ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

Od Velike Srbije do SAO Riblje Čorbe 1

Nandor Ljubanović Drago Borić, 6. jun 2004.
Kulturbunt

Ssesto poglavlje drugi deo

U zemlji Sorabiji prosvetiteljstvo je trijumfovalo sloganom “SSto dalje od razuma - to blizze Predsedniku i njegovoj sviti”. Moto tradicionalnog Uskrssnjeg turnira u streliccarstvu pod nazivom “Zlatno jaje”, na Kalemegdanu, bio je - Strelom protiv “tomahavka”; odbojkasskog turnira “Odbojkom protiv bombi”, a slikarskih kolonija “Bojom protiv bombi”. Slikarski ateljei postali su ratni ateljei. Jedna od uccesnica, Rada Selakovich, beogradska umetnica, izjavila je: “Spasava nas zdrava pamet. Ne samo nas umetnike, vech sve ljude u ovom gradu, studente, ccak i nassu decu.” Slikarka iz Njujorka, Srpkinja, poruccivala je: “Stachemo ccista oprana lica pred nasseg Gospodara”, a Ljuba Popovich, iz Pariza: “Iako nemamo bombe nad glavom, nama je ovde puno tezze.” Od promovisanih knjiga izdvaja se: “Srpsko vazduhoplovstvo 1916-1917”.

Vida Ognjenovich, gost antiratne tribine “CHutanje je privatna stvar”, podsetila je na recci Isidore Sekulich da je “u ratnim vremenima najvazznije da ccovek prezzivi”. Dussan Kovaccevich rat dozzivljava kao peto godissnje doba: “Da smo u drugoj polovini ovog veka imali u kuchama ikone umesto likova raznih protuva i kriminalaca, istorija Srbije bi

sigurno bila drugaccija. Kada uvecce ccujem zvuk sirene, upalim kandilo ispod ikone Svetog Stevana i branim se ikonom. Ne smemo kao pleme da zzudimo za poglavicom i da ccekamo da nas neko napadne kako bismo se branili strelama. Nass vodja sme biti samo Gospod Bog.” Radovan Bigovich, uvazzeni teolog, knjizzevnik i profesor, u intervjuu pod naslovom “Zlo che samo sebe dokrajcciti” kazze: “U krajnjem sluccaju nemaju ni oni toliko bombi da bi mogli da unisste ceo ovaj narod... Na kraju krajeva, moramo da shvatimo da zzivot nije samo uzzivanje vech i svojevrstan krst i stradanje. I da posle Velikog petka uvek dolazi Uskrs!”

Patrijarh srpski gospodin Pavle poruccio je 7. aprila: “Za sve pravoslavne hrisschane u svetu, pa i za nas, dani Velike sedmice dani su stradanja Sina Bozzijeg, raspecha i smrti na krstu. Njegovo stradanje daje smisao i nassem stradanju za istinu, mir i pravdu Bozziju i pravdu razumnih ljudi! Zato molimo sve verne da ne uccestvuju i ne prisustvuju priredbama gde se peva, uzvikuju recci koje deluju uvredljivo i prkosno... Prkos ne daje snagu nego je rastacce... Pesma i svirka su nedoliccne u ove dane i zbog napada NATO i ovolikog stadanja i pogibije od bombardovanja”. Nadnaslov teksta je “Patrijarh Pavle pozvao na prekid koncerata”. Etablirani srpski rokeri kojima su od sredine devedesetih puna usta Boga, pravoslavlja i srpstva nastavili su sa nastupima na Trgu Slobode (ex Republike iliti kod Konja) u okviru manifestacije “Pesma nas je odrzzala”, po gradovima Srbije i na, uglavnom, beogradskim mostovima nochu. Bora DJordjevich koncerte koji se odrzzavaju na otvorenom od poccetka rata apsolutno podrzzava i smatra ih korisnim, “possto se njima izrazzava prkos i prazni nagomilana energija”.

Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, Nenad CCanak, izjavio je: “Ovo ssto se dogadja s NATO udarima je, nazzalost, ono ssto smo znali pre deset godina da mora dochi, iz razloga, da ko maccem masse od njega che i stradati. Meni je strassno da kazzem, ali moram rechi, da su novosadske mostove prakticcno porussili pripadnici Novosadskog korpusa joss 1991. godine samo ssto se taj bumerang koji je tada baccen na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu sada vratio na ljude u ccije ime su poccinjeni mnogi zloccini, bez obzira ssto se oni s tim nisu slagali niti su to podrzzavali. S druge strane, ove bombe koje sada padaju na Beograd, koje su se otkaccile sa nekih bombardera ili su lansirane sa nekakvih podmornica, one su susstinski poletele iz ruku onih koji su bacali cveche na tenkove koji su se vrachali iz srussenog Vukovara 1991. To je nazzalost, ta neka nassa balkanska dijalektika, jer se sve mora na kraju platiti i niko neche biti posstedjen od svega ovoga. Sve ovo je strassno, ali tako je kako je. Politiccka situacija je takva kakvu smo i occekivali, jaka homogenizacija. Svirke su svakodnevne po trgovima gradova na kojima se demonstrira i psuje vladajucha planetarna sila, mislechi tu na NATO, a istovremeno nochi donose uzzas i strah. Sve je ovo jedna strasna

fantazmagorija u kojoj je tessko i govoriti.”

