Kao i svake godine, ovo je već pristojnotrajuća tradicija, ponovo sam pažljivo propratio najznačajniji muzički festival u Srbiji i prenosim vam svoje lične utiske. Sve ovo radim iz čistog zadovoljstva, niti me ko pita, niti mi je ko kupio kartu.

Ni ove godine, kao ni prošle, nisam nosio foto aparat. Imam neki, ali nije nešto dobar, a nisam ni neki fotograf - mnogo bolje crtam pa sam vam sve nacrtao. No, nosio sam mp3 plejer koji može i da snima, pa ovaj pregled festivala sadrži i uzorke svih koncerata na kojima sam bio. Doduše, snimci su izuzetno loši, ali ako hoćete više od informacije treba da kupite diskove, a mogli ste i doći na festival.

Inače, ja sam se u međuvremenu dosta promenio. Svi znaju da sam bio pun razumevanja za sve ljude sveta, ali mnoge stvari me sada nerviraju. Na primer, naslovi kao što je ovaj gore što sam smislio. Ring trinaesti, to je ono, onaj film Ring, znate onaj japanski, horor, pa iskombinovan sa Petkom trinaestim. A nema nikakve veze sa kvalitetom festivala, možda u smislu da je strašno dobar.


Prvi dan





Festival je otvorio truba/kontrabas duo Sparks iz SAD-a. Duo čine Peter Evans (truba) i Tom Blancarte (pogodite šta). Sada, zamišljam da sam neko ko nema pojma šta može da očekuje na festivalu, prvi put je tu i ulazi u salu a Sparksi već sviraju. Pomislio bih: "Pa čekaj, šta je ovo? Ova dvojica sve rade naopako! Onaj kontrabasista drži gudalo naopako, a trubač umesto da duva u trubu on je sisa!" Mislite da nije smešno? Čuo sam dosta takvih razgovora tokom ovogodišnjih Ring Ring večeri. Doduše, konkretno ne na ovom nastupu, a nije ni bitno nego zapravo hoću da kažem kako je ove godine svako veče bilo puno, a ljudi koji dođu imaju različite poglede na takozvanu novu muziku. Najviše poštovanja imam prema onima kojima se ova čudna muzika ne sviđa ali su ipak došli da vide šta je to i pri tome uopšte ne kriju da im je sve to smešno. Iskreno. A kako su neki koncerti tihi, uvek se u blizini nađe neko ko će izbaciti nekoliko zanimljivih opaski. Na primer "ja sam godinama isto ovako svirao ali nisam znao da je to umetnost" i slično. Majke mi, čuo sam baš to. Eto, ja najviše volim da budem među takvom publikom, ali nekako uvek ispadne da sam jedan od onih koji će sve što čuju precizno definisati, raskrinkati i prezreti ili pak nahvaliti (hvaleći zapravo svoje poznavanje materije). Ali, izgleda da se ne može birati u kom ćeš plemenu biti u ovom slučaju, tako da mi ostaje samo da nastavim da raskrinkavam. Evo odmah prilike:

Drugi koncert prve večeri je bio jedan od najgorih koje sam gledao na Ring Ring festivalu od kada ovaj postoji. Recimo, ja stvarno ne volim razna kombinovanja medija na silu, kao što je kombinacija filmske projekcije sa živom muzikom. Još više mi smeta kada se sve to pokuša upakovati u neki vešto smišljen koncept koji treba da opravda ispraznost cele ideje. Ipak, to uvek ne mora biti loše ako je bar film ili muzika nešto originalno i zanimljivo. No, ako bi slučajno film zapravo bio kolaž inserata iz bezbroj puta prežvakanih noir filmova i ako bi ga pratila ne naročito inventivna improvizacija koja čak nije baš vešto ni uklopljena u promene na platnu, to bi za mene bilo potpuno promašeno veče. I baš to sam dobio. Čitajući najavu koncerta, nisam mogao da se otmem utisku da jednostavno it does not compute. Selekcija inserata iz noir filmova (ispresecana ženskim glasom koji se ispoveda u maniru tih filmova) + moderna improvizacija. Ne sumnjam u kvalitet iskusnih improvizatora koji su svirali, ali ne verujem da je moguće da ovakva kombinacija proizvede najavljeno "jedinstveno iskustvo puno ushićenja". Iskustvo koje je kod mene proizvela je ovaj: idu insterti, muzičari sviraju, i onda naglo film staje, ekran je crn, ženski glas počinje da priča, a muzičari koji bi trebalo da prekinu sviranje kada stane i film kasne. Mogu zamisliti reakciju nekoga od mojih nepoznatih prijatelja iz iskrenog dela publike: "ovi ne samo da sviraju nešto bez veze, što sigurno ne mogu više ponoviti, nego čak ne znaju ni da se prave da su to uvežbali".




