ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

Od Velike Srbije do SAO RIblje Čorbe 2

Nandor Ljubanović & Drago Borić, 4. jun 2004.
Kulturbunt

Novosadski “ABCD avioni za zaprassivanje komaraca” rok tribun, Branislav Babich Kebra kazze: “Sve skupa je visse nego morbidno. Mentalno ubistvo. Ne znam da li da presavijem tabak i napissem pismo UN, ali neko ovo mora da nadoknadi.” Aktuelni nosacc zvuka “Obojenog programa”, objavljen je neposredno pred NATO kampanju, pod nedoreccenim nazivom “Sva srecha, general voli decu” (“B92”). Nada Grujich (uradila maltene sve intervjue sa rokerima za “Blic”) razgovarala je i sa Oliverom Nektarijevichem, pevaccem grupe “Kanda, Kodzza i Nebojssa”. U Intervju “Najbolja inspiracija dolazi iz najgoreg” Oliver ne razmisslja o ukusu publike i tvrdi da bi muzika, izmedju ostalog, “trebalo da oplemenjuje i menja ljude na bolje”. Na Nadino primedbu da su spot “Prochi che i njihovo” neki okarakterisali kao politiccki, Oliver odgovara: “Meni se visse ccini da je socijalni”. Nada ne odustaje: “Socijalno je obiccno vezano za politiku?” Ne odustaje ni Oliver: “Uvek je vezano za politiku! Vechina ljudi je poruku Prochi che i njihovo poccela da shvata onako kako ne bi trebalo. Da li to meni smeta ili ne, nije vazzno.”

Ogled, “Bilans jednog projekta slobode”, bavi se i ideologizacijom kulture koja se dugo odvijala kroz “obraccun rezzima sa kontrakulturom, razvijenom u pokretu intelektualaca ccitavog sveta”: “Pretvaranje kontrakulture, naroccito mladih, u enklave potkulture, glavni je rezultat dugotrajnog suzbijanja kriticckog missljenja i novih drusstvenih pokreta. U tim enklavama, rezervisanim mahom za zabavu mladih, nastajale su i razorne simbioze mafije i policije (u trgovini drogom, pre svega). Trijumf ciniccnog uma je promocija kontra-kontrakulture, kao tobozze cciste misli, izvan svake politike.”

Refren pesme “Slavni razglas”, grupe “Pankrti” glasi “Dnevi so kratki, ker dolga je nocc”. Bili su “cenzurisani i progonjeni, zagorccavali su zzivot i ubrzali opadanje kose djelatnicima CK SK Slovenije”. Grega Tomc je autor vechine pesama “Pankrta”, osnivacc, menadzzer i tekstopisac. U intervjuu za “Reporter” (april 1999) jedno od pitanja odnosilo se na NATO-napade na SRJ. Sa “Hm” - zapocceo je svoj odgovor Grega - “Ako moram da govorim o tom nesretnom balkanskom prostoru, rekao bih da je ovakva pozicija tog ostatka Jugoslavije nekakva logiccna posljedica desetogodissnjih pogressnih poteza srpske vlasti i sistematiccne medijske mrzznje prema drugim narodima. Ja sam to do sada dobro pratio i znam da su, na primjer, Albanci prikazivani kao silovatelji srpskih zzena, Slovenci kao vampiri koji piju krv manje razvijenim narodima, Hrvati kao genocidan narod koji se od Drugog svjetskog rata nije promijenio, onda se poccelo govoriti o muslimanima kao nozzu u ledjima zapadne civilizacije u centru Evrope i tako dalje. Onda je dosslo do onog nesretnog memoranduma (1987. prim. autora) srpskih akademika koji je tim glasinama dao legitimitet, ssto je omoguchilo dolazak na vlast politiccarima sklonim da probleme rjessavaju novim konfliktima. Srbi su tada mogli biti moralni pobjednici, jer su cijela Evropa i Amerika bili na strani onih koji su htjeli zadrzzati veliku drzzavu. Slovenci i Hrvati tada su bili ruzzni secesionisti koji su unosili haos u uredjene evropske odnose. Milossevich je, uz sav moralni kapital koji je imao, mogao zadrzzati vechi dio Jugoslavije, no, on se odluccio za vojne poteze, izgubio je Sloveniju, onda i Hrvatsku, na kraju Bosnu. Korak po korak, pogressna odluka za pogressnom odlukom, grad za gradom, Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, tako se kod svjetske javnosti izgradila svijest o Srbima kao imperijalistima i autokratama. Baccvi je dno izbijeno kada je Milossevich istim metodama pocceo rjessavati albansko nacionalno pitanje. Mislim, dakle, da se u sluccaju genocidne politike ljudi trebaju zasstititi. Drugo pitanje je mozze li se to ucciniti vojnim akcijama.” “Pankrti” su nastali 1977. godine i “medju prvima su pocceli da sviraju pank muziku.” Prestaju sa radom 1987. godine. “Leta 1996. na kratko su se okupili da bi u Ljubljani svirali na koncertu grupe Seks Pistols.” O panku Grega Tomc misli: “Pank je kao i svaka druga estetska praksa zziv samo dok postoje ljudi koji u potpunosti veruju u njega. Pank je danas samo nostalgija, ssto je u redu i ja sam izvan toga. Mislim, zzivot je suvisse kratak da bih se zamarao pogledom unatrag, trazzechi neka dobra stara vremena.”

