Dada kao istorija jedne subverzije bila bi nešto srećnija konstatacija, iako i subverzija takođe može poprimiti puno iščitavanja, naročito u odnosu na modnu i institucionalnu apsorpciju. Ni Dada pobunjenost/subverzija/konfrontacija (Dada junkstapozicija autorefleksije, afektacije i sveta) nije odolela ideološkim predrasudama, utopizmu, apsorbciji publike (kada je dadaistički skandal prestao da šokira i počeo da zabavlja publiku otrgnut od svoje namere, kada delovanje Dade prestaje da bude subverzivno i postaje sinonim za rđavu družinu - ološ), kulturno/institucionalnoj moći apsorpcije, moći kanalizacije koja, pomoću svojih egzistencijalno-birokratskih mehanizama, u koje spada i mesto za nova čitanja, umetnost, antiumetnost, umetnike, antiumetnike, pa i Dadu (2005. je u Pompiduu izloženo 1560 dela Dade, a potom je izložba otišla u Nacionalnu galeriju u u Vašingtonu), teoretičare, istoričare umetnosti, njihovu misao i svojinu, egzistira kao panteističko biće, entitetski patafizički simulakrum, hipostazirana malenkost. Iako istorijske avangarde imaju puno toga zajedničkog, razlika među njima je velika ¹¹, kako na estetskom planu (od različitih oblika formalizma, estetske redukcije, anti-formalizma, konceptualizacije, povratka figuraciji, primenjenosti, funkcionalizma...), tako i na ideološkom (npr. Dada, nadrealizam, de stijl... su nadnacionalni, za razliku od petljanja ruskih umetnika i italijanskih futurista sa „nacionalnim identitetima“, futuristi su za rat, mržnju prema ženama...drugi manifest nadrealista je potčinio umetnost politici, kao i konstruktivizam...; produktivizam, de stijl, bauhaus, na različite načine, utopistički računaju na utilitarizam (Dada je negacija utilitarnog), krećući se od ideološkog dogmatizma, ezoterije, teozofije, utopističkih projekcija, do racionalizma, funkcionalizma ...; Maljevičev suprematizam nudi pseudo varijantu tumačenja sveta u idealističkom ključu – s tim da je on hipostazirao antropocentrizovana, navodno transcedentna, osećanja (za razliku od filozofsko-političkih hipostaza, sada ideja; zbog njih niko nije morao da gine, dok opredmećenje/realizacija ima čak estetski kvalitet), nasuprot materijalizmu, kulture materijala, kolega; ne računajući promene stavova, uverenja, pogleda na svet kod većine avangardnih umetnika shodno političkim oscilacijama...). Dadi pripadaju umetnici različitih opredeljenja, kako u načinu izražavanja (od apstraktnog rečnika, formalističkih izleta do redi mejda, fatagage, kinetike, asamblaža, bruitističko-ludističkih nastupa, akcija, interdisciplinarnih radova, anti-slikarstva, anti-materijala (Švitersovo đubre, koji je umetnost i umetničko stvaranje uzvisio do božanstva, suprotno Dišanovoj anti-umetnosti, baš i ne miriše na Umetnost... dok i anti-umetnost polazi od neke definicije umetnosti, odnosi se na nju...), berlinska Dada, rascepana između književno političke propagande i futurističkih, konstruktivističko-suprematističkih tendencija do tipo-fotokolaža, oštro karikiranog slikarstva Grosa ... ukratko, različito odnošenje prema hermetičnom esteticizmu i eskapizmu modernog slikarstva), različitih sistema vrednosti (od gotovo apolitičnih članova, do onih naklonjenih komunizmu, anarhizmu, mistici religioznog osećanja...), što se ogleda i u različitim povodima ludističkih akcija (koje se kreću od nihilističke eksplikacije, subvertiranja anarho-cinizma, provokacije, destrukcije, do politički angažovanog čina – naročito u berlinskoj Dadi – gde su neki postali članovi komunističke partije – Hilzenbek ¹² )¹³

Nimalo nije jednostavno ni mapirati pojedine umetnike kao pojedince koji mogu sadržati razne kontradikcije, izražajna kretanja gde pojedine radove ne bi ni mogli nazvati dadaističkim. Zato je pojmovno uopštavanje dosta nezahvalno, kako u slučaju avangarde a naročito dade (čiji su vispreni i pre svega izvanredno duhoviti članovi svojim antagonističkim izjavama, deduktivnim gegom, semiotičkim skrečom, gotovo onemogućili iole pozitivnu konstrukciju pojma Dade – šta ona zapravo hoće – a podjednako je teško pisati i o tome šta ona neće, šta nije, šta jeste-i-nije bez obzira na brojna dokumenta, manifeste i izjave članova, koje su po pravilu paradoksalne).

Obično se kao glavne karakteristike avangarde (kao nadstilskog pojma) navode radikalizam (estetski eksces, moralni eksces, politički eksces), eksperimentalizam (kao istraživanje materijala, medija, metoda i ideologija, gde delo kao napravljeni objekat gubi značaj u odnosu na istraživanje; u ovom kontekstu mogu napraviti digresiju za dada doprinos filmskom diskursu, ali ne bih ulazio u komplikovano pitanje Dada apstraktnog videa i neestetizma), interdisciplinarnost (prekoračenje, kritika i destrukcija granica medija), istraživanje slučaja (kao opozije autorskog genija), narušavanje semantičke konzistentnosti umetničkog dela raznim vidovima montaže (fotomontaža, fotokolaž ... kao neorgansko umetničko delo – sastavljeno od semantički različitih jedinica, koje se na različite načine međusobno odnose i u odnosu na celinu koja više nije alegorijski, semiotički, prikazivački homogeno zatvorena – čime se računa na perceptivni šok), ideološke projekcije (levičarski utopizmi), programski pristup (manifesti, grupe)... Možda da pozovemo egzistencijalno-psihoanalitički duh Pođolija u pomoć. ¹⁴

