Pionirov glasnik je jedinstvena arhiva underground kulture, mesto gde se objavljuju tekstovi, knjige, muzika, filmovi i raznovrsni umetnički radovi u elektronskoj formi, a koji se uglavnom ne mogu naći na drugom mestu (na internetu) na našem jeziku.

Ovaj sajt je nastao kao sporedna aktivnost članova muzičke grupe Klopka za pionira. Članovima grupe je bilo bitno da ostvare saradnju sa ljudima iz drugih oblasti kulture jer su im bili bliži, zbog svojih ideja, nego neki muzičari. Krug saradnika se vremenom širio i Pionirov glasnik je postao šarenolika virtuelna zajednica koja okuplja sve što oslikava vreme u kom živimo, sve što je slobodno, provokativno, subverzvino, odbačeno, neprihvatljivo, nepoželjno ili neshvaćeno. Jednostavno - underground.

Godine 2003, u proleće, zaverenička grupa Sedmokraka je odlučila da pokrene sajt preko koga će vršiti propagandu u cilju širenja svojih pogleda na svet među omladinom, mladim odraslim osobama i svim ostalim ljudima dobre volje.

Delovi Sedmokrake se bave i muzikom. Sviraju u grupi Klopka za pionira, pa ta grupa ima poseban tretman na ovom sajtu. Zapravo, kada je ovaj sajt počeo da radi, zvao se Klopka za pionira - baš kao i pomenuta muzička grupa. Kasnije je web magazin odvojen i nazvan Pionirov glasnik.

Pionir u nazivu Pionirov glasnik se odnosi na nekoga ko je prvi u nečemu, ili na svemirsku letelicu Pionir 10 koja je nedavno napustila Sunčev sistem.

Zavereničku grupu Sedmokraka čine ljudi sa svih 7 strana sveta, svih 7 rasa i nacionalnosti, obuhvaćenih jednim simbolom sedmokrake. Sedmokraka predstavlja i sedam kontinenata, sedam sazvežđa, sedam Kraka (vidi dole) i sedam osoba koje uređuju ovaj sajt. To su (s leva na desno): Damjan Brkić, Mileta Mijatović, Đorđe Marić, Jovan Šupsi, Vladimir Lenhart, Marc Schneider, Kol Peševski i Zoltan Kiš.

Ljudi koji su dali doprinos nečemu što je objavljeno na ovom sajtu automatski bivaju proglašeni saradnicima. Svima od srca hvala (in random order):

... i oni koje smo zaboravili pomenuti (oprostite).

U jednom selu nedaleko od Tršića, živjela su sedmorica braće nadaleko poznati po šalama. Pošto bejahu dosta visoki, narod ih prozva "krakama". Jednom prilikom sam sa knjaz Milošem prolazio kroz to selo, kad nas srete nekakav čovjek i poče pričati meni i Milošu kako tih sedam kraka pjevaju uvredljive pjesme o njemu i o drugim srpskim vojvodama. A da zlo bude veće, veli, da ih oni sami smišljaju.

- Činiš voliko, reci mi neku od tih pjesama. - Reče Miloš.

Onaj čovjek spusti glavu i reče:

- Mene je sramota to ponoviti.

- Činiš voliko, pripovijedaj! - Naredi mu knjaz.

-Mili bože čuda velikoga,
Ko to ubi vožda ponosnoga?
Nisu Turci, A nisu ni vuci,
Ubiše ga Miloša ajduci.

Tu se Miloš razbijesni, da ga nikad ranije nisam tako bijesnog gledao, pa naredi onom čovjeku da nas odma vodi njihovoj kući. Kad smo se približili, Miloš naredi pratnji da sedam Kraka nabiju na kolac, pa neka pjevaju šta god hoće sve dok ne umru.

Zapali čibuk i sjede pod jednu šljivu da posmatra nabijanje na kolje. Kada je pratnja završila svoj posao, Miloš priđe sedmorici braće i reče im:

- Sad smijete pjevati šta hoćete.

Jedan Kraka ispusti glas, a uskoro i ostali počeše pjevati:

-Sedam kraka Miloš ubi,
Istorija nek mu sudi.
Neka znade raja naša,
Knjaz je gori nego paša!

Vuk Stefanović Karadžić