Deset godina, na ovim prostorima, bass kao i sve drugo, rokenrol je negacija samog sebe. Primeri ispred, primeri iza. Primer u primeru. Primer za primer. Na primer.

Zassto se ne oglassavaju velike svetske rok zvezde povodom NATO

kampanje u SRJ pitaju se novinari. Srdjan Gojkovich Gile zna odgovor: “Nemaju oni pojma ssta se dessava sa nama. SSta oni znaju? Rok muziccari su smessni ljudi. To je neozbiljno i simpaticcno zanimanje. Vechina nam pridaje prevelik znaccaj. Ne treba biti preterano obrazovan i inteligentan da bi se bavio rok muzikom. Mozzda je i bolje da se ne javljaju da se mi ne bi razoccarali u svoje idole. Oni su pod dejstvom svojih medija. Nemaju nijednu drugu informaciju sem one koju im oni serviraju. Treba da prodje joss dosta vremena da bi shvatili.” Da, jugoslovenski rokeri su nakon “poslednjeg rok glasa razuma”, istina, tekstualno seksisticckog (“Rimtutituki”), postali smessni ljudi koji se bave neozbiljnim i simpaticcnim zanimanjem. Za pesmu “Igra rokenrol cela Jugoslavija” Gile kazze: “Novi zzivot je opet pred njom. Ona je odavno postala rodoljubiva himna.”

Matija “CHerachemo se joss“ Bechkovich, “jedan od najvechih pesnika srpskog jezika”, koji je joss uvek “srechom zziv”, kako to Bora recce, oglasio se povodom “agresije Amerike na srpski narod”: “SSta bi u ovom ccasu kad pola mene drhti, a pola se ponosi mogao da kazze pesnik kome uz to i bombe upadaju u recc.” Matija, po sopstvenim reccima “pesnik pesimista koji ssiri optimizam”, ipak ima na “TV Palmi” recci utehe: “Mi nismo mogli birati. Bolje je i ovo nego da smo se poklali medju sobom”. “Deset godina se sprema ovaj zloccin”, tom reccenicom poccinje intervju Dragan Mojovich (“Blic”) sa Matijom. Matija misli: “Recc je o linccu jednog od evropskih naroda”, “U osechanju da nije kriv i da strada na pravdi boga je snaga i nada srpskog naroda”, “Morachemo imati snage za preumljenje i pretemeljenje. Ovako dalje ne ide”. Pita se: “Koji bi Srbin znao da nabroji svih devetnaest zemalja koje su ga napale? SSta mi sa njima imamo nepodeljeno?”, “Vech deset godina nas ubedjuju da smo varvari i ubice i u to su izgleda, uverili sebe, ali nisu nas. Kako u to da poveruje narod koji veruje da che ti umreti majka ako ubijess gusstera?”

Matija, za razliku od drugih srpskih intelektualaca-kolega (ccak i rokera, prim. autora), stvara i u tesskim vremenima, ne napussta ga glas. “Blic” (10. maj 1999) objavljuje Bechkovichevu pesmu “1999”, koja do sada nije objavljivana: “Vech se nazire kraj nassem stolechu / Kraj milenija a ne jednom veku / Putokazi se unazad okrechu / Ka prapoccetku i ka praccoveku. / Novi poccetak je kraju nessto blizze / Kao da su usput mesta zamenili / Ili se odavde nikad i ne stizze / Ili smo poccetak i kraj pogubili. / U poruganiju i pometeniju / Iduchi nasuprot skazaljke na satu / Nessto smo dalji Trechem mileniju / A nessto blizzi Trechem svetskom ratu.”