Drugi dan



Tokom godina represije nad crnim stanovništvom u Južnoj Africi, veliki broj tamne braće i sestara preselio se u Švajcarsku. Oni su doneli duh afričke muzike. Afrički muzičari često su svirali u čuvenom klubu Afrikana u Cirihu. Tamo je često svirala i Irene Schweitzer, koja je nastupila druge večeri festivala sa saksofonistom Omri Ziegeleom. Njih dvoje su priredili jedan izuzetno vedar nastup inspirisan Afrikom (preko kluba i uopšte muzike muzičara poreklom iz Afrike). Slušali smo gotovo sasvim klasičan jazz, uz minimalne slobodne dodatke veselog saksofoniste. A kada kažem veseli, stvarno tako i mislim jer je u pauzama zabavljao publiku žaleći se kako kod kuće ne može puno da priča zbog žene i dece pa kada dohvati mikrofon na koncertu ne zna da se zaustavi.





Drugi koncert druge večeri bio je jedan od tiših. Tihi koncerti na Ring Ring festivalu predstavljaju problem zbog vrata koja se glasno čuju kada ljudi ulaze i izlaze, a ispred vrata je dozvoljeno pušenje, a tu je i šank, tako da se tu uvek nalazi bučna grupa ljudi. Ove godine je problem donekle manji zbog drugačijeg položaja muzičara na ovim nastupima - više nisu na bini nego ispred bine i sa strane, skoro u ćošku. Ne znam da li je to razlog premeštanja a sve to nije ni posebno bitno. Bitno je da je neverovatno kakve sve zvukove Seijiro Murayama može da proizvede pomoću doboša i činele. On i saksofonista Jean-Luc Guionnet podarili su nam jednu finu apstrakciju - tihi dronovi i gudalom po čineli.




Treći dan



Trećeg dana se nastavlja dominacija saksofona. Ken Vandermark (saksofon i klarinet) i Tim Daisy (bubnjevi i udaraljke), iz grada Čikaga, predstavili su jedan energičan i zdrav izliv slobodne improvizacije zasnovane na raznim uticajima - od džeza do roka. Ken baš ima dah, čitav nastup je bio izuzetno intenzivan, i muzički i fizički. Tim ima brže poktrete ruku i od Đoganija Fantastika, a zanimljiv je i zbog raznih predmeta koje pušta da ispadaju po bubnjevima i tako igrajući se proizvodi zanimljive zvukove. Igra, to je najvažnije. Jedna od onih stvari koje slobodnu muziku čine, pa, slobodnom, ili oslobađajućom, dakle inspirativnom.

(Počevši od ovog koncerta, uređaj za snimanje je zakazao pa su svi glasni delovi postali potpuno neupotrebljivi. Od sada slušate samo najfinije detalje.)



Kada smo kod igre, Oval, tj. Markus Popp, takođe je neko ko se igra proizvodeći, pomoću kompjutera, muziku od zvukova preskačućih kompakt diskova. U stvari, nisam video šta je na ekranu njegovih laptopova bilo te večeri. Mislim da više ni ne radi sa diskovima. U svakom slučaju, Markus je poznat kao autor programa Ovalproces koji omogućava stvaranje muzike (slične njegovoj) potpuno drugačijim "interfejsom" od klavijature koja je još uvek standard u elektronskoj muzici. Uz nekoliko klikova mišem moguće je uraditi mnogo (što je osobina i mnogih drugih modernih muzičkih programa), tako da se postavlja pitanje koliko je bitna uloga muzičara? Da li svira čovek ili kompjuter? Za Markusov pristup muzici može se reći da je hladan, proračunat i da omalovažava ulogu kreativnosti, ali to može biti i izraz iskrenosti i nastojanje da se ne preuveličava, ili da se skrene fokus sa sopstvene uloge u stvaranju muzike. Jer, iako bilo ko može lako upravljati današnjim kompjuterskim muzičkim programima, nije svačiji rezultat jednako ubedljiv.





Ja lično ne volim (više) muziku o kojoj se mora intelektualno promišljati i čitati da bi se razumela na pravi način. Muzika koja ima fizičku, organsku komponentu, muzika koja se može "primiti" a da se ni ne razume ali se može analizirati na raznim nivoima ako se baš hoće - to je mnogo bolje, zar ne? Tako mi je zvučao koncert čikaškog dua. Ipak, bilo je osveženje čuti malo kompjutera nakon dvoipodnevne "torture" akustike.


