U šestom poglavlju autorka daje prikaz istorijata raznih pokušaja nasilne asimilacije Roma, kao i surovih zakona koji su protiv njih donošeni u raznim vremenima i zemljama. U istočno-nemačkom lučkom gradu, Rostoku, 1992. uprava grada izjavljuje da nema mesta za rumunske Rome koji traže azil, iako su vlasti bile obavezne da ih prime. Romi se snalaze i borave ispred izbegličkog hotela, što dovodi do porasta netrpeljivosti kod lokalnog stanovištva, koja rezultira napadom skinhedsa koji zasipaju hotel molotovljevim koktelima, uz odobravanje ostalog stanovništva. Slično kao i u Rumuniji, Nemačkom se rasprostire talas netrpeljivosti; jedna studija mladih u Lajpcigu pokazuje da većina smatra da su tražioci azila "neugodni"...

Kakav je položaj Roma u Nemačkoj? Sinti, jedna od najasimilovanijih romskih grupa u Nemačkoj, još nemaju status volksgruppe, kao Danci i lužički Srbi... kada stranac postaje domorodac? Nemci tradicionalno glorifikuju mit o Volku (narodu); s jedne strane Romi su naizgled čista suprotnost Volku, "prljavi, tamni, izopačeni, asocijalni", a sa druge strane, mada manje primetno, oni zaista predstavljaju baš taj Volk, jer se drže zasebno i održavaju svoje običaje, jezik i usko povezanu zajednicu koja se uvek više ceni od pojedinca.

Zastrašivanje Romima počinje veoma rano, još u uspavankama širom sveta; kuga se često prikazuje kao stara Ciganka, ili još zlokobnije, kao teška kola koja vuku upregnuti Cigani; stari je stereotip o Romu kao špijunu – "strani jezik, tamni izgled, mistično poreklo, dobro poznavanje lokalnih zakona, te sklonost da se drže granice, nesklonost lokalnim običajima i nedostatak jasne privrženosti bilo kome, bez svoje države i čak i bez želje za njom, što je stanje podjednako jedinstveno i nedokučivo, morali su biti u službi neke strane zemlje ili vladara..." Naziv Ciganin, Tzigan, Cygani u mnogim zemljama služi kao sinonim za "lupež", "neukus", "gnjavator", "pokvareno", "prevarantsko", "kult muškosti" i "razmetljiva sentimentalnost"...

Strah koji izazivaju Romi kod "običnih" građana upravo je i povod nizu zakona i pokušaja manje i više surove asimilacije. Prvi ikad izdani carski proglasi protiv Roma potiču od Maksimilijana I: 1497., 1498. i 1500., koji Rome izdvajaju kao špijune u službi Turaka. Bizmark je još 1886. razlikovao domaće od stranih Cigana, što je postalo zgodan izgovor za izbacivanje svakog ko nije lokalno stanovništvo; a organizovane su i hajke. Danska je 1589. uvela smrtnu kaznu za ciganske vođe, a nešto kasnije Švedska uvodi vešanje za ciganske muškarce. U periodu od XV do XVII veka mnoge evropske zemlje udružile se u okrutnosti prema Romima, usvojivši razne zakone protiv njih koji su za posledicu imali vešanje, žigosanje, brijanje glava, odsecanje ušiju, zabranu trgovine sa Romima, zabranu pružanja utočišta, ubijanje ako se opiru hvatanju, pogubljenje bez suđenja, "jer je sam način njihovog života nezakonit", oduzimanje imovine i slično, pa su morali postati nomadi, a na nomadstvo se gledalo kao na dokaz moralne izopačenosti... Nešto kasnije metode postaju sofisticiranije, na primer u Poljskoj pokušaji nasilnog zaustavljanja i pretvaranja u proletarijat... i sl. 1968. u Britaniji je donešen zakon o lokacijama za karavane, što znači da opštine moraju da obezbede dostupno zemljište, ali pravi cilj je bio prisiliti Rome da se nasele i na toj zemlji i ostanu. 1994. taj zakon je ukinut, uz objašnjenje kako bi Romi trebalo da plate svoju zemlju, a potom je donet i Kazneni zakon o javnom redu i miru, koji između ostalog kriminalizira i zaustavljanje i putovanje u bilo kom obliku. Zakon o trgovini metalnim otpadom iz 1964. u V. Britaniji, uveo je obavezu detaljnog fakturisanja i dokumentovanja razmene gvožđa što je bilo nesavladivo za polupismene Rome - Putnike. U XVIII veku austrijska carica Marija Terezija i njen sin Josip II pretvaraju Rome u kmetove, zabranjuju im kretanje, posedovanje ili trgovinu konjima, služenje romskim jezikom, a često im se i deca oduzimaju. Carica je insistirala da se Romi zovu novi Mađari ili novi seljaci i želela je da ih prevaspita. U masi Caričinih pretežno loših nastojanja, javlja se i pokoja pozitivna ideja kao što je na primer, insistiranje na poboljšanju obrazovanja i stanovanja Roma. Međutim, tako nešto iziskuje previše troškova koji padaju na teret mađarskog plemstva koje takve troškove smatra potpuno neopravdanim.