Bora CHosich, pisac u berlinskom egzilu, “o suludom Milossevichevom rezzimu i sludjenom narodu koji ga spasava”, kazze: “Intervencija Zapada jeste radikalna, ali je i definitivan obraccun s jednom agresivnom militantnom silom, pa mi se iz berlinske perspektive ccini da je ovo vreme za Beograd zapravo deveti maj 1945. godine. Za one koji sada prave buku po ulicama i trgovima, Albanci stvarno ne postoje”. Srdja Popovich tvrdi da Milossevich ima prirodu zveri, koja mora stalno praviti nove konflikte i krize, i time sebi davati na vazznosti. Po njemu, Jugoslavija se joss nalazi u stanju raspada, “te da, stoga” NATO intervencija nije suprotna medjunarodnom pravu: “Ovo ssto se sada dogadja, Zapad radi zato ssto to nije radio kada je bilo potrebno. A to je bilo potrebno, po mojemu missljenju, onda kada je bilo jasno ssto Milossevich i JNA rade u Vukovaru, ili kada je poccela opsada Sarajeva ili kad se dogodila Srebrenica. Bilo je milijun povoda... Za buduchnost srpskog naroda i Srbije dobro je ovo ssto se dogadja. Oni su se nassli na slijepom kolosijeku...” Srdja Slobodanovu armiju naziva “najbolje naoruzzanom bandom na svetu”.

Bora je kao mnogo puta do sada pretpostavio ono ssto che se dogoditi. Aludirajuchi na potpis Slobodana Milossevicha na Dejtonskom sporazumu (1995), rekao je: “Znam da je bio ucenjen bombardovanjem Beograda”. Odgovarajuchi na pitanje da ljudi “koji se bave rock poezijom ccesto proriccu stvari koje se nisu dogodile, kao da su u stanju da vide buduchnost”, odgovara da mu se to, nazzalost, dessava, i navodi primer: “Andjela sam napisao ’85. godine i sve iz pesme se ostvarilo. Napisao sam Gori grad Beograd, a kad je zaista pocceo da gori osechao sam se grozno.”

Jesi li bio mobilisan za vreme NATO agresije, zanimalo je novinara “Duge”. Bora odgovara: “Nisam, ma gde, ja sam mator ccovek. CCetrdeset ssest godina... Treba pet ljudi da me nosi na ratisste, a ja ne mogu ni da bezzim dovoljno brzo.” Novinar Basarich ccudi se otkad je to, ccetrdeset ssest, mnogo godina. Bora DJordjevich, “starozavetni lik jugoslovenske rok-biblije”, kazze: “Nije mnogo, ali je mnogo za ratovanje”. U “Panccevcu” pricca o svom naccinu borbe: “SSto se mene ticce, nisam rodjen za nekog borca. Za nekog ko bi baratao oruzzjem, ali se borim na svoj naccin... Borim se svojim pesmama i dobro je ako u tome uspevam.”

Borio se Bora svojim pesmama “po mnogim gradovima Srbije, ccetiri puta na Trgu, bez obzira na rat, bombe i razaranja.” Pokussavao da, koliko je to moguche, digne “moral ovom narodu svojom poezijom i svojim pesmama”, i misli da ljudima to nessto znacci, ccak i u ovakvim vremenima. Riblji Bora DJordjevich objassnjava i znaccenje “pojma crkve” u svom zzivotu: “Za mene je patrijarh Pavle - svetac koji hoda. ZZivi svetac. Inacce verujem u Boga, a ne slazzem se da je svaki vladika dobar. Slussao sam jednog, ne zzelim da ga imenujem, govori kao - komunista! S druge strane, mnogo mi se dopada kako razmissljaju Amfilohije i Artemije. Ta desna, ccvrsscha strana crkve, naccin na koji ona razmisslja.” Novinar Basarich je nadmassio samog sebe pitanjem: “Misliss da je u ovom trenutku srpskom narodu potrebniji svetac koji hoda ili pak neki duh sa sekirom?” Uprkos Borinom odgovoru (“Mi smo Srbi navikli na diktatore... Karadjordje, Miloss, Tito, a i ovaj ssto je sada na vlasti...”) ostaje nejasno ko je “duh sa sekirom”? Zagor, Hijavata...?