Četvrti dan

Ovo je veče od koga se najviše očekivalo, pa je donelo malo i razočarenja. Mislio sam da će koncert norveške grupe Puma biti najbolji deo festivala, ali prevario sam se. Zvučalo je kao da nije njihov dan. Puma, uzurpatori popularnog brenda, izgledaju skoro kao rok bend (gitara, klavijature, bubnjevi), a sviraju neobičnu mešavinu džeza i eletronske muzike. A ima i roka, gitarista se na momente odaje, vežbao si rifove kad si bio mali, Stiane Westerhause, priznaj! Dugački komadi koji počinju tiho i jednostavno, postepeno se pojačavaju i komplikuju dok ne stignu do, je li, vrha. Ti vrhovi su zvučali odlično (i zapravo odaju da Puma može da pruži mnogo više), ali su putevi do njih trajali predugo i bili nekako isprekidani. U svakom slučaju, još jedan dobar bend u familiji bendova sa životinjama u nazivu (Wolf Eyes, Double Leopards...)





Kristijan Fennesz je svakako najveća zvezda ovogodišnjeg festivala, a još je i predstavio materijal sa novog albuma (koji još nije izašao). Izuzetno pun zvuk, širok, prostran, glasan. Tepih melodične buke, takoreći. Fennesz izgleda mirno i skromno dok svira, nema nikakvog "scenskog nastupa", "primanja" ili poziranja. Možda se zato bogatstvo zvuka koji proizvodi najbolje oseti zatvorenih očiju. Međutim, ono što je karakteristično za Fennesza je da muzičari koji su inspirisani njime obično zvuče jako hm... koja je prava reč... dosadno? Po mom mišljenju, naravno, možda ja to ne razumem. A ta muzika je prijemčiva i nekako lako utiče na muzičare, pa se nadam, kao slušalac, da nije bilo previše muzičara na koncertu i da se neće pojaviti nekoliko domaćih kopija baš sada kada je domaća slobodna i noise scena počela da se razvija.



Kada smo kod domaće scene, petog dana je nastupao Belgrade Noise Trio iz kolektiva Belgrade Noise Society, ali nisam bio. BNS je najzanimljivija pojava na domaćoj ne-pop sceni, ali već sam ih gledao nekoliko puta do sada pa sam preskočio.


Šesti dan



Poslednji dan festivala, uz neverovatnu gužvu, obeležio je i najbolji (po meni, a ja sam uglavnom u pravu) koncert ovogodišnjeg Ringea: italijansko-američki trio Angeli/Salis/Drake. Paolo Angeli svira modifikovanu gitaru - ima dva reda žica, misterioznu mehaniku/elektroniku, drži je vertikalno oslonjenu na pod, a iz tela gitare izviruje gomila kablova. Pijanista i harmonikaš Antonello Salis je očarao svojim ležernim pristupom prepariranom klaviru (koristio je kese, letve...) i harmonici, uz poigravanje sa standardima (na primer Hendrixov "3rd Stone From the Sun") i glasovne egzibicije. Nije propustio ni priliku da pošteno izgrebe pod Rex-a svirajući po njemu stolicom za klavir. A Hamid Drake, izuzetno cenjeni bubnjar i perkusionista, iz (a odakle bi bio) grada Čikaga je jednostavno legenda i tu nema šta da se doda. Dakle, nauk za ubuduće: ako svira neko iz Čikaga, koncert će biti odličan.



Za kraj, The Gathering of Drummers. Pa vidite, opet je tu bio neki koncept: "novi multižanrovski projekat", "jedinstvena forma", "desetak bubnjeva"... Znači ponovo nešto o čemu mora da se razmisli da bi se razumelo na pravi način. Kao što sam već pomenuo, ne volim više takve projekte. Ne kažem da je loše, ali previše teatralno za moj ukus i odoh kući.



Razgovarajući sa društvom u pauzi između dva koncerta poslednje oficijelne večeri Ringaje, shvatio sam da pristup muzici kojim su se predstavili Angeli, Salis i Drake različiti ljudi primaju na različite načine. Odnosno, u zavisnosti od ne znam čega - možda trenutnog raspoloženja, izgleda da svako identifikuje različite elemente kao one koji čine nešto kvalitetnim. Možda se ne radi toliko o prepoznavanju različitih parametara kao bitnih u jednoj muzičkoj kreaciji koliko o različitom vrednovanju istih parametara. Ipak, verujem da će vremenom i ostali ljudi uznapredovati do mog nivoa i početi da posmatraju stvari na pravi način :)

.