I Češka i Slovačka su imale "dobre" ideje za Rome; šezdestih godina prošlog veka sprovodi se program "premeštanja i raspršivanja" koji dovodi do razdvajanja čitavih romskih porodica u cilju ravnomerne demografske raspodele. Slovačka uskoro postaje poznata i po horor akciji masovne sterilizacije romskih žena tokom porođaja bez njihovog znanja.

Fonseka izlaže i interesantno zapažanje u vezi sa izgledom Roma – što egzotičnije izgledaju tim se smatraju "pravijima" i "drugi" ih lakše prihvataju kada su u tradicionalnim šarenim nošnjama i kostimima, jer tada bivaju opažani kao benigni deo folklora. Kada su lepo obučeni, tamnoputi stranci postaju egzotični, a predrasude prema njima kao da ustupaju pred romantičnim vizijama.

Sedmo poglavlje se bavi još jednim strašnim periodom u romskoj istoriji, odnosno romskim holokaustom, koji Romi nazivaju 'porraimos' ili proždiranje. Fonseka opisuje prvo okupljanje Roma iz cele Evrope u Birkenau kako bi se odala počast žrtvama - oko 20 000 Roma pogubljeno je u Aušvicu. Kod Roma nema tradicije odavanja počasti, a sećanja sežu samo do najstarijih živih članova porodice. Fonseka pronalazi u Rumuniji Romkinju koja je preživela nacističku deportaciju i ubijanja. Sećanja te žene prepliću se sa trenutnim dešavanjima koja pogađaju njenu romsku zajednicu među kojima je u prvom planu smrt njenog unuka. Fonseka prikazuje specifičan odnos koji Romi imaju prema smrti, koje karakterišu mnoštvo predrasuda i načini zastrašivanja koji se u susretu sa smrću koriste (vikanje, zadizanje suknji, promena imena bolesne osobe u ime osobe koja se mrzi, plućni bolesnici treba da udahnu vazduh u usta žive ribe, a potom da je bace natrag u reku...). Kada se žali zabranjeno je pranje ili češljanje kose i zabranjeno je jesti meso.

Iz autorkinog ugla poseta današnjem Aušvicu je prvenstveno jedno iskomercijalizovano iskustvo, romske žrtve su i dalje nevidljive i ne spominju se previše; nema ni mnogo njihovih ličnih predmeta. Za razliku od Jevreja, prvi Romi su zatvarani iz razloga što spadaju u širu kategoriju "socijalno devijantnih" osoba i pod okriljem "prevencije zločina". Nad njima su se vršila razna istraživanja, koja su imala za cilj da se utvrdi nasledna priroda kriminalnog i asocijalnog ponašanja. Sem istraživanja često je bilo i indukovanja bolesti. "Čisti" Romi se smatraju manje opasnima i bivaju doživljavani kao "plemeniti divljaci", za razliku od onih sa nešto nemačke krvi, što je bio obrnut slučaj kada su u pitanju Jevreji. Interesantan je podatak da romske porodice u Aušvicu uglavnom nisu bile razdvajane, a Romi su mogli sve do samog kraja zadržati kosu i lične stvari i novac, za razliku od neromskih zarobljenika.

Fonseka pravi i poređenje između jevrejske i romske zajednice i zaključuje da ima i određenih sličnosti koje se pre svega ogledaju u velikoj rasprostranjenosti, čestom sudbinom žrtvenog jarca, tradicionalnim i čvrstim kodeksima, ritualima i obrascima ponašanja. Sa druge strane, a naročito kada je u pitanju odnos prema prošlosti proganjanja, Jevreji su specijalizovani za sećanja, a Romi su stručnjaci za zaboravljanje uz kombinaciju svojih fatalističkih shvatanja života.

