Ako bismo da udovoljimo Cari, slažem se da pisanje o stanju duha svakako uključuje mnoge proizvoljnosti, greške kao nužne posledice svakog apstrahovanja, bez obzira na to koliko se pretenciozno ili obazrivo tome pristupa, ipak određena svojstva, epiteti Dada svesti i ponašanja postoje, mogu se interpretirati iz njihovog pisma (ma koliko ono bilo konfuzno i paradoksalno – i to je legitimno stanje) a naročito iz ponašanja. Da ne bih nadugačko opisivao Dada „spektakle“, možda je dovoljno reći ponešto o kontroverznim osobama, Kravanu i Vašeu, čije se ličnosti mogu uzeti kao protodada pasaži, a njihovo ponašanje kao protodada gest. Vaše, koji nije ni znao za Dadu, ultimativni pozer, ravnodušni dendi ²⁶, menjao je kostime kao glumac, maskirajući se u engleskog džentlmena, poručnika konjice, pilota, doktora; jedna od njegovih uniformi bila je, prema Bretonu, najukusnije skrojena sintetička uniforma od dva isečena dela, koja je sa jedne strane bila saveznička a sa druge neprijateljska. ²⁷ Iznosio je anti-estetske i anti-umetničke stavove, ne znajući za Dadu. Oduševljen Žarijem, on je njegov cinični, ironični, paradoksalni, agresivni "crni" humor (Vaše je svoj humor nazvao umor/umour, bez h), parališuću ironiju, načinio principom delovanja, teatralnom uzaludnošću, čime je doprineo Dada gestu. Između ostalog, počastio je Apolinera na premijeri predstave Tiresijine dojke svojim prisustvom, posle prvog čina, kada se za oficira koji je pravio buku u orkestri ispostavilo da je Vaše, sa revolverom u ruci, koji je uvaženo pričao pucajući u svetinu (Dada se zadovoljila moždanim revolveraškim hicima). ²⁸

Kravan, mnogima u Parizu poznat kao Amerikanac, rođen je u Lozani, govorio je odlično engleski, francuski, nemački, bio je naklonjen manirima engleskog aristokrate (tvrdio je da je nećak Oskara Vajlda) kao i američkog čvrstog momka, boksera, do krajnje vulgarnosti i primitivizma stručnjaka za javne provokacije. Od 1912. je tri godine neredovno izdavao časopis koji se malim delom bavio poezijom, a uglavnom drskom i prostačkom kritikom/vređanjem, pričemu nije štedeo nikog – Apolinera je toliko isprovocirao da ga je izazvao na dvoboj. Protodada "manifestacije" koje je izvodio od 1914. u Parizu (tri godine kasnije i u Njujorku) najviše su doprinele formiranju mita o Kravanu.

Na letku za prvu manifestaciju je objavljeno da će Kravan, brutalni kritičar, govoriti – boksovati - igrati, i da će prikazati novi boksujući ples i druge neobične numere uz pomoć crnaca – boksera - plesača. Kravan je otvorio performans ispaljujući nehotice nekoliko pištoljskih hitaca, a onda je, naizmenično se smejući i bivajući ozbiljan, izustio najstrašnija ludila protiv umetnosti i života. On je slavio atlete, homoseksualce, pljačkaše Luvra i ludake, sve to dok je vređao gledaoce. 1916. je izazvao tadašnjeg prvog crnog šampiona u boksu u teškoj kategoriji, Džeka Džonsona, koji ga je u Madridu nokautirao bez naročitog naprezanja. Neverovatno sposoban za prelaženje granica zaraćenih zemalja i šetanje po Evropi, nakon Španije odlazi u Ameriku, u Njujork, da pod pokroviteljstvom Pikabije i Dišana održi predavanje u Grand Central Palasu gde se u aprilu održavala Prva godišnja izložba Društva nezavisnih umetnika. U publici je bilo puno elegantno obučenih ljudi, željnih da čuju o najnovijim zbivanjima evropske avangarde. Kravan je ušao, vidno pijan, i posle otvorenog psovanja publike, počeo je, na njihovo zaprepašćenje, da skida odeću. Kolekcionar Arensberg ga je, u policijskoj stanici, spasao zatvora. Dišan je, smešeći se zadovoljno, smatrao da je to bilo – izvrsno predavanje.