Pođoli parapsihološkim nervom, pojmovno pedantno, učeno, strukturalno razmatra stradanja avangarde, pri „odsustvu“ emocija. Dakle, profesionalno. U dijalektici pokreta (avangardi) autor prepoznaje najmanje četiri momenta: aktivistički, antagonistički, nihilistički i agonistički. Nakon što je otuđenje umetnika povezao na psihološkom planu sa patološkim stanjem neuroze (osuđenost na „blagoslovenost u svojoj slobodi i prokletstvo u svom otuđenju“), nihilizam je doveo u vezu sa sadističkim impulsom, agonističku tendenciju sa mazohističkim impulsom, antagonizam sa infatilizmom, iako je ostalo nejasno da li se praktikovanjem neurotičnog, infatilnog, sadističkog i mazohističkog ponašanja (kao impulsne realizacije) može indukovati avangardno stanje duha, nazalni dah, decentrirani zen.

Dada LIBERALIZAM (iako se zbog anarho projekcija i sklonosti nekih članova ka komunizmu može dodati i leva orijentacija), aktivističko-nihilistička eksplikacija, bihevioralni eksces, dijalektika razaranje – stvaranje, stvaranje razaranjem/razaranje stvaranjem (neverovatna količina inovacija Dada produkcije, naročito dalji deduktivni potencijal, iako Dada nije planirala da to postanu umetnička dela, umetnost, ona je htela da uništi umetnost u korist života, kreacije koja više nije u sistemu umetnosti), nedekartovska logika, raspaljeni individualizam bez obzira na snagu grupe koja prevazilazi zbir svojih sastavnih delova, aristokratski/plebejski – elitizam/dekadenca hir, kosmopolitizam/internacionalizam (u Cirihu Dadu okuplja "Nemac"/Nemac – Hugo Bal, u kabareu Volter, usred rata), pacifizam (za razliku od ekstatične automobilizacije pojedinih futurista; Marineti se u drugom svetskom ratu, kada je imao preko šesdeset godina, oduševljeno prijavio u dobrovoljce kada je Musolini upao u Etiopiju, sećajući se herojskih dana rata u Libiji (Prvi svetski rat), kasnije 1942, požurio je da se pridruži kobnom sukobu Italijana na reci Don, gde njegov entuzijazam prestaje da postoji), emigrantsko dezerterski entuzijazam (Kravan se neprestano hvalio da je dezerter koga traži sedamnaest nacija), uglavnom politička indiferentnost (a i ne), privrženost anarhizmu (ali bez vere u bolji, sladunjavi svet, Dada nema nameru da menja svet, nema recept, i nije autoindoktrinirana – u smislu: kada se ostvari moja/naša priča svima će nam biti bolje – ona čak i nema svoju priču, ništa ne želi (da i ne); a i ponekad ima nameru da menja svet – kako ko, nemoguće je napraviti pozitivni opis, ali se može opisivati), izmeštena gramatologija kao oblik igre duha, ispitivanje granica paradoksa, ludističkih gesta/priredbi, višestruko sublimirani cinizam, dadaistički grohotni smeh, neočekivani ostrašćeni optimizam (bubrenje života, radost življenja, vera u život), poetizacija ulice, škole života ... pozicionira njenu osobenost u odnosu na druge avangardne pokrete, koji i sami sadrže neke elemente.

Breton je opisao Dadu kao stanje uma – to ne ostavlja prostora za razne afektacije/geste, pa stanje duha zvuči fleksibilnije, pošto ono ne isključuje kognitivni napor/paradoks, iako bi Cara sve ove spekulacije/kontemplacije nazvao trgovanjem duha krompira, plešući metod uokolo.

---

11. Mada je Dada pre svega svoju konfrotaciju zauzela prema futurističkoj ratobornosti, ekspresionističkoj osećajnosti i kubističkom formalizmu, ona radikalno raskida sa svim oblicima prošlosti.

12. Isti onaj Hilzenbek koji je parodirao komunizam u svom pozdravnom govoru 1916. u Kabareu Volter., Bargeld...

13. Iako privlačnost koju komunizam ima za tolike umetnike, pisce i intelektualce potiče upravo iz ambivalentnosti nesvesnog anarhističkog mentaliteta – prolatura diletarijata (Hausman); prečesto su umetnici zadavali opake brige političarima kako da se distanciraju od njihovih ludističkih konjukcija i interpretacija (berlinska Dada, kasni nadrealizam...), nikako nisu hteli da pričaju kako je ,,biro“ to definisao, kao što je već rečeno, oni su uvek imali – bolju/suludu ideju; dok se na berlinsku Dadu upiralo prstom kao na gnusne boljševičke rušioce, komunistička partija se ljutila jer se osećala ismejanom i i izvrgnutom ruglu – Hausman, Hilzenbek, Goličev, jun 1919, manifest „Šta je Dadaizam i šta on hoće u Nemačkoj“, dok je Desenj u komunističkim političarima video samo preobražene napirlitane njuške, Lenjin i Marks su za njih bili isto što i Napoleon, Kant, ili Sezan. - A. Bear, M. Karasu, DADA - istorija jedne subverzije, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1997, str. 48.

14. R. Pođoli, Teorija Avangardne Umetnosti, Beograd, 1975.