“Odavde iz Beograda je tokom prolecha bilo pomalo ccudno ssto se gotovo niko od stranih muziccara nije oglasio svojim stavom povodom bombardovanja zemlje u koju su, uprkos svemu, voleli da dodju na svirku”, razmisslja Petar Janjatovich. “Uprkos svemu”, odnosi se “na sliku o nama u svetu poslednjih deset godina”. Kakva je to slika, po Petru, vrlo dobro znamo: “Kad otvorimo strane novine, zatrazzimo vizu, ili jednostavno, samo kazzemo da smo iz Srbije”. Janjatovich pominje sluccaj “humanitarnog pregaoca” Bob Geldofa koji je zapevao pre neku godinu ispred Skupsstine, “uzeo vrlo solidan honorar od tadassnje socijalisticcke gradske Vlade”, a po povratku u svoju zemlju “pljunuo rezzim u Srbiji”. Srbijanski rezzim mu to nije zaboravio, tvrdi upucheno Petar Janjatovich, a Geldof je, eto, neoglassavanjem povodom situacije u zemlji od ccijeg je rezzima uzeo “vrlo pristojan honorar”, propustio priliku da se pred njima iskupi. “Dodusse” - tessi nas Janjatovich - “svoj bes protiv bombardovanja Jugoslavije su izneli oni od kojih se to moglo i occekivati. Sonic Youth i Radiohead... I naravno, KUD Idijoti iz Pule.”

Dobri stari Matija Bechkovich, kao najmladji primljen u SANU, svojevremeno je korio srpske vojnike ssto ne mogu da zauzmu Borovo Selo i Tenju. Srbe u Hrvatskoj nazivao je “ostatkom zaklanog naroda”, a svoje “metafore o Kosovu kao “najskupljoj srpskoj rijecci” (“recci koja je otrovala srpski narod”) i Jasenovcu kao “najvechem srpskom

podzemnom gradu” - “nudio je Milossevichu kao ubojito oruzzje za rasplamsavanje i vodjenje rata”. CHosicheva teza da “poraz Srba u Hrvatskoj nije konaccan” (Sremski Karlovci, 1998), podudara se “programski” sa “plakatnom” Bechkovichevom pesmom “CHerachemo se joss“ (prvo javno ccitanje, Budva, 1997). Pesma se maksimalno rabila, “od skupsstinskih klupa u Beogradu i Podgorici, do grafita po srbijanskim i crnogorskim gradovima”. Najuglednije kulturne ustanove - kao ssto su Univerzitet i SANU - postale su deo propagandne massinerije rezzima. “Nezaboravni su bili koncerti u Kninu”, oteo se uzdah novinaru na koji je Bora odgovorio, normalno, uzdahom: “Nadam se da chemo ponovo svirati Srbima u Kninu, ali bojim se da je to za sada nemoguche, jer je za moju glavu raspisana tjeralica. Ja imam liccnu kartu sa sedisstem u Kninu. Dakle, nadam se da chu se vratiti u Knin.”

Bora DJordjevich negira da svetski rokeri ne protestuju protiv rata: “Poznata engleska rok grupa Dzzetro tal je nedavno trazzila da svira u Beogradu, bass u znak revolta zbog ovog rata, ali im niko od nassih vlasti nije odgovorio. CCuo sam i da je pevacc grupe Gans end rouzis podrzzavao Srbe zato ssto se zabavljao sa jednom Srpkinjom”. Dan posle russenja americckog aviona “F-117” pojavio Djordjevich na Trgu Republike sa maketom ovog aviona i izazvao erupciju odussevljenja prisutnih, pevajuchi “Avionu slomichu ti krila”. Prossle godine Bora je dao intervju za “Rock Express”: “Andjela sam jako dugo radio, mesecima. Imao sam viziju buduchnosti. Sklapao sam strofu po strofu i nisam zzeleo da nijedna recc bude pogressna. Neke sam pesme napisao za 3 minuta. Na primer Avionu slomichu ti krila. Pratio sam zzenu na avion i bio jako tuzzan ssto odlazi, na putu do aerodroma pesma je vech bila gotova. To je iskrena ljubavna pesma koja je ispala kao hitich za malu decu.”