“Bez osuda, otvoreno, occinski”, svedoccenje je o vremenu i ljudima, Patrijarha Srpskog Pavla. Svedoccenje je patrijarh srpski gospodin Pavle dao na molbu urednisstva Zbornika “Serbia i komentari”. “Uz saglasnost Njegove svetosti, urednik ZZivorad Stojkovich je ustupio NIN-u, ekskluzivno, poseban otisak patrijarhovog dragocenog teksta iz koga che ccitaoci videti zzivot duhovnog poglavara Srba i njegovu sliku danassnje Srbije”, pisse na drugoj strani specijalnog dodatka (“NIN”, 17. maj 1996). Izvinjavamo se, pre svega, Njegovoj svetosti, potom i uredniku ZZivoradu Stojkovichu, ali zbog nedostatka prostora nismo u moguchnosti da patrijarhovo svedoccenje o vremenu i ljudima prenesemo u celini. Izabrali smo pasus u kome patrijarh srpski gospodin Pavle govori o svojoj liccnoj karti: “Ljudska prava najtezze su bila krssena u vreme ssiptarske vladavine Kosovom. Liccna karta koju i sada imam (jer sam joss uvek kosovski penzioner), izdata mi je 1979, u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na ssiptarskom, pa na srpskom. CCak i na koricama legitimacije stoji najpre ssiptarski naziv za liccnu kartu, krupnim slovima, a ispod toga na srpskom. Tako je u vreme SFR Jugoslavije, za kojom se uzdisanja smatraju naprednim, najzvaniccniji liccni podaci o episkopu jedne od najstarijih srpskih eparhija, izdati su najpre na tudjem jeziku. Eto malog primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na ssiptarski naccin.”

Brana Crnccevich, knjizzevnik, smatra da se “gospodin Klinton igra Svevissnjeg i uverava svoje podanike da je raj vech napravljen u Americi”, a sad, “da bi liccio na Gospoda” potreban mu je i pakao “i pravi ga odozgo, u Jugoslaviji”. CCetvrta, i poslednja, taccka Crnccevichevog protesta “Zloccin i gresska” (parafraza CCerccilove misli “To nije zloccin, to je mnogo gore od zloccina, to je gresska!”) govori sve o srpskoj nacionalisticckoj bolesstini: “Kad bi se svi srpski gresi od kako je prvi put izgovorena recc Srbin sabrali u jedan, kad bi se gresi svih srpskih kraljeva i vojskovodja, svih srpskih vojnika u ratovima i gradjanskim nemirima sabrali u jedan, kad bi svakoj srpskoj nozi koja je nemarno zgazila u mravinjak i svakoj srpskoj ruci koja je u lovu odstrelila zzivotinju bio zabelezzen taj greh, kad bi svako srpsko nepoccinstvo i oglussenje o Bozzije zapovesti zabelezzili u Knjigu za raccun na Sudnjem danu, verujem: nismo ovo zasluzzili.” Preko usana B.Crnccevicha, bivsseg predsednika Komisije za odnose sa Srbima u dijaspori, pressle su tokom godina i misli: “Srbin je Srbinu Srbin” i “Srbi koji visse razumeju svet nego svoje prezimenjake su jedna izmissljotina.”

Patrik Beson u eseju “Evropa u sklonisstu”, ne znajuchi da posle Velikog petka uvek dolazi Uskrs, upozorava: “Trechi svetski rat che zapocceti pomorskim incidentom izmedju Rusije i NATO u Jadranskom moru, nesumljivo pre leta. Trechi svetski rat ne samo da je predvidljiv, vech i neizbezzan. Jedini naccin da se zaustavi proces jeste da Klinton prekine udare ili da se Milossevich preda. Obe stvari su nemoguche. Dakle, ostaje nam da se spremamo za najgore jer je to izvesno”. U ccasopisu “Knjizzevnost” (11-12/1998) objavljena je pesma “Ako Beograd bombarduju... “, Patrika Besona: “... Neka zzene evropske i americcke, stignu ekcemi i polio, variola i sifilis, artroza, astma, konjuktivitis, nek ogluve i oslepe, nek ih pojedu sve rak-rane koliko god ih ima - Ako zzene Beograda bombarduju... Nek se pesma ni jednog pesnika ne vine nad ulicama Evrope i Amerike, nek ni jedan pisac evropski i americcki ne uzmogne visse da pricca o ljubavi nekoj, o njenom poccetku, trajanju i kraju - ako u eksploziji od NATO aviona nestanu pesnici i pisci Beograda... Makar che zlo zavladati svetom i pokazati svoje pravo lice, svoj pravi identitet - a neche se skrivati pod obrazinom Dobra i pod reccima Pravednika, cerechi se nad patnjama Srba... Ali Beograd bombardovan neche biti... Beograd bombardovan neche biti zato ssto ja to nechu. U obzir ne dolazi bombardovanje grada u kojem sam prvi na listi best-selera! Ja nisam srpski nacionalista, jer nisam nacionalista, a nisam ni Srbin; ja sam pravi Francuz koji je nagazio na nepravdu kao na grabulju i drsskom dobio preko lica...”