Osmo, poslednje poglavlje predstavlja životni tok Nikolaja Georgeja, jednog od rumunskih romskih aktivista, i kroz priču o njegovom životu daje presek postignutog na polju borbe za poštovanje romskih prava, kao i tek predstojećih izazova. Rumunski Romi, iako brojni, dugo su u zvaničnim popisima bili vođeni kao "itd". Nikolaj, sociolog, radio je u kancelariji za demografiju i za vreme Čaušeskua, kada se između ostalog sprovodila i ideja "raspršivanja" i asimilacije Roma. Veoma obrazovani Nikolaj je u neprestanoj dilemi i konfliktu sa sopstvenim identitetom i čak zavidi Romima koji uspevaju da uklope moderan posao i vernost tradiciji. Jedan od takvih je i Ion Sioaba, samozvani kralj rumunskih Roma, koji pripada plemenu Kalderaša, jednoj od najtradicionalnijih i najslabije asimilovanoj grupi Roma kojih samo u Rumuniji ima oko 200000. Nikolaj radi kao Sioabin sekretar, dok u jednom trenutku ne biva optužen za krađu sredstava, otet i prislino izveden na kris (romski sud). U nesigurnim vremenima posle Čaušeskovog pada, Nikolaj se odlučuje na to da borbu za priznavanje romskog identiteta treba voditi van Rumunije i učestvuje sa ostalim romskim intelektualcima širom sveta u različitim inicijativama. 1992. u Slovačkoj se okuplja velika grupa Roma iz raznih zemalja i raspravlja o svojoj budućnosti u novoj Evropi. Tom prilikom izlaze u prvi plan stare odlike romskih vođa i najrazličitiji stilovi politike koji variraju od padanja na kolena i jadikovanja preko bučnog udaranja šakom o sto do diplomatskog, "gadžo" stila, nedostatak unutargrupnog jedinstva i bezobzirne borbe za vlastite interese. Ian Henkok, jedan od prisutnih romskih aktivista, ukazuje na to da nije istina da je najveći problem Roma nedovoljan broj obrazovanih, već da je srž problema nešto što bi se moglo nazvati i romskom "nacionalnom bolešću", a to je uplitanje ili ometanje, odnosno potreba da se odmaže onima koji napreduju, "kao rakovi u kanti - kad se jedan pokuša uspeti van, ostali se okače na njega i povuku ga natrag dole." Izgleda da je i to još jedna od manifestacija dominacije kolektivnog nad individualnim – izdvajanje ugrožava zajednicu; emancipovani pojedinci kao Papuša i mnogi drugi bivaju odbačeni.

Istorijski gledano Romi nisu imali pojam ili reč o sebi kao grupi, umesto o naciji govori se o različitim plemenima, odnosno, proširenim porodicama ili klanovima. Međutim, ime "Romi" se sve više pojavljuje kao zajednički naziv koji najavljuje stvaranje novog kolektivnog identiteta. Nikolaj za razliku od mnogih drugih, ima afirmativan pristup i uvek stavlja akcenat na ono što Romi mogu pružiti. Takođe, on se zalaže i za razdvajanje državljanstva i nacionalnosti, tj. teritorijalne od kulturne pripadnosti i priznavanje tzv. transnacionalnog identiteta Roma. Oko uspostavljanja i definisanja identiteta Roma, kao i regulisanja njihovog statusa unutar različitih država postoje i dalje rasprave i različita shvatanja. Čini se da se izbor svodi na dve mogućnosti: 1. boriti se za svoja prava u kontekstu građanskog društva, stavljajući etničko na drugo mesto, ili 2. boriti se za zakone koji će štititi prava Roma na jednakoj osnovi sa drugim manjinama. Međutim, u idealnoj situaciji trebalo bi stremiti obema mogućnostima istovremeno, jer se one ne isključuju. (Đorđević D. B., 2004).


Umesto zaključka

Knjiga Izabel Fonseke nije naučno delo, ali obiluje podacima zasnovanim na raznovrsnoj literaturi. Velika vrednost knjige nalazi se upravo u činjenici što ona čitaoca na jedan nenametljiv način upoznaje sa značajnim odlikama romske kulture i istorije. Sem toga, "Sahranite me uspravno" poseduje i motivišuća svojstva i heurističku vrednost, jer otvara pitanja i teme koje mogu biti podsticajne za istraživače iz različitih oblasti. Po mom mišljenju u tom pogledu su možda najinteresantniji uvodno poglavlje o Papuši i celina o Albaniji, jer se tu autorka dotiče ključnih odlika romskog identiteta i mnogih pitanja važnih za Rome, ali i nerome.

Kao gadži Fonseka pokušava da razume, bez preteranog objašnjavanja, ona empatiše i daje pronicljiva i oštra zapažanja koja su potvrđena drugim nalazima. Vaclav Havel je jednom prilikom rekao da su "Cigani lakmus test ne samo demokratije, već i civilnog društva." Knjiga Izabel Fonseke podstiče čitaoca da dublje preispita sopstveni odnos prema drugim kulturama i identitetima, naročito prema ovom narodu koji još uvek nije postao narod i koji se uvek nalazio "izvan istorije". Smatram da je šteta što ovo delo još nije dovoljno dostupno našoj javnosti; po mom saznanju za sada je samo uvodni esej o Papuši preveden i objavljen kod nas, u časopisu "Kultura" (Zavod za proučavanje kulturnog razvoja, br. 103-104, 2002. godina).


Literatura

Đođević D. B. i Todorović D., "Religija i verski običaji Roma", JUNIR Sven, Niš, 2003.

Đorđević D., "Romi od zaboravljene do manjine u usponu", Odbor za građansku inicijativu, Niš, 2004.

Todorović D., "Romas about Others, Social Distance of the Romas from Southeast Serbia from Serbs, Bulgarians and Albanians", u "Romas & Others, Others & Romas, Social Distance", Đorđević D. B., Todorović D., Milošević L., "Ivan Hadjiyski" Institute for Social Values and Structures, Sofia, 2004.

Mitrović A., Zajić G., "Romi u Srbiji", Centar za antiratnu akciju i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 1998.

Mitrović A., Hrnjica S., Stojanović J., "Uvod u kompenzatorno obrazovanje", Društvo za unapređivanje romskih naselja, Beograd, 2003.

.