Matija Bechkovich je nosilac najprestizznijih knjizzevnih nagrada SR Jugoslavije (“Ljubissine” i “Njegosseve”) a za “izigravanje disidenta u Beogradu i zzrtve komunisticckog jednoumlja ovenccan je drzzavno-partijskom Sedmojulskom nagradom, koju je s ponosom primio iz ruke Slobodana Milossevicha”. Za Matiju Bechkovicha Crnogorci su “komunisticcka izmissljotina”. Primajuchi “Njegossevu nagradu” Bechkovich je rekao: “Da su nedokuccivi putevi Gospodnji nemam boljih dokaza od sebe sama i puta koji sam pressao do ovog dana. Sve je bilo logiccnije nego da se nadjem na ovom mestu”. Njegove metafore nije koristio samo Slobodan Milossevich: protiv splitskog “Ferala” svojevremeno je vodjen sudski spor zbog “povrede ccasti i ugleda predsjednika Republike Hvatske”. Povod su bila tri teksta objavljena u broju 554/96, a jedan od njih je bio satiriccni prikaz “Jasenovac - najvechi hrvatski grad pod zemljom”.

Tekst “Ko je bio sa nama, a ko protiv nas” (“Rock Express”), nadnaslov “Muziccke zvezde povodom rata u Jugoslaviji” donosi obilje podataka: “... Medju prvima su se oglasili rokeri iz Rusije... Od poznatih faca prvi se oglasio Ian Gillan, koji je javno osudio bolesnu agresiju NATO pakta. Julian Lennon se pokazao kao pravi sin umetnika koji je protestovao protiv vijetnamskog rata i pevao Give Peace a Chance. Steve Wynn, koga za Jugoslaviju vezzu najlepssa iskustva takodje je bio na nassoj strani, kao i momci iz Sepulture, koji su nam pozzeleli svu srechu, Nigel Kenedy i Noel Redding (obojica Irci) su joss za vreme rata hteli da dodju u Jugoslaviju da bi i tako pokazali neslaganje sa postupcima britanske vlade. Kum soula James Brown takodje je imao par lepih recci za nas... i to je to. Na drugoj strani spisak (od kojeg se dizze kosa na glavi) je bio mnogo duzzi i impresivniji. Svakodnevno su se organizovali dobrotvorni koncerti za pomoch albanskim izbeglicama, izdavani su CD-i, osnivane fondacije... “ Prikupljena sredstva su sedmocifrena. Pominju se: Pearl Jam, RATM, Neil Young, Alanis Morrissette, Korn, Black Sabbath, Oasis, Wallflowers, Tori Amos, Jamiroquai, Bush, Peter Gabriel, Alice Cooper, The Chemical Brothers i mnogi drugi. Vechina pomenutih muziccara se ponudila, po istom izvoru, da dodje na Kosovo i odrzzi nekoliko besplatnih koncerata - “Beograd je precrtan sa svih rock mapa.” Ivana ZZigon je 1996. godine na pitanje nedeljnika “Vreme” ssta prvo treba uraditi da bi se poboljssao imidzz Jugoslavije u svetu odgovorila: “Da bi se poboljssao jugoslovenski imidzz u svetu treba da se poboljssa i svet”.