Legendarni sovjetski (Ukrajinski Rambo) fassista, knjizzevnik, Edvard Limonov, ponovo skacce u pomoch pravoslavnoj brachi u ulozi agenta BOSSCH BOND 007. To je omiljeni heroj malog Perice - u sluzzbi Njenog Veliccanstva Majke Rusije. Za razliku od liccnog pokussaja “tamanjenja muslimanske aveti” kada je pucao na Sarajevo sa okolnih planina (istina, samo jedan dan, za razliku od domachina koji su to radili 4 godine), ovog puta pomazze “Uzzoj Srbiji 1999.” sa sigurne kilometarske razdaljine. On recituje, ruku levu (srcu blizzu) uperio ka “detetu Srbiji”, ssaku otvorio, nema ssta da krije, njegove su namere ccasne, recci jasne: “Zapad je pobesneli pas kojeg ssinteri treba da ubiju.”

Peter Handke, “veliki prijatelj Srba”, austrijski pisac, dossao je da pomogne. “Noch bombardovanja Beograda uocci mog povratka bila je uzzasna. Joss je ujutro sve podrhtavalo. Ali kad smo napustili taj jedan, izmuccen narod, vech na madjarskoj granici javila se misao: Kako sam mogao da ih napustim?”

Mladich u belom kimonu stajao je na ivici Brankovog mosta i gledao u reccne virove dok ga novinar “Blica” nije prekinuo u gledanju virova reccnih. Rekao je (za ruku ga je drzzala supruga): “Nassa hrabrost mora da bude vecha i snazznija od podlosti NATO ubica... Treba im se suprostaviti svim raspolozzivim stvaralacckim sredstvima iz najssireg

repertoara nasseg nacionalnog bicha”. Nakon toga se prekrstio, ispustio zzeninu ruku, i smelo zakoraccio u skoro 30 metara praznine u znak protesta protiv NATO agresije. “Posle leta od svega nekoliko sekundi izronio je s osmehom na licu”. Snimak skoka mogao se videti i na Internetu www.yutarget.com. Stizala su “pisma podrsske” zahvaljujuchi elektronskoj possti: “Niste sami. Ja sam Kinez i zzivim u Australiji. Podrzzavam vas u vassoj borbi za odbranu vasse zemlje i vassih prava. Kako vidim na Internetu, niste sami u svojoj borbi, jer vas podrzzava mnogo ljudi. Nadam se da chete pobediti! Peter Zheng. E-Mail: zhengpZZhotmail.com”.

Radio Televizija Srbije (RTS), direktor i glavni i odgovorni urednik Slobodan Milossevich (“moralno posve tup”), je u osnovi pressla sa dezinformisanja na propagandu, a u nadgradnji iz nadrealnog u nadnormalno: “Pomahnitali krojacci novog svetskog poretka sa svetskim policajcem Amerikom na ccelu; Ako slome Jugoslaviju, slomiche ceo svet; Narodno pozorisste, sklonisste nasseg slobodnog duha; Sa nassih lica isijava beda NATO agresora i to je poslednji ekser koji je ukucan u kovcceg UN; Mislim da je ovo ssto nam se dessava prvi ekser u kovcceg NATO; Pilot oborenog F-117 spustio se padobranom na Frussku Goru, jedinu planinu u Vojvodini, i time opoganio svetu zemlju.” Milovan Bojich, potpredsednik Vlade Srbije, ne znajuchi da su Ameri bili na Zemljinom satelitu jedincu i da su odavno na drugim planetama zahvaljujuchi nauci&tehnici, kazze: “Nezajazzljvi Amerikanci bi krenuli i na druge planete.” Vest “Vesti” “Radio Jugoslavije” glasi: “TANJUG je preneo odlomak pisma koje mu je dostavljeno od Srba iz Amerike a koji su isto poslali predsedniku SAD: To je udar na hrisschanstvo i mogli biste time navuchi bes sila koje daleko nadmassuju ljudsku moch.”

Vlasnik TV “Palma”, Miodrag Miki Vujovich, predlozzio je da se trojica zarobljenih americckih vojnika nabiju na razzanj. Javno, na Brankovom mostu, ispod kojeg tecce reka Sava ka Dunavu. Mitsku scenu ulivanja opisao je reccima: “Sava se prikrada sa desne strane, sve ljubechi vrbake i obale, i uzbudjena prilazi Kalemegdanu gde je cceka sav uzbudjen, pun nezznosti, starac zvani Dunav. Posle prvih poljubaca, Dunav i Sava krechu ispod Vissnjiccke banje prema DJerdapu i tamo stvaraju svetlost, odnosno struju”.

Na Istoccnom frontu medju nacistima priccale su se i ssale: “U nassoj nacisticckoj diktaturi postoje tri moguchnosti: ako je ccovjek pametan i u partiji, nije iskren; ako je iskren i pametan, nije u partiji; ako je iskren i u partiji, nije pametan”.

I Danijel Salvatore SSifer, tzv. filozof, prijatelj umni, dossao je da pomogne, kazze ponosno: “Srbi brane moju Evropu”. Objassnjava kako je, iako je rodjen kao italijanski Jevrej, postao Srbin. To se dogodilo 1992. godine kada je dossao u Jugoslaviju da intervjuisse oca srpske nacije (“srpskog Tolstoja”, “najvecheg disidenta”) Dobricu CHosicha: “ZZeleo sam da kroz kulturu i istaknutog pisca bolje shvatim rat u Jugoslaviji. Tada nisam bio nikakav prosrbin, vech sam dossao kao novinar i intelektualac. Ali, kad sam upoznao pravu stvarnost postao sam prosrpski nastrojen i danas sam Srbin.” Ozzenivssi Srpkinju, Danijel kazze da se ozzenio Srbijom.

