Drugi dan



Tokom godina represije nad crnim stanovništvom u Južnoj Africi, veliki broj tamne braće i sestara preselio se u Švajcarsku. Oni su doneli duh afričke muzike. Afrički muzičari često su svirali u čuvenom klubu Afrikana u Cirihu. Tamo je često svirala i Irene Schweitzer, koja je nastupila druge večeri festivala sa saksofonistom Omri Ziegeleom. Njih dvoje su priredili jedan izuzetno vedar nastup inspirisan Afrikom (preko kluba i uopšte muzike muzičara poreklom iz Afrike). Slušali smo gotovo sasvim klasičan jazz, uz minimalne slobodne dodatke veselog saksofoniste. A kada kažem veseli, stvarno tako i mislim jer je u pauzama zabavljao publiku žaleći se kako kod kuće ne može puno da priča zbog žene i dece pa kada dohvati mikrofon na koncertu ne zna da se zaustavi.





Drugi koncert druge večeri bio je jedan od tiših. Tihi koncerti na Ring Ring festivalu predstavljaju problem zbog vrata koja se glasno čuju kada ljudi ulaze i izlaze, a ispred vrata je dozvoljeno pušenje, a tu je i šank, tako da se tu uvek nalazi bučna grupa ljudi. Ove godine je problem donekle manji zbog drugačijeg položaja muzičara na ovim nastupima - više nisu na bini nego ispred bine i sa strane, skoro u ćošku. Ne znam da li je to razlog premeštanja a sve to nije ni posebno bitno. Bitno je da je neverovatno kakve sve zvukove Seijiro Murayama može da proizvede pomoću doboša i činele. On i saksofonista Jean-Luc Guionnet podarili su nam jednu finu apstrakciju - tihi dronovi i gudalom po čineli.




Treći dan



Trećeg dana se nastavlja dominacija saksofona. Ken Vandermark (saksofon i klarinet) i Tim Daisy (bubnjevi i udaraljke), iz grada Čikaga, predstavili su jedan energičan i zdrav izliv slobodne improvizacije zasnovane na raznim uticajima - od džeza do roka. Ken baš ima dah, čitav nastup je bio izuzetno intenzivan, i muzički i fizički. Tim ima brže poktrete ruku i od Đoganija Fantastika, a zanimljiv je i zbog raznih predmeta koje pušta da ispadaju po bubnjevima i tako igrajući se proizvodi zanimljive zvukove. Igra, to je najvažnije. Jedna od onih stvari koje slobodnu muziku čine, pa, slobodnom, ili oslobađajućom, dakle inspirativnom.

(Počevši od ovog koncerta, uređaj za snimanje je zakazao pa su svi glasni delovi postali potpuno neupotrebljivi. Od sada slušate samo najfinije detalje.)



Kada smo kod igre, Oval, tj. Markus Popp, takođe je neko ko se igra proizvodeći, pomoću kompjutera, muziku od zvukova preskačućih kompakt diskova. U stvari, nisam video šta je na ekranu njegovih laptopova bilo te večeri. Mislim da više ni ne radi sa diskovima. U svakom slučaju, Markus je poznat kao autor programa Ovalproces koji omogućava stvaranje muzike (slične njegovoj) potpuno drugačijim "interfejsom" od klavijature koja je još uvek standard u elektronskoj muzici. Uz nekoliko klikova mišem moguće je uraditi mnogo (što je osobina i mnogih drugih modernih muzičkih programa), tako da se postavlja pitanje koliko je bitna uloga muzičara? Da li svira čovek ili kompjuter? Za Markusov pristup muzici može se reći da je hladan, proračunat i da omalovažava ulogu kreativnosti, ali to može biti i izraz iskrenosti i nastojanje da se ne preuveličava, ili da se skrene fokus sa sopstvene uloge u stvaranju muzike. Jer, iako bilo ko može lako upravljati današnjim kompjuterskim muzičkim programima, nije svačiji rezultat jednako ubedljiv.





Ja lično ne volim (više) muziku o kojoj se mora intelektualno promišljati i čitati da bi se razumela na pravi način. Muzika koja ima fizičku, organsku komponentu, muzika koja se može "primiti" a da se ni ne razume ali se može analizirati na raznim nivoima ako se baš hoće - to je mnogo bolje, zar ne? Tako mi je zvučao koncert čikaškog dua. Ipak, bilo je osveženje čuti malo kompjutera nakon dvoipodnevne "torture" akustike.