ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Deca pišu

Jedan Izlet

Borislava Kruška, 12. maj 2004.
Mi Mladi česopis učenika pančevačkih škola

"Iči ćemo na izlet u pećinu." To smo govorili već celog dana, kao da je bilo među nama nekog ko to već nije znao. Bilo nas je 60, pa ipak smo svi to znali već 10 minura nakon što je to naš starešina rekao. Bili smo na Zlatiborem pod šatorima. Logor nam je bio odmah Do Jezera. Ovog leta su svi dani bili lepi i topli, ali su noći bile hladne. Prošla su 3 sata po podne. Prvo smo išli cestom. Neki od nas su imali štapovi u ruci. Ovaj dan je bio naročito lep. Sunce nas je pržilo. Uskoro smo skrenuli na jedan mali puteljak. Išli smo kroz poljane, seljaci su kosili travu i pritom pevali neku pesmu. Nama je njihova pesma izgledala čudna i smešna. Njihovu sam pesmu još uvek čula kada smo zašli za breg. Ona je tako čudno odjekivala među tim planinama. Išli smo vrlo dugo. Sada smo već došli do visokih planina oz koje se trebalo popeti. Na jednom lepo mestu sam se fotografisala. To je bio ogranak neke guste, lepe borove šume. Borovi su se dizali visoko, visoko put neba. Baš u tom trenutku neka je ptica zapevala. "Zašto ne može i taj slatki zvuk da se utisne u sliku da večno mogu da čujem veselu pesmu male ptice?" Kad smo se uspeli na vrh jednog brda, zastali smo da se odmorimo. Pred nama se pružao prekrasan vidik. Kuće, reštrkane po dolinama, cesta duga, kao dugačka siva traka po kojoj jure kamioni, ili se lagano vuku seljačka kola, natovarena senom. A tamo daleko, vrlo daleko - jezero, kao prekrasno plavičasto ogledalo Kada smo otišli dalje osećala sam se vrlo čudno. Još nikad nisam išla na tako veliki izlet, još nikad nisam bila na takvoj visini. Nismo tačno znali put za pećinu. Mi smo više puta bili zalutali pa smo morali da se vraćamo. Sada smo došli u podnožje jednog brda. Mislili smo da je iza toga brda pećina. peli smo se lagano sve više i više. Borovi se ustuknuli pred žbunjem četinara i golom kamenitom padinom uz koju sam se uspela hvatajući se rukama za žilavo žbunje, dok mi je znoj curio niz čelo a srce tako lupalo. bila sam jako umorna. Jedino osećanje koje sam tada imala, bilo je, da li ću uspeti da se popnem do vrha brda pre no što padnem iznemogla. Mislila sam da ću umreti od lupanja srca. Najzad sam stigla i sela na malu visoravan na vrhu brda. I drugi su seli da se odmore. Malo po malo srce je prestalo da mi onako užasno kuca. počela sam da dišem sa uživanjem. Ovde gore je bilo divno sunce je još peklo na vedrom nebu. Ali tu nije bilo pećina. Nastavili smo put i posle kratkog vremena, na naše veliko izneneđenje, stigli smo u podnožje brda, odakle smo i pošli. Dakle, to je penjanj bilo uzaludno, seljaci su nas uputili kuda treba da idemo, usput smo jeli trešnje. Poslednji sunčevi zraci su šarali travu. Divno je izgledalo sunce na zatonu. Veliko crvena kugla iza jednog velikog brda. Izgledalo je kao da su planine gorele. ponovo smi išli kroz šumu. Iznenada smo čuli žubor potoka. rešili smo da idemo pored tog potoka. Tako smo i uradili i uskoro smo stigli do pećine. Ušli smo unutra. Naši su koraci jezivo odjekivali. Bilo je mračno i hladno. Upalili smo baterije i počeli da razgledamo. To nije bila velika pećina. Gledali smo zidove koji su bili izdubljeni. Ti su urezi pravili razne figure. U zidu smo spazili jednu jamu. Jedan dečko se popeo dole popeo dole da vidi šta je u njoj "Dođite da vidite" uskliknuo je, tu su mali hodnici. Ima stalagmita stalaktita. U pećini se nismo dugo zadržavali, jer je mrak pčeo da pada. Vraćali smo se ćuteći. Išli smo drugim putem. Sumrak je prelazio u mrak. Neka ptica, koja se spremala za spavanje kasnije od drugih, cvrkutala je, kao da je mrak iznenadio. Malo kasnije iz velike daljine čulo se sasvim tiho huhtanje sove. Počeli smo da trčimo, jer nam je bilo hladno. Trebalo nam je manje vremena da se javimo u logor. Mesečev vrh nam je obasjevao put. I pored toga sam iznenada do članka upala u neku baru. Uskoro smo izašli na cestu. Sad nam je bilo lakše, jer nismo više bili daleko, bili smo umorni i gladni. Sva sam se bila naježila, nije bilo prijatno imati vlažne čarape i cipele na nogama. jedva smo čekali da dođemo do logora. Najpre se ukazali jezero. Mesec se ogledao u jemu. Jedan mi je slepi miš proleteo ispred nosa, i ja sam čula jedva čujno "Čip, čip". Zatim smo dočli do logora. svi smo se radovali. Pa ipak sam imala nekakvo bolno osećanje. Nešta me je tako zabolelo u srcu, nisam ni sama znala zašto, možda zato, što se jedan tako lep dan završio. Skupili smo se oko vatre. Pili smo čaj i jeli hleb i sir. Još nikad mi nije tako prijala šoljica toplog čaja. A onda smo svi pošli na spavanje. bila sam toliko umorna. Nisam imala snage ni da se presvučem. Samo sam skinula mokre cipele i čarape, i tako u pantalonama i bluzi uvila se u ćebe i legla. Nisam morala da čekam san. Oči mi su se same zaklapale. Već posle nekolko trenutaka nisam bila svesna onog što se oko mene dešava. Borislava Kruška 8/1 O.Š "Jovan Jovanović Zmaj" Na časopisu se ne nalazi godina objavljivanja. Sigurno je da su u pitanju šezdesete. A četiri decenije posle... Predsednik Skupštine opštine Pančevo Borislava K: "Tačno je to da se sada, kada imamo lagodnu većinu u Skupštini i kada imamo opoziciju koja je vrlo slaba, na moje zadovoljstvo, od medija ne očekuju da budu nežni prema nama. Posmatranja našeg rada od strane novinarskog oka je i te kako bitno i od toga će, dobrim delom, zavisiti i kakav će on biti." ("Pančevac", 27. oktobar 2000) "Smatram da je ono što se događa u 'Pančevcu' sramota za celokupno novinarstvo. Da ta vrsta falsifikovanja stvari, ta vrsta, kako bih rekla, mržnje koja izbija, ta vrsta samoljublja koja se oseća kod pisaca tekstova je prosto neverovatna..." (TV "Pančevo", 9. oktobar 2001)

Ilustracije: Wuk Palibrk "Školske sveske"