Narodnjaci su preplavili Beograd. Ori se Beogradom vrsta muzike koja se osamdesetih mogla ccuti, na otvorenom, samo na Kalemegdanu, na “Poselu”, nedaleko od ZOO vrta. Taccno u podne, svakog dana, izlazio bi Beograd “da se vidi i da ga vide”. Klicalo se Srbiji, Jugoslaviji i vrhovnom komandantu. Prisutnima su podeljeni TARGET-bedzzevi i TARGET-papiri raznih veliccina. Nalepnica “Target” bila je nalepljena na

oficijalni bedzz Socijalisticcke partije Srbije (SPS). Od SFRJ do SRJ, od Milana Mladenovicha do Zorice Brunclik - vidimo se i svet nas vidi, pesmom branimo slobodu. Omiljeni Predsednikov bend “Legende” zavapio je u pesmi “Molitva”: “Ne daj da bude zabluda sve ssto smo uccili”.

“Magazin” (“Politika”) donosi tekst o kosovskom bozzuru koji je “simbol sradanja, junasstva, nepokorenosti i uzvissenosti”. Po reccima dr Lidije Amidzzich, ssefa prisstinskog odeljenja Zavoda za zasstitu prirode Srbije, kosovski bozzur je deo nacionalnog bicha srpskog naroda sa kosovskih prostora. S.Berich, potpisnik teksta, otkriva podatak da je 1993. godine pomenuti zavod u saradnji sa ekolosskim drusstvom “Gazimestan” iz Prisstine i Vojskom Jugoslavije zasadio prve strukove ovog cveta oko spomenika kosovskim junacima. Jedan broj busena kosovskog bozzura predat je cclanovima Drusstva ljubitelja starina iz Krussevca, da bi ih sadili oko spomenika caru Lazaru u ovom gradu: “I taman kad se bozzur primio i vratio na vekovna stanissta oko Gazimestana, bombe su ponovo ugrozile njihov opstanak. Ponovo su razorena crvena polja, precizno navodjenim raketama i kasetnim bombama, na kojima raste ovaj cvet koji ccuva legendu”. Vuk Bojovich, direktor beogradskog ZOO vrta izjavljuje da sirene za vazdussnu opasnost i detonacije ometaju razmnozzavanje lisica. Vuk je (96) osnovao NDK (Nezavisnu drzzavu Kalemegdan) i Bori DJordjevichu je dodelio resor

ministra rok kulture.

Braccni par Vucckovich, Vera i Nenad, osnivacci su kluba “Party” (prvog i jedinog oficijelnog svingerskog mesta okupljanja u Srbiji) i autori najccitanije knjige o grupnom seksu. ZZive u Staroj Pazovi. Ispovedaju se banjalucckom “Reporteru”: “Najbolje vreme za svingere je bilo krajem 80-tih. Druzzili smo se sa parovima iz cele Juge. To su bila tako duboka prijateljstva, da su ti ljudi kad su bezzali iz rata, bez obzira na to koje su nacije, prvo dolazili kod nas pa tek onda issli u izbeglisstvo, u inostranstvo. Ma, nas dvoje smo ti Cvijichi za etnoseksologiju... I ssto je najblesavije, mi pre rata nismo bili u stanju da ih razlikujemo po tome ko je koje nacije. Jedino je Vera mogla da prepozna muslimane... Jako nas je iznerviralo to ssto nas Vanja Bulich proziva sa nekih svojih umissljenih moralnih visina. Istina je da smo rekli da nam kumstvo ne bi bila prepreka za seks sa kumovima. Ali ssta ima ruzzno u tome da sa ljudima koje voliss, a kumovi se vole, vodiss ljubav...” Vucckovichi su dobili pismo od vojnika sa Kosova: “Zdravo od Vojske Jugoslavije. Mi se trenutno nalazimo na terenu u ssumi. Ovde smo zaboravili kako izgleda miris zzenskog tela, uopsste kako izgleda zzensko biche. Veoma cenimo to ssto vi i vass muzz imate smelosti da javno pissete o svom seksualnom zzivotu. Vechina ljudi na to ne sme ni da pomisli, a kamoli da to uradi... Mi svi redovno drkamo. Vera, na tvoje slike. Mislimo da si prava seks-bomba. Svi smo napunili po jedan sslem... Mislimo da chete nas razumeti i ispuniti nasse zzelje. Raccunamo na vassu saradnju, jer ionako visse ne mozzemo (osam meseci terena). Vi ste nam poslednja nada. Vera, pomozi ako Boga znass. Primite pozdrav od svih nas iz Trecheg voda mehanizacije.” Dijalog novinara “Reportera”, Misse Babovicha, koji je pitao za ulicu Jana Bota, i taksiste iz Stare Pazove, vredi zabelezziti: “Taksista: “Kod Vucckovicha idess? Da priccate il’ da se jebete?” Novinar: “A vama kad udju u taksi, da li ih vozite ili... ?”