RTS poruccuje “Sada smo svi Slobodani Milossevichi”. Na mitingu u Australiji pojavio se transparent sa natpisom: “Milossevich je nass kralj”. U Australiji zzivi i Predrag Delibassich, izdavacc fanzina “Uzurlikzurli”. O dessavanjima u svojoj “novoj otadzzbini” napisao je: “Jucce je bio koncert protiv rata u Pertu. Najavljivan je kao visseccasovni koncert na glavnom trgu u centru grada, sa nekim grcckim, makedonskim i srpskim izvodjacima, uz 3 mlada ‘alternativna’ benda iz Perta. Po mojoj proceni skupilo se nekih 1.000 ljudi, mada je izgledalo manje, jer je trg ogroman. Naravno, occekivao sam visse ljudi (po nekim podacima ima 5-10 hiljada Srba u Pertu). Deljene su mete, novine (komunisticcke partije Australije, ali, opet, svaka podrsska je dragocena), pamfleti. Moram da priznam da smo odussevljeni gomilom ne-Srba na koncertu. CCak i na TV-u su prikazali neke Australce koji su dossli da se pridruzze protestu. Videli smo azijatske porodice gde su svi nosili mete, nekog matorog azijata sa kaubojskim ssessirom koji je igrao u prvim redovima uz makedonski melos, jednog mladog Aboridzzina koga sam video i na prosslim demonstracijama, jednu Aboridzzinku sa detetom (oboje nose mete). Mi smo takodje naleteli na neke australijske prijatelje koje nismo videli godinu dana. Occaran sam ssto su oboje bili priliccno upucheni u situaciju (njen otac je Rus). Voditelj programa je bio Ozijevac iz Perta, koji je rekao da je ovo koncert protiv NATO agresije i za mir u YU. Prvo su nastupali neki Grci. Klasika, uz uvodne taktove pokrenuto je masovno kolo. Sad, s jedne strane nisam za to da se opliche kolo u ovom trenutku, a s druge, ccinjenica je da mi tako leccimo rane vrlo ccesto, pa mi sve to nije puno smetalo. Usput, mi nismo bili u kolu. U pauzama su se redjali govornici i ccitale poruke podrsske. Nijedan od govornika nije bio Srbin, ssto zaista daje nadu da nas drugi podrzzavaju. Najvatreniji govor je dala predstavnica grccke zajednice. Objasnila je malo istoriju i obrazlozzila zassto je Kosovo srpsko i zassto NATO mora da prestane agresiju. Govorila je i predstavnica Zelenih u parlamentu i naroccitu pazznju skrenula ka upotrebi bombi obogachenih uranijumom od strane NATO. Bio je i tip iz El Salvadora koji kazze da je ovo ssto se dessava kod vas isto kao ssto se dessavalo u njegovoj zemlji. Ipak, najvisse ovacija je dobio Clary Isaacs, aboridzzinski aktivista iz Perta. Tip je izassao i pozdravio sa Zdravo brat!, a zatim pozvao organizatorku Radu da joj zahvali na pozivu i dobroj organizaciji. Rada mu je pokazala kako da pozdravi sa 3 prsta, ssto je ovaj i uradio uz sveopsste odussevljenje. U govoru je svim Srbima, naroccito onima koji su skorije dossli, pozzeleo dobrodosslicu u Australiju. Srechan je ssto vidi da ccuvamo svoju kulturu i obiccaje u Australiji jer samo tako mozzemo da saccuvamo i identitet (joss veche odussevljenje medju nama). Priccao je protiv australijske vlade i rasista u medijima, i zahtevao da se NATO agresija momentalno zaustavi. Nakon njega su 3 Aboridzzina u svojim tradicionalnim bojama i odechom (taccnije ono malo odeche ssto prekriva privatna mesta) odigrali 3 tradicionalne igre. Jedan je (fenomenalno) svirao didzzeridu, a svi smo mu pljeskanjem davali ritam. Drago mi je da smo razbili sliku o Srbima kao rasistima, i mislim da vechina Srba ovde nalazi paralelu izmedju onoga ssto nam se dessavalo i dessava i onoga ssto se desilo Aboridzzinima od dolaska Engleza naovamo. Od muziccara nastupali su neki Rusi, koji su i pevali i svirali i igrali, neke Makedonke (jedna je pevala makedonsku verziju one ljige Nek zzivi ljubav - uzzas), a vrhunac po meni je bio neke petogodissnji klinac iz Portugalije koji je otpevao dve pesme. Bilo je i par lokalnih bendova (nissta mudro) i na kraju Mi nismo andjeli, srpski bend iz Perta. Sve u svemu, prezadovoljni smo organizacijom i celim protestom i nadamo se da se neche zavrssiti na ovome. Sudechi po vestima koje stizzu, ccini mi se da vreme za ovakve skupove tek predstoji.”

Adem Demachi, bivssi predstavnik OVK, novinaru “Vremena” pricca o svom boravku u Prisstini za vreme NATO-kampanje na SRJ: “Vechih neprijatnosti nije bilo. Nekoliko puta sam zaustavljen na ulici. Samo jednom priveli su me u policijsku stanicu. Bilo je pretnji, govorili su veoma ruzzne stvari. U jednom trenutku sam ih pitao - imate li pisstolje. Naravno, rekli su. Onda sam im poruccio - ubijte me, nemojte me vredjati. Kasnije se pojavio neki komandir koji se pristojnije ponassao. Jedan od onih ssto su me vredjali mi je ccak kasnije predlozzio da razgovaramo prijateljski, ssto sam ja, naravno, posle onog vredjanja odbio. U policijskoj stanici bilo je i onih koji su zzeleli da sa mnom priccaju o politici. Objasnio sam im da postoji samo jedan ccovek u njihovoj zemlji sa kojim ja mogu da priccam o politici. Njihov ssef je to razumeo. Rekao je - svih 12 miliona Srba su Slobodan Milossevich. Odgovorio sam - u tom sluccaju, ja nemam vremena da razgovaram sa tolikim brojem ljudi.” Adem Demachi je politiccki zatvorenik sa najduzzim robijasskim stazzem u bivssoj Jugoslaviji. Njegovih 28 godina provedenih u tamnici nadmassio je verovatno samo Nelson Mandela. Osmog kravnja 1996. godine, list koji nije oslobodjen plachanja Temeljnog i posebnog nameta na pamet, preneo je Demachijeve recci: “Samo nezavisno Kosovo unisstit che velikosrpski hegemonizam. Srbija mora ostati bez kolonije.”

