove zakone i odnose gledajući sve racionalno, ne može ni da uvidi problem, a kamo li da dođe do rešenja. Zato je sudbina Mejsona i njegovih ljudi tragična.

Međutim, postoji situacija kada je dobro toliko jako u čoveku da preobrazi i zlo koje čovek u sebi nosi i ono može da se pretvori u energiju lošu po čoveka. Ako ne po njegovu dušu, onda sigurno po njegov zemaljski život. Kada se vrata dobrog otvore još od malih nogu kod čoveka, onda se on sam iznutra preobražava u nešto drugo. Movkina želja za znanjem nije ništa drugo no predodređenje koje je poranilo sa svojim aktiviranjem, odnosno buđenjem.

Sa više različitih aspekata možemo govoriti o tome da li je Movka pogrešio ili ne. Možemo reći da je Movka gordo derište, žedno znanja i da je svoju brzopletost platio gubitkom vida. Možemo reći da je on pun mržnje i oholosti jedva čekao da zameni starog SATAHA.

Ali, da na tren pogledamo i drugu stranu. Šta ako je sam Manitu vodio Movku da neke stvari uradi pre sazrelosti dovoljno dobre za ulazak u svete tajne vračeva. Šta ako SATAH zbog gordosti i sujete nije video izrazite Manituove darove date malom Movki. Sama po sebi, osobina zvana žeđ za znanjem nije nešto zbog čega bi bog kaznio čoveka, jer je takva osobina dobra po suštini. Movkina žeđ nije bila tu radi što ranijeg dobijanja materijalne koristi, već što ranijeg dobijanja zvanja plemenskog vrača kojim se preuzima odgovornost koja je teret za čoveka, a korisna za negove saplemenike.

Adam i Eva su u raju kažnjeni što su jeli sa drveta spoznanja dobra i zla u želji (koja je u suštini gorda) da budu ravni Bogu. Movka nije to hteo, on je samo poranio. Sa druge strane i Manituovo oslepljenje Movke ne mora se tumačiti kao kazna, jer su u životu duhovnika stradanja mnogo važnija i poučnija od božanske blagodati same po sebi. Bog koji uzima, isto toliko i daruje, ali ostaje veličanstvena istina koja kaže: ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI.

Džudasu Mejsonu je olakšanje, istinsko po njega, došlo tek kada je izgoreo i prestao da se muči od karboniziranja tela. Movka je na svoje slepilo dobio velike darove od Boga i pored toga dugovečnost.

Sve u svemu, ovo je fantastična priča, puna pouka i mudrosti.



.