Petnaestog aprila Slobodan Milossevich izjavio je u intervjuu moskovskom nedeljniku “Zavtra” (iliti “Sutra”) da che NATO umreti u Jugoslaviji. “Za nas je najvecha ccast - odbijati napade tako mochnog neprijatelja”, dodao je predsednik SRJ. Profesor dr Vojislav SSesselj, jedan od potpredsednika vlade Srbije, za koga je Kosta CCavosski rekao da nikad neche postati predsednik Srbije (“ako bude trebalo, pregaziche ga auto”), zahvalio se u jednom saopsstenju Rusiji “bar utoliko ssto nas ne bombarduje”. Izjava Vuka Drasskovicha o bratskoj, i nadasve prijateljskoj zemlji zasstitnici, bila je stara pet meseci: “Rusija se brani u Srbiji”. Ljubissa Ristich kasni samo mesec dana: “Rusija se brani u Jugoslaviji”. Rajko Petrov Nogo, “jedan od pesnika koji je u Uduzzenju knjizzevnika Srbije medju prvima podigao glas protiv bezumlja i razaranja nasse zemlje”, zakljuccio je: “Bog je visoko, a Rusija daleko”. Da smrt ne boli rekao mu je Kapor Momo, a Momo Kapor je dodao: “A ssto prije, o manje greote”.

SSesnaestog aprila je Uprava za informisanje i moral Vojske Jugoslavije (upravnik, “ccovek-funkcija”, ovaj put u ulozi general-majora, Aleksandar Bakoccevich) objavila audio kasetu pod naslovom “Volimo te otadzzbino nassa” sa osam pesama. PGP RTS je objavio tri kasete iz serijala “Otadzzbina se i pesmom brani”. Sa deccjim pesmama “Najlepssa je zemlja moja” u izvodjenju hora “Kolibri”, “Jugoslavija je nasse blago”, sa srpskim izvornim pesmama (“Oj vojvodo Sindjelichu”, “Igrale se delije”, “Srpska se truba s Kosova ccuje”) u interpretaciji doajena nasse narodne muzike. Trecha kaseta iz ovog serijala nosi naziv “Moja se zemlja sloboda zove” i sadrzzi pesme poput “Moji su drugovi” (Bajaga), “Avionu slomichu ti krila” i “Ostachu slobodan” (“Riblja ccorba”), “Pljuni i zapjevaj Jugoslavijo” (“Bijelo dugme”), “Igra rokenrol cela Jugoslavija” (“Elektriccni orgazam”)... Naslov teksta u kom su gore navedene informacije je “Avionu slomichu ti krila”, nadnaslov “Serija audio kaseta sa patriotskim kompozicijama”.

Predsednik Sjedinjenih Drzzava, Bil Klinton, ima mladog smedjeg labradora. Zove se Badi. Dok se Bil Klinton obrachao svetu sa travnjaka ispred Bele kuche, Badi je trcckao unaokolo. Po okonccanju redovnog obrachanja Klinton je krenuo ka predsednicckom helikopteru. Zaustavio se pred ulazom u letelicu i rukom pokazao Badiju da udje. Badi je uskoccio, veselo massuchi repom. Uspessno se oporavio. “Beta” je prenela vest da je Badi podvrgnut operaciji: “Udruzzenja za zasstitu zzivotinja apelovala su na predsednika SAD da kastrira svog ljubimca. Predsednik je, posle konsultacija sa struccnjacima, odluccio da prihvati taj predlog.”

“Panccevac” u broju od 30. aprila, nakon intervjua sa Veljkom Terzichem (“Rezervne vojne staressine ccasno brane zemlju”), predsednikom Opsstinskog odbora Organizacije rezervnih vojnih staressina Juzznobanatskog okruga i potpredsednikom Pokrajinskog odbora ove organizacije za Vojvodinu, prenosi saopsstenje Okruzznog odbora rezervnih vojnih staressina: “Rezervne vojne staressine juzznog Banata daju jedinstvenu i bezrezervnu podrssku drzzavnom i vojnom rukovodstvu i vrhovnom komandantu Vojske Jugoslavije Slobodanu Milossevichu, za sprovodjenje dosledne i principijelne politike na odbrani slobode, teritorijalnog integriteta i suvereniteta Savezne Republike Jugoslavije. Izrazzavajuchi veliku zahvalnost svim braniocima zemlje, rezervne vojne staressine, na sednici odrzzanoj u Panccevu, pokrenuli su inicijativu da se Slobodan Milossevich, predsednik SRJ i vrhovni komandant Vojske Jugoslavije, zbog izuzetne hrabrosti, pozzrtvovanja i patriotizma iskazanih u vodjenju drzzave, naroda i Vojske u ratu, proglasi za narodnog heroja.” Dr Zdravko Tomac (“Reporter), najblizzi saradnik Ivice Raccana, izjavio je da che se “Srbija svesti na UzzaS - uzzu Srbiju”, te da che cijela ova NATO-epizoda na Balkanu zavrssiti “happyendom”.