Istrazzivacci Fonda za humanitarno pravo (“Reporter”), u nezavisnim razgovorima sa razliccitim svedocima, dossli su do zakljuccka da je u selu CCussk, koje se nalazi na samom ulazu u Pech, ubijeno visse od 40 musskaraca, civila. Po reccima Natasse Kandich, direktora Fonda za humanitarno pravo, grupa od tridesetak ljudi u maskirnim uniformama, nakon ssto je opkolila grupu od oko 300 messtana, odvojila je musskarce od zzena i dece, a onda svima pokupili dokumenta, zlato i novac. ZZenama i deci su naredili da krenu u pravcu Crne Gore i Albanije, a musskarce u koloni po dva, sproveli u kuche u kojima su ih streljali i zapalili. Trojica su prezzivela masakr. ZZene, deca i nekoliko staraca iz CCusska uspeli su da stignu samo do prvog policijskog punkta. Kada su cculi ssta se desilo u selu, policajci su, prema izjavama svedoka, rekli da to nije uradila policija nego paramilitarci, a onda su ih vratili natrag, zamerajuchi im, pri tom, ssto deca voze traktore. Vrachajuchi se, zzene iz CCusska srele su veliki broj zzena i dece iz susednog sela Pavljane, od kojih su ccule da se i tamo desio masakr. Tekst zasnovan na podacima Fonda za humanitarno pravo objavljen je pod naslovom “Vojska nije verovala”, nadnaslov “Dosije zloccina na Kosovu (1)”. Nedeljnik “Reporter” najavio je za naredni broj dosije o albanskim zloccinima.

Hasski Tribunal podizze optuzznicu protiv pet najvissih drzzavnih funkcionera Jugoslavije i Srbije (Slobodana Milossevicha i joss ccetvorice) za “zloccine protiv ccoveccnosti i krssenje ratnih zakona i obiccaja”. Motivacija Tribunala za podizanje optuzzbi je “da se postupi po pravdi”. Hasska optuzznica “adresirana na Milossevicha i njegove najblizze saradnike”, pored nasilnog deportovanja oko 740.000 Albanaca (od 1. januara do 22. maja 1999) pominje “ubistva stotina civila”. Neretko su u pitanju ccitave porodice, jedna od njih je i porodica Popaj. Prema evropskim standardima, masovnim ubistvom smatra se egzekucija visse od tri osobe, a prema americckim, visse od pet. Britanski Ministar spoljnih poslova Robin Kuk izjavio je: “Ja sam podvukao masakriranje nenaoruzzanih musskaraca, silovanje nezasstichenih zzena, nasilno etniccko ccisschenje jednog celog naroda. Pravedno je da se oni koji su te zloccine poccinili, izvedu pred sud”. Americcka Vlada nudi 5.000.000 dolara “za svaku informaciju koja bi dovela do hapssenja”, Dzzim Dzzarmuss snima “Odavno mrtav 2”. Lovci na ucene se ne pojavljuju (jugoslovenske vlasti odbijaju da im izdaju vize?), a zapadni mediji nazivaju gradjane SR Jugoslavije “taocima Milossevichevog rezzima”.

Na teritoriji Republike Srbije nalazi se i vukovarska ekipa za Hag. Na listi optuzzenih od strane Tribunala ne nalazi se “nijedan gradjanin Crne Gore”. Crnogorci koji su visoko rangirani na lestvici zloccinstava (Milossevich, Milutinovich, Karadzzich, SSljivanccanin, Razznatovich - Arkan i dr.) ne zzive u Republici Crnoj Gori. Pukovnika Veselina SSljivanccanina, i joss dvojicu oficira Vojske Jugoslavije, Tribunal tereti zato ssto su jedinice kojima je komandovao “u jesen 1991. iz Vukovarske bolnice izvele 261 osobu i odvele ih na farmu Ovccara, gde su zarobljenici satima mucceni, a potom usmrcheni i sahranjeni u kolektivnu grobnicu”. Pukovnikovu “slavu” iskoristila je neka valjevska destilerija i rakiju nazvala njegovim imenom, a pukovnik je otkrio imena junaka koje je najvisse “volio”. To su likovi Save Kovaccevicha i Nikoletine Bursacha. Tribunalu poruccuje: “Ja priznajem samo sud moga naroda i nikakav drugi.” Momir Bulatovich, za koga se pricca da ulazi u naredni krug za Hag, dao je intervju “Profilu”. Naslov intervjua - “Crnogorci su najbolji kad napuste Crnu Goru”.

