Pustinjski sveci prvih vekova bili su čudna sorta, a niko među njima nije bio čudniji od svetaca iz Sirije. Neki od njih su se stojeći molili godinama, a da nikada nisu seli da se odmore. Neki su živeli na vrhovima stubova u pustinji gde su propovedali, pisali privlačeći tako gomile hodočasnika.

Ovi sveci potiču iz grada Edese u Mesopotamiji. Naročito su bili brojni za vreme vladavine Justina mlađeg (565-578 ). Monasi Simeon jurodivi (lud Hrista radi)^* i njegov drugar asketa Jovan bili su Sirijci i živeli u Edesi. Bili su nerazdvojni prijatelji od detinjstva. Stariji od njih, Simeon, bio je neženja i živeo je sa starom majkom. Jovan je, pak, živeo sa ocem i sa mladom ženom. Obojica potiču iz bogatih porodica.

Simeon je imao trideset godina, a Jovan dvadeset četiri kada su se uputili na hodočašće u Jerusalim. Pri povratku kući, razgovarali su o putu duše ka spasenju. Sjahali su sa konja i poslali ih sa slugama napred, a oni su nastavili pešice.

Prolazeći kroz Jordan, videli su manastire na ivici pustinje. Obojica osetiše neodoljivu želju da napuste svet i provedu ostatak života u monaštvu. Sišli su sa puta za Siriju i počeli da se mole, u zanosu, da ih Bog povede do manastira. Usrdno se pomoliše da im Gospod pokaže koji manastir da izaberu i odlučiše da uđu u onaj čija im se vrata otvore. U tom trenutku, Gospod obavesti igumana Nikona kroz san da otvori manastirsku kapiju, da bi jagnjad Hristova mogla ući. U velikoj radosti, drugovi uđoše kroz širom otvorena vrata manastira u kom ih toplo dočekaše iguman i ostadoše u manastiru. Uskoro su primili monaški postrig.

---

^* (Pravoslavna) Crkva poznaje u svome krilu više kategorija svetitelja Božjih zavisno od načina njihovog života i podviga. Tu su sveti Apostoli, Proroci, sveti Oci, sveti Mučenici, svete Mučenice, Ispovednici, Prepodobni, Prepodobne (žene), Jurodivi... Svi su oni, svaki na svoj način živeli verom u Boga i sina Njegova Gospoda Isusa Hrista, ispunjavali svete evanđelske zapovesti, i trudili se da ugode Bogu.

U užem i specijalnom smislu te reči, jurodivima se smatra jedna posebna kategorija podvižnika i ugodnika Božjih, koji su taj epitet zaslužili svojim životom, jer su oni i za same "normalne" hrišćane bili "ludi" i jurodivi. Jer jurodstvo je najveći i najteži vid podviga pravoslavnog življenja. Najteži i najneobičniji podvig pravoslavnog monaštva je samosavlađivanje i samožrtvovanje sebe u najvišem stepenu. Zaogrnut velom "ludila", otrgnut vidicima ovoga sveta, a vidljiv samo Bogu i Bogom vođenim Izabranicima, jurodivi prohodi svoj put uznošenja k Bogu. Takav život je negacija "mudrosti" ovoga sveta, izražene kroz lažne i polovične slobode i zakone zemaljske, od čega se ustvari jurodstvo i štiti "ludošću". Štiti se od razuma ovoga sveta, sudova ovoga sveta, pohvala ovoga sveta, mudrosti ovoga sveta. "Zar ne pretvori Bog mudrosti ovoga sveta u ludost" (I Kor. 2,20). I zar ne reče: "Pogubiću mudrost mudrih, razum razumnih odbaciću"? (I Kor. 2, 29).

Jurodstvo upravo znači praviti se "lud", ali i znači biti "lud" za Hristom, ludeti (=neodoljivo žudeti) za Njim. Ta "ludost" znači živeti jedan dvojni život (spoljašnji i unutrašnji) potpuno različit. Spoljašnji - potpuno neuhvatljiv u norme ovoga sveta (stoga i - nepredvidiv), život van svih ograničenja, zakona, kanona, razvezan od svih okova. Unutrašnji život Juroda znan je samo Bogu i odvija se u onim čudesnim dubinama ljudskog bića, gde se duša ljudska susreće sa Bogom u neposrednosti i živi sa Njim u čvrstoj svezi, svezi zakona Boga Živoga. Ako se igde na ovom svetu dodiruju i prožimaju nebo i zemlja, onda je to u dušama ovih divova duha, kojih svet nije dostojan.

---

Nakon što su proveli neko vreme u manastiru, Simeon je poželeo da ode korak dalje, pa je otišao u pustinju da se posveti asketizmu i potpunoj samoći. Jovan nije želeo da ostane bez svog saputnika pa je odlučio da podeli sa Simeonom zvanje pustinjaka. Gospod je otkrio namere drugara igumanu Nikonu i te noći, kada su Simeon i Jovan nameravali da napuste manastir, on im lično otvori vrata. Pomolio se zajedno sa njima, blagosiljao ih i ispratio u divljinu.

Na početku života u pustinji, duhovna braća bejahu stalno na udaru đavola. Bili su iskušavani tugom za porodicama koje su napustili, a demoni su pokušavali da obeshrabre askete podvrgavajući ih malaksalosti, potištenosti i dokolici. Braća Simeon i Jovan su se u tim trenucima prisećali svog monaškog poziva i, uz veru u molitve oca Nikona, nastavljali svojim izabranim putem. Provodili su vreme u neprekidnoj molitvi, strogom postu i međusobnom ohrabrivanju da se odupru iskušenju.

Posle nekog vremena, uz Božiju pomoć, iskušenja su prestala. Monasima je Gospod rekao da su Simeonova majka i Jovanova žena umrli i da ih je blagoizvoleo primiti u raj. Simeon i Jovan ostaše u pustinji trideset godina i dostigoše visok nivo duhovnosti. Sveti Simeon, preko Božije promisli, odluči da je došlo pravo vreme da počne služiti ljudima. Radi toga je morao napustiti pustinjsko samotnjaštvo i uputiti se među svet. Sveti Jovan je, međutim, verovao da nije još dostigao taj nivo i odlučio je da ostane u divljini.

Braća su se rastala u suzama. Simeon se uputio u Jerusalim gde je obišao grob Isusa Hrista i sva sveta mesta. Po njegovoj velikoj poniznosti, svetom asketi je Gospod dozvolio da služi bližnjeg svog na takav način da ga niko ne prizna. Sveti Simeon je odabrao za sebe teški put, da bude lud Hrista radi.