Damir Hrasnica u sarajevskim “Danima” pisse, a banjaluccki “Reporter” prenosi: “Bajaga, Cukich, Jelena Karleussa, Karajlich, Divac, Mijatovich, svi ti neodjeveni vojnici dedinjskog nitkova, srednjovjekovni skolasticcari koji u zidinama manastira trazze alibi za svoju mrzznju spram svih Keljmendija, Memetija, Idrizija, Aganija... zasluzzuju veliku porciju nisstavila koju mogu podichi u zgradi crvenog antikrista na Dedinju, a ja molim svevissnjeg Boga da svoje izaslanike za pravdu F-117, A-110, tornado... uccini nevidljivim za slavensko oruzzje sa zemlje. Dosad je uslissio moje molbe sem u jednom sluccaju koji se da tolerirati kao trenutna predominacija sotone, idemo dalje, mostovi, policijske i armijske zgrade, komunikacijski centri, neka gori Sodoma i Gomora, neka gori intelektualni Beograd koji je uzavreo od ljubavi za Sarajevo, marss u piccku materinu slavenska ssirokogrudost i nedostatak distance koji su se tako svidjeli Emiru K.” Zassto je Damir u prethodnom citatu izostavio Boru DJordjevicha!?

Nebojssa Grujiccich pisse u “Vremenu”, koje sada izlazi u formatu dnevnih novina: “U poplavi bezliccnih pesama prva liga etablirane beogradske rok scene u sastavu Bajaga, Dejan Cukich, Nele Karajlich, DJule iz Van Gogha i DJordje David su zajedno sa Borom DJordjevichem otpevali njegovu Samo sloga Srbina spasava: “Znam da su svi protiv Srbije / Ali Srbima dozlogrdilo je / Znam da postoji dogovor s nebom / Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. / Ali dokle tako? / Ali dokle tako? / CCitav je svet pocceo da nas mrzi / I svi su bili veoma brzi / I na svako nasse znamenje / Bacaju bombe, drvlje i kamenje. / Ali dokle tako? / Svi koje smo branili / Sada bi nas sahranili / CCessache che se tamo gde ih ne svrbi / Tek kada shvate ko su Srbi / Jednom che shvatiti! / Nema gore tragedije / Nego biti iz Srbije / Danas ceo svet navija / Da se razbije Jugoslavija / Ali ne mozze tako! / Neka se spuste na zemlju / Onda chu umesto pevanja / Pogledati ih u occi / I pucati bez oklevanja. / E, tako vech mozze! / Pomozi nam Bozze!” Referen: / Sad kad nas bombama gadjaju / Srbi se visse ne svadjaju / Jer nasse geslo saopsstava / Samo sloga Srbina spassava!”

“Bora je”, po Nebojssi, “ma ko ssta o tome mislio, u svom doslednom maniru uliccnog pesnika, koji bez skrupula munjevito i afektivno reaguje na spoljne situacije, napravio pesmu, cciji tekst nekome mozze biti banalan ili sporan, ali mu se ne mozze osporiti autenticcnost liccnog stava. Uostalom u pesmi se nalazi susstinski stih koji peva Bajaga “Nema veche tragedije nego biti iz Srbije”. Da je Nebojssa proccitao intervju sa Borom DJordjevichem u “Blicu” (3. april, strana 12, “Vazzno je da smo zajedno”, N.Grujich), ili da ga je pitao pre nego ssto je napisao tekst “Ko to tamo peva?” saznao bi da je tekst pesme “4S” Bora napisao pre CCETIRI godine. Bez obzira na gressku, Bora DJordjevich je u svom doslednom maniru uliccnog pesnika, bez skrupula, munjevito i afektivno reagovao i na ovu situaciju. N.Grujiccich pisse u nedeljniku koji je sinonim za “Drugu Srbiju danas”.

Zvonimir DJukich DJule, frontmen grupe “Van Gogh”, izuzetno posstuje Boru “kao pesnika i umetnika”. Za stih koji je otpevao u Borinoj pesmi “Samo SSS” kazze: “To, da li je morbidno za tebe ili nekoga drugog u ovom trenutku je nevazzno. Vazzni su zajednisstvo, sloga, izvojevati pobedu, kako moralnu, tako i apsolutnu”. Tekstove grupe “Van Gogh” novinarka dozzivljava kao “veoma jake recci” kojima se opisuju “stanja usamljenosti, napusstenosti, borbe za opstanak”. DJule pojassnjava: “Muziccari prozzivljavaju srechu i strah svog naroda u sebi. Pokussavamo da kolektivno iniciramo svest i kreativnost. Uvek che postojati ljudi koji te vole i oni koji te ne vole. Ne smess ih ostaviti ravnodussnim, jer chess iz pokussaja u pokussaj nestati... Vechina pesama na albumu Opasan ples slavi iskonsku ljubav i opominje ljude koji pokussavaju da se bave nassom sudbinom.” Svetskoj zajednici poruccuje da “mogu samo da nas mrze i da nam spusstaju zlo sa neba”, mi se ne smemo inatiti, jer “Patrijarh je lepo rekao inati se ccovek koji nema snagu”. “Van Gogh” je, inacce, “uvek uspevao da se ponassa kao da deluje u okviru bilo koje od normalnih svetskih scena”, a album “Opasan ples” je na samom vrhu “najsmelijeg odeljka domacheg meinstrima” - tvrdi Aleksandar ZZikich. Lepo recceno za pretinac na dnu. I kao ssto pisse na kraju spotova “Van Gogha” - Nastaviche se...

