Dada "strukturalnom", zatečenom nihilizmu odgovara sopstvenim nihilizmom ⁶ supstancijalno proizvedenim od drugačijih duhova, u drugačije svrhe, često afektiranom iz nemogućnosti da išta promeni (Carin potpis - "lud i nevin"). Da li je povratak redu, empirijsko-logička nužnost, post-traumatski efekt, trenutna slabost ljudskog duha, prigodna stilska odredba - kao dijalektički minimum - kraj Dade?

Govoreći u katedri istorije umetnosti, kao istorijski pokret Dada ima svoj jasan kraj, tako su se i njeni autori "dogovorili", pak mogli bi reći i da je samo nastavila da se poigrava identitetima, poput Vašea; bez obzira da li govorimo o specifičnom stanju duha ili o daljem razvoju, usložnjavanju i preimenovanju pojedinih načina izražavanja (preterali bi ako bi rekli da gotovo svi umetnički pravci koji slede imaju veze sa Dada ili kvazidada diskursom), daljoj dedukciji izvanredne Dada ludističke produkcije koja ni danas nije iscrpljena, preispitivanju estetike/neestetike, oblika ponašanja, jezika i sveta umetnosti; bez obzira da li je Birger ⁷ u pravu kada kaže da se avangardni činovi (pri čemu Dadu tretira kao najradikalniji oblik avangardi, avangardnog ponašanja, bihevioralne umetnosti; možemo govoriti i o avangardnom stanju duha) ne mogu ponavljati, ili su u pravu teoretičari koji, zabrinuti za tok, s pravom pozivaju u pomoć uvek različite društveno-kulturne kontekste, koji onda dozvoljavaju pojmovno rasprskavanje (tipa neo-dada, neo-avangarda, post-avangarda, trans-avangarda...).

Naravno, umetnička produkcija je uvek iznova nova, ili drugačija, semiotički, lingvistički, morfološki, znakovno je odnos sa društveno, političkim, kulturnim, ideološkim, tržišnim, kulturno-institucionalnim, finansijsko-razvojnim, hegemonijskim polugama moći, uvek u drugačijoj interakciji, iako u sistemu, svetu umetnosti postoji dijalektičko odnošenje, pri čemu se u pluralizmu čitanja, umetničkog čitanja, ponašanja, gestova i značenja mogu interpretirati semantičke, pojmovne niti u oblicima metamorfoze, transformacije, narastanja. Ako bi avangardne aktivnosti posle istorijskih avangardi imenovali drugačije (npr. umesto neoavangarda – habunabarda!) to nikako ne bi značilo da se one ne odnose na prethodne, da nemaju sopstveni jezik i sistem odnosa sa društvom, a ne bismo ni vrednosni sistem egzaktno indeksirali (kao što to ne čini ni Birgerova retorika – ne možete zbog zbrke u pojmovnom imenovanju uskratiti nekom pravo da se buni ili bude nezadovoljan samo zato što nije rođen u vreme radikalnih istorijskih avangardi, ili zato što je to već neko jednom učinio; i u takvoj konstataciji se može iščitati zloupotreba, koja je u post avangardama nesumnjivo praktikovana, ali to je uvek na individualnom nivou, nikako se to ne može obuhvatiti pojmom, i kolektivno uskratiti individualne napore zbog tobože valjane dedukcije, a u stvari – igre reči – možemo i nekog kasnije nazvati npr. habunabardom, pa njen radikalizam vrednosno drugačije označiti i indukovati kontekst po kome je avangarda pojam manje vredan; naravno ne znači da se proizvođenje umetnosti treba imenovati kao antiumetnost, proizvođenje u sistemu umetnosti kao subverzija - dovitljivim rešenjem prefiksa, ali nije u redu ni reći da niko više ne može biti avangardan, bez obzira na njegove geste, iskrene namere ili što to on jeste u svojoj svesti, tim pre što ni istorijske avangarde u svojoj konfrotaciji nisu homogene, često nisu ni subverzivne, a gotovo sve su podlegle istitucionalnoj/"institucionalnoj" apsorpciji i naravno da se mogu iščitavati u ideološkim i istorijskim kontekstima).

Možda bi mogli reći i da svaka generacija ima pravo na svoj tabula rasa, svoj mangupluk (nezavisno od Birgerovog/Pođolijevog iščitavanja/pojma kulta novog, originalnosti, ili mode, potrošačkog društva itd.) na svoju afirmaciju (ne bih preterivao sa Frojdovom predstavom "oceubistva", tako svojstvenom umetnosti i filozofiji kao procesa samorealizacije, radije bih o prevazilaženju, ili o proširenju, preimenovanju diskursa), na svoju pobunu, interpretaciju, ludizam, svoj "Dada" duh, svoje imenovanje nihilizma koji uvek potom biva "priveden redu", na svoju reakciju na – uhvaćenost u svetu. Slično je i sa drugim "nihilizmima", npr. Deridinom dekonstrukcijom, isprovociranu strukturalizmom, koju Pol de Man primenjuje na književnu kritiku, a Rorti ga odmah ispravlja (kao 007 filozofije), s pravom (podsećajući na nameru teksta i autora na koju treba računati uz legitiman pluralizam iščitavanja), da bismo stigli do nečeg što je dobar kritički tekst uvek sadržavao, po ko-zna-koji-put istina nije otkrivena, ali eto sjajnih filozofa/kritičara koji su obogatili diskurs, podrazumevano, na neki način iz predsvesnog stanja artikulisali i institucionalno označili na način da se s tim ubuduće mora računati, što, priznaćemo, nije malo. ⁸

---

6. Preterano je reći da je na auditorijum to delovalo kao prisilno izlečenje putem izazvane histerije, Dada simulacija varvarstva kako bi se publika odvojila/oslobodila istog - to je aposteriori pedikir, ali ima istine u odnosu na uobičajeno zatupljivanje ili podilaženje publici.

7. P. Birger, Teorija Avangarde, Beograd, 1998.

8. Žak Derida, O gramatologiji, Sarajevo, 1976; Kristofer Noris, Dekonstrukcija, Beograd, 1990; Ričard Rorti, "Filozofija kao vrsta pisanja: ogled o Deridi", u: Konsekvence pragmatizma, Beograd, 1992.