Zagrebaccki nedeljnik “Nacional” u prvom delu “Biografije balkanskog krvnika” prenosi sechanja na detinjstvo i mladost Slobodana Milossevicha: “Slobodan je bio uvek rumen u licu, kao devojccica, sedeo je u prvoj klupi. Samo sam njemu iz cele generacije dopusstao da ode u kabinet i donese ruccnu bombu ili pussku. Suradjivao je i u sskolskom knjizzevnom listu Razvitak, objavljujuchi svoje prve pesme, reportazze... Bio je odliccan govornik... Bio je moj najdrazzi uccenik, priznaje pukovnik ZZivorad Panich, Milossevichev nastavnik predvojniccke obuke... Panich je pressutio jednu zanimljivu anegdotu u kojoj su Milossevich i on bili glavni protagonisti. Za vrijeme nastave borbenih aktivnosti uccenici su trebali savladati neku prepreku i preskocciti zid. Svi su to odreda napravili, osim bolechivog Slobodana. Poslije prvoga pokussaja zadihao se i pao. Profesor Panich ga je izgrdio i naredio da ponovno pokussa, ali Milossevich ni drugi put nije uspio. Tada se Panich na njega bjesomuccno izderao, pa je Slobodan kao metak preletio preko zida. Milossevichev razrednik Ivan Peccnik sjecha se da je on bio uvijek lijepo odjeven: Ali ne zato ssto je bio bogat, vech zato ssto je bio u stanju da se igra a da se ne isprlja.” Za razliku od njegova brata Bore, koji se kao i njihova majka i otac izjassnjavao kao Crnogorac, Milossevich je 1958. u III. razredu gimnazije, u sskolskom dnevniku zaveden kao Srbin.

“Samotnjak Milossevich imao je od ranih dana jednog jako vjernog druga. O tome govori Milossevichev sskolski drug Radomir Mladenovich, danas suvlasnik kavane Kum nedaleko od Pozzarevca, koji se, tako ssto je pao razred, nassao u Milossevichevu razredu, a koji se sjecha: Mi smo se svi bavili sportom, izuzev njega. On je imao mnogo lepssi sport - bavio se svojom sadassnjom zzenom... Slobodan nije imao najboljeg druga, kao svi mi, ostali. Njemu je to bila njegova - Baca... Vrssnjaci su ih nazivali Romeom i Julijom, a o njihovoj ljubavi beogradski dnevnik Veccernje novosti objavio je ovo svjedoccanstvo njihove nekadassnje susjede Bise Milichevich: Secham se kako su se on (Slobodan Milossevich - op.p.) i njegova (sadassnja) supruga Mirjana Markovich uvek sretali na poljanccetu u Jug Bogdanovoj ulici... U to vreme nosili su se zziponi, ssiroke suknje. Kao sada ih vidim. Njega su zvali Coba, a nju Baca. Ona, tanka, sa ssirokom suknjom i zziponom, lepa, trcci prema njemu. A onda smeh... “ Kao u filmu “Prohujalo sa Velikom Srbijom”. CCetrnaestog marta 1965. godine venccali su se Slobodan Milossevich i Mirjana Markovich. CHerkica je bila stara 3 meseca i rodila se “poslednjeg dana leta”.

Rep sastav “Trip at seven” odrzzao je koncert u KST-u. Nakon izvodjenja pesme “Idem na selo”, pevacc Nikola Hadzzi Nikolich rekao je da odmah nakon nastupa putuje u okolinu Gornjeg Milanovca da gaji stoku. Rubrika “Rock informer”, ccasopisa “Rock Express” izvesstava: “Uporedo sa bombama rokere su pogadjale i vesti koje su svakodnevno emitovali neki domachi mediji. Te Balassevich se iseljava u Sloveniju, Block Out se raspao, Darkwood Dub takodje, Radovan iz Zane pali za Ameriku.” Golub i “Goblini” u Italiji, Vicko napustio “CCorbu” i otissao u Australiju, Laza Ristovski u Makedoniju, Kepa (“Smak”) u Banja Luku. Beogradsko “Pussenje” visse ne zzivi u Beogradu: “Nele se preselio u Doboj, a ostatak benda u Prnjavor”. “Rock Express” objassnjava, ali ne demantuje: “Naivni ccitalac je lako mogao pomisliti da se cela YU Rock scena raspala u paramparccad. Upucheniji i lukaviji su shvatili o ccemu se radi. Kao i svi mi i rokeri su pocceli intezivno da razmissljaju o odlasku iz Jugoslavije (Nema veche tragedije nego biti iz Srbije).” Kao i svi mi i oni uvidjaju uzaludnost bavljenja bilo ccime pod rezzimom koji protezzira kicc, neukus, korupciju, mafiju... i u kojoj se ne mozze zziveti od svog rada (gde su jugoslovenski rokeri zziveli poslednjih deset godina, upitao bi se neko neupuchen, prim. autora). E, pa zbog svega toga u drusstvu su pominjane varijante o raspusstanju benda i paljenju preko grane. Tu bi se nassli novinari zzeljni senzacija i sutradan bi vesti bile objavljene.”