Dragoljub DJuriccich nastupao je na protestnim koncertima na Trgu Republike pokussavajuchi, kako kazze, “da bubnjevima srussi avione”: “I ti piloti su neccija deca. Njihova srca kao i motori letilica kucaju u ritmu. Kada se nassi dobossi poklope sa njihovim srcima, moraju pasti.” Navodi primer da je to moguche: “U Japanu jedan ccovek srussio je most svirajuchi violinu. Kako? Nassao mu je odgovarajuchu frekvenciju. To je, na neki naccin, izazivanje sopstvene energije koju suprostavljass sebi samom.” Nele Karajlich u tekstu “SSta sam nauccio od Jovana Duccicha” za svoju “veselu druzzinu zvanu Zabranjeno pussenje” tvrdi da ima ciganske krvi u sebi “ssto je verovatno lako nauccno dokazati”. U literaturi pokussava da nadje nekog pametnijeg od sebe da mu kazze ssta se u stvari dogadja: “Ipak, fasciniram se stalno, kao kad sam video proglas austrougarske monarhije iz 1878, koji je identiccan ponudama Nato saveza”. Hoche da pomogne Amerikancima da shvate u ccemu je njihova gresska: “Srbi su narod koji occigledno ne interesuje komfor. Ono ssto Srbi trazze veoma skupo se vani placha. Ovaj kursslus je nastao zbog nerazumevanja jednog malog naroda, koji zzeli da ima svoj komfor, svoj izbor i visse voli da gleda Kusturicu i Dragojevicha od Spilberga”. Drugom prilikom Nele je izjavio: “Ovo je rat izmedju dve filozofije”. General armije Ojdanich, naccelnik Vrhovnog sstaba Vojske Jugoslavije (“heroji u ratu, graditelji u obnovi”), otvarajuchi pontonski most kod Mijatovca, preko Morave, izjavio je da Jugoslovenska armija ovim mostom spaja dve civilizacije. Sudbina pontonskog mosta je poznata (u funkciji dan i po).

DJordje David, pevacc grupe “Generacija 5”, svirke na Trgu “smatra svetinjom i crkvom”. Veoma ga je povredilo “ssto su neki ljudi osudili okupljanje na Trgu”. On je insistirao da peva bass stih “svi oni koje smo branili, sada bi nas sahranili, ccessache se gde ih ne svrbi tek kad shvate ko su Srbi, jednom che shvatiti”. Kao jugonostalgiccara taj stih ga je “ispunio”. Tu nije kraj Davidovom ushichenju: “Joss je zaccudnije to ssto je Bora to napisao joss prossle godine”. Stvarno, bio bi red da se dogovore kad je Bora DJordjevich napisao tekst “2S + 2S = 4SS”, tim pre ssto Bora u “Dugi” (jul 1999) za pomenutu pesmu kazze da je nastala pre par godina: “Samo u originalnoj verziji nije stajalo da se Srbi udruzzuju, vech kako se neprestano svadjaju”. Recci teku same od sebe u “Vremenu”: “CCudesnu atmosferu i osechanje solidarnosti i zajednisstva prvih koncerata u svom maniru jezgrovito je opisao Cane iz Partibrejkersa: Ma sve je super, samo da nije ovog bombardovanja!”

U intervjuu “Ne moraju svi da nose opanke” (“Blic”) Zoran Kostich Cane pricca o vremenu u kome zzivimo: “Znass, zzivimo u izmenjenom vremenu, u vremenu u kome pre njega kao da nicceg nije ni bilo. Na kraju, uvek pobedi narodna muzika. Ipak, Sveti Sava je prvo s rokerima dossao u Srbiju (misli na prvi protestni koncert na Trgu Republike - pr. nov.)”. Cane tvrdi da ne mozzemo dobrovoljno izachi iz zamke, “kao ssto se vidi”: “Da bi izassao, morass da otvoriss vrata, a neko nam je ukrao bravu. Bichemo prvi zzivotinjski narod, jer, povlaccechi se stalno, neminovno nestajemo.” Novinarka zakljuccuje “da ni religija ne mozze da nas promeni nabolje”, a Cane je tessi i upuchuje: “Mozze, ali za religiju morass da budess otvoren. Morass da je pustiss, da predjess preko sebe. Morass da pljuness na sebe ako treba.”