Četvrti dan

Ovo je veče od koga se najviše očekivalo, pa je donelo malo i razočarenja. Mislio sam da će koncert norveške grupe Puma biti najbolji deo festivala, ali prevario sam se. Zvučalo je kao da nije njihov dan. Puma, uzurpatori popularnog brenda, izgledaju skoro kao rok bend (gitara, klavijature, bubnjevi), a sviraju neobičnu mešavinu džeza i eletronske muzike. A ima i roka, gitarista se na momente odaje, vežbao si rifove kad si bio mali, Stiane Westerhause, priznaj! Dugački komadi koji počinju tiho i jednostavno, postepeno se pojačavaju i komplikuju dok ne stignu do, je li, vrha. Ti vrhovi su zvučali odlično (i zapravo odaju da Puma može da pruži mnogo više), ali su putevi do njih trajali predugo i bili nekako isprekidani. U svakom slučaju, još jedan dobar bend u familiji bendova sa životinjama u nazivu (Wolf Eyes, Double Leopards...)





Kristijan Fennesz je svakako najveća zvezda ovogodišnjeg festivala, a još je i predstavio materijal sa novog albuma (koji još nije izašao). Izuzetno pun zvuk, širok, prostran, glasan. Tepih melodične buke, takoreći. Fennesz izgleda mirno i skromno dok svira, nema nikakvog "scenskog nastupa", "primanja" ili poziranja. Možda se zato bogatstvo zvuka koji proizvodi najbolje oseti zatvorenih očiju. Međutim, ono što je karakteristično za Fennesza je da muzičari koji su inspirisani njime obično zvuče jako hm... koja je prava reč... dosadno? Po mom mišljenju, naravno, možda ja to ne razumem. A ta muzika je prijemčiva i nekako lako utiče na muzičare, pa se nadam, kao slušalac, da nije bilo previše muzičara na koncertu i da se neće pojaviti nekoliko domaćih kopija baš sada kada je domaća slobodna i noise scena počela da se razvija.



Kada smo kod domaće scene, petog dana je nastupao Belgrade Noise Trio iz kolektiva Belgrade Noise Society, ali nisam bio. BNS je najzanimljivija pojava na domaćoj ne-pop sceni, ali već sam ih gledao nekoliko puta do sada pa sam preskočio.


Šesti dan



Poslednji dan festivala, uz neverovatnu gužvu, obeležio je i najbolji (po meni, a ja sam uglavnom u pravu) koncert ovogodišnjeg Ringea: italijansko-američki trio Angeli/Salis/Drake. Paolo Angeli svira modifikovanu gitaru - ima dva reda žica, misterioznu mehaniku/elektroniku, drži je vertikalno oslonjenu na pod, a iz tela gitare izviruje gomila kablova. Pijanista i harmonikaš Antonello Salis je očarao svojim ležernim pristupom prepariranom klaviru (koristio je kese, letve...) i harmonici, uz poigravanje sa standardima (na primer Hendrixov "3rd Stone From the Sun") i glasovne egzibicije. Nije propustio ni priliku da pošteno izgrebe pod Rex-a svirajući po njemu stolicom za klavir. A Hamid Drake, izuzetno cenjeni bubnjar i perkusionista, iz (a odakle bi bio) grada Čikaga je jednostavno legenda i tu nema šta da se doda. Dakle, nauk za ubuduće: ako svira neko iz Čikaga, koncert će biti odličan.



Za kraj, The Gathering of Drummers. Pa vidite, opet je tu bio neki koncept: "novi multižanrovski projekat", "jedinstvena forma", "desetak bubnjeva"... Znači ponovo nešto o čemu mora da se razmisli da bi se razumelo na pravi način. Kao što sam već pomenuo, ne volim više takve projekte. Ne kažem da je loše, ali previše teatralno za moj ukus i odoh kući.



Razgovarajući sa društvom u pauzi između dva koncerta poslednje oficijelne večeri Ringaje, shvatio sam da pristup muzici kojim su se predstavili Angeli, Salis i Drake različiti ljudi primaju na različite načine. Odnosno, u zavisnosti od ne znam čega - možda trenutnog raspoloženja, izgleda da svako identifikuje različite elemente kao one koji čine nešto kvalitetnim. Možda se ne radi toliko o prepoznavanju različitih parametara kao bitnih u jednoj muzičkoj kreaciji koliko o različitom vrednovanju istih parametara. Ipak, verujem da će vremenom i ostali ljudi uznapredovati do mog nivoa i početi da posmatraju stvari na pravi način :)

.