U Panccevu se Bora obreo iz trecheg pokussaja. Kissa je lila kao iz kabla u danima kada je njegov koncert reklamiran preko lokalnih sredstava javnog informisanja. Da ne bude “svaka trecha srecha” pobrinuli su se “stratezi novog svetskog poretka” koji su tog dana prvi put krenuli na Beograd i okolinu - danju. Lokalni realizator “naredjenog dogadjanja Bore DJordjevicha” imao je, za razliku od organizatora dessavanja po mostovima (chuprijama) Srbije, “vijugu” visse i koncert se, izuzimajuchi jednu pesmu, nije odrzzao. Bora se na binu popeo “izlizan ali dostojanstven” sa postavom koja mu je ostala - on i akusticcna gitara. Svojevremeno je na binu istrccavao “isijavajuchi urbani gnev”: dobro je zziveo, dobro je zzivela njegova milionska publika. Trebalo je nacciniti samo jedan korak do Evrope, tako se ccinilo.

Da ima suza possle bi, Bora DJordjevich i akusticcna gitara, kakav mitski prizor - srbijanska musska Ala Pugaccova na “vojnoj bini rezzima”! Ala Pugaccova je nastupala na fudbalskim stadionima pred punim gledalisstem mladezzi koja je izgledala kao zapadna ali podosta ubledela i isprana. DJordjevich je odsvirao pesmu “Pogledaj, dom svoj andjele” pred stotinak ostrasschenih idiota (“proizvod lobotomiranog socijalisticcko-julovskog populizma TV Pinka”). Glodur muzicckog magazina (p. fah 666) pisse o rok-kulturi: “Tuzzno je, ali moramo priznati - u ovoj zemlji kultura skoro i da ne postoji. I za to neko mora da odgovara. Joss tuzznije je ssto su najaktivniju ulogu u kulturnom osakachenju odigrali ljudi iz rokenrol miljea - ZZeljko Mitrovich (Oktobar 1864) i Robert Nemeccek (Pop Massina), kljuccni ljudi veoma opasne organizacije poznate kao TV Pink.”

Transparenti su bili “vrh ledenog brega srbijanskog uma”: “Srbija je u pravu!”, “NATO ubice”, “Nedamo Kosovo” (pogressno napisano, treba “Nedamokosovo” ili “Neda, Moko, Sovo”), “Kosovo je Srbija”, “Jao, F-117 pao”, “Jebachemo te, Klintone”... Bilo je zastava svih srpskih drzzava: ocila, krstovi, petokrake, orlovi, srpovi i ccekichi, a i ova vazzecha u bojama nebo, nissta, krv. Da ne zaboravim, Srbija je okrenula lice prema Zapadu - dve ispeccene praseche glave nabodene na duge motke. Ispod jedne je pisalo Olbrajt, a ispod druge Klinton. Neukusno je, a i imena nisu odgovarajucha.

Nakon odrzzanog koncerta duzzine osam minuta (jedna pesma bez bisa i nekoliko Borinih ispriccanih gluposti bez aplauza i smeha), Bora DJordjevich je davao deci autograme, rukovao se sa gradonaccelnikom Pancceva i dao intervju lokalnom listu “Panccevac”. Na inteligentno pitanje ssta bi poruccio ccitaocima “Panccevca”, Bora je inteligentno odgovorio: “Na prvom mestu da budu psihiccki jaki i da se ccuvaju, kako bi sve ovo zlo koje nam se dessava mogli da izdrzze do kraja. Ovo je jeziv, strassan i besmislen rat, u kome imamo posla sa neprijateljem koji ne sme da se spusti na zemlju, nego napada kukaviccki, najccessche nochu sa neba