Po jednom izvoru, 1918. mu se gubi trag kada je nestao iz meksičkog gradića na obali, po drugom, kada je u malom drvenom čamcu na veslanje krenuo iz SAD u Meksiko. Vaše i Krevel (drugi heroj Dade, naročito nadrealizma kasnije) su okončali svoj život (Vaše overdouzom, dok je Krevelovo telo nađeno sa parčetom papira okačenim o jaknu na kome je pisalo disgusted, ispunjen gađenjem (što je kasnije raspravljano u nadrealizmu – da li je samoubistvo rešenje?). ²⁹

Ako njih računamo Dadom, onda možemo pričati i o postromantičarskom patosu, ili ući u diskusiju o patologiji ³⁰, ili filozofskoj etičkoj dilemi (hrišćanstvo ima jasan stav); međutim, Dada je više nego ijedan pokret avangarde ponesena životnim entuzijazmom kome često potčinjava umetnost, tanatosu suprotstavlja volju, radost življenja – da je to specifična oda životu naspram smrti koja je vladala naokolo u ratnoj agoniji.

Na kraju možemo upotrebiti savremeniju alegoriju pri ilustraciji Dada duha; naime, pridodaje pikturalnosti rečenica lika iz jugoslovenskog filma Dečko koji obećava (1982)³¹, Slobodana Miloševića (ironično, ime lika koincidira sa nešto kasnijim političkim subjektom, potpuno drugačije egzistencijalne i estetske provenijencije): "Pišam se na sve, tako mi je ime."

*

Prigodni link
Međunarodna arhiva Dade na Univerzitetu Ajove sadrži veliki broj publikacija iz vremena Dade u digitalnom formatu (moguć pregled i download).

http://sdrc.lib.uiowa.edu/dada/collection.html

---

26. Nevoljan da prihvati vrednosti društva u kome živi, on kreira svoj lični svet i bira svoj moral kao odeću, da bi doterao svoj stil.

27. I ostali članovi Dade su praktikovali slične transformacije i modna ludiranja, neki su sami pravili cipele, gotovo svi su nosili monokle, ekperimentalisali sa suludim kombinacijama – npr. baronica Elza fon Frajtag je obučena u razne krpice, ukrašena neverovatnim predmetima obešenim o lance ( ovo sa lancima budi pank digresije, kasnije rep, hip-hop, kasnije kičmoda, turbo folk...), sa glavom okićenom konzervama sardina ravnodušno šetala avenijama odolevajući razumljivoj radoznalosti prolaznika.

28. U drugom izvoru je samo pripretio da će pucati iz pištolja – Dawn Ades, "Dada", Concepts of Modern Art, ed.by N. Stangos, Penguin books, 1981, 1990.

29. W.S. Rubin, Dada and Surrealist art, New York, 1969, str. 9-18.

30. Čije granice umetnost nekad jasno ne razaznaje, veoma često ispituje, granica je nekada potpuno jasna, ponekad joj se čini/zna da svešću o njoj ne participira u istoj, ponekad provocira pri čemu umetnička (šatro patološka) ponašanja u svojoj simulaciji nisu ni izbliza eksplicitna u odnosu na svakodnevnicu, iako to na prvi pogled ne izgleda tako; naročito u savremenijim tekovinama, performansu – npr. bečki akcionizam ... egzistencijalni mazohizam (....srpska - ako bi se dotakli nacionalne baštine - najznačajnija umetnica – odma’ bi se setili koja...)..životni rizik kao umetnost (...,Džoni Racković,..).

31. Film je, inače, u new wave dikursu koji, kao i u slučaju punk diskursa može imati paralele sa Dadom (naročito punk, jer on, na neki način, prvi decidirano raščišćava teren, lažnu sentimentalnost (I Wanna Hold Your Hand...), virtuozni/dosadni estetizam/gitarske mastrubacije-petinga, ili uzvišeni patos imanentno-transcedentnih emotivno-taktilnih intuitivnih alegoreza/projekcija/dodira na ivici nesvesnog (ovaj prošireni epitet više pristaje uozbiljenim varijantama muzičkim), u "popularnoj"/popularnoj kulturi na način sličan Dadi u umetnosti); ima dosta sličnosti, ali i razlika (ideoloških, obimnosti kritike, subvertiranja, naravno u načinima izražavanja, "dijalektike"...možda bi pri nekoj pseudoanalizi trebalo poći od besa ili anarho-cinizma kao dodirne tačke, mada je Dada dobar deo svog besa sublimisala kroz "humor" i paradoks; uglavnom oslobođena anarho-utopističkih projekcija) ; new wave (post-punk može obuhvatiti new wave, a može biti i nešto sasvim drugo – kasniji svirački purizam koji često uključuje i sentimentalne, kao i deanarhističke izlive a da nije "punk rock" u pitanju) je dalja eksplikacija stava i oblika ponašanja uz obogaćenje muziciranja. Mada, u slučaju muzičke "pop"/nepop kulture/umetnosti/antiumetnosti, pristup mora biti potpuno drugačiji, jer je i jezik, i tok drugačiji, pojmovi sa kojima se barata su drugačiji, na drugi način u svom diskursu uspostavljeni (kako bismo onda npr. kategorisali liniju od njujorške underground scene ranih sedamdesetih do punka (možda kao protopunk, a možda pank kao neoandergraund; alternativni "rock", alternativna kultura/alternativna umetnost koja sadrži pojam kontrakulture kao jasne konfrotacije mainstream kulturi, možda samo kontrakultura; a šta ćemo sa drugačijim onovremenim oblicima muziciranja (lako ćemo sa interdisciplinarnim, izvandisciplinarnim, antimuzičkim praksama), ili još i ranije – ja baš ne bih free jazz poredio sa apstraktnim slikarstvom, estetizmom, možda bi analogija sa Polokom, ili bitnicima, bila bolja, možda bi free jazz mogli nazvati "punkom" (u kontekstu kontrakulture, radikalizma, bez obzira što postoji dovoljno referenci – free jazz, avangardna muzika, eksperimentalna, radikalna improvizacija...) mada autističnim/"elitističnim"...); nekada su granice punka i mainstreama nejasne (ne pričam o takozvanom "punk-rocku"); ali hajde neobavezno/nepretenciozno da ukažemo na decidni obračun sa prošlošću, brutalnu eksplikaciju anarho-cinizma, gesta, ponašanja, besa, pobune/stavova/nestavova, neestetskog (demuziciranje: svirački purizam (ne minimalizam ili minimalisticka repeticija), iako punk ne izlazi iz šablona strofa – refren; depoetizacija: punk nije oslobođen "poezije"; ipak, zbog brutalne iskrenosti, jasnog stava, direktnog govorenja/obraćanja a ne opevavanja/zapevavanja, odsustva licemernog sentimentalizma, koristim ovu referencu) pristupa punka kao sličnosti (između ostalog) sa Dadom (kao pokretom, dok je poređenje muzičke forme različito -neobruitističke dada varijante, ako bi ih tretirali kao muzičko – scensku formu, ili kompozicije E. Satia, opisivali bi u potpuno drugom kontekstu, u vokabularu interdisciplinarnih, izvandisciplinarnih, antimuzičkih formi, ili eventualno (anahrono, veoma neprecizno) savremenijeg noise diskursa, mada on ne mora sadržavati prekoračenje, destrukciju medija (destrukcija medija, a-de-tonalnost se može kupiti kao komercijalni medij, uprošćeni predmet, što može biti prednost ili kreativna proteza) , a i pitanje je šta interdisciplinarnost danas zapravo i znači (u kontekstu radikalizma) s obzirom da je davno institucionalizovana kao legitimni medijski oblik. Može se govoriti i o sličnost/razlikama Dade i anarhizma, letrizma – kričim dakle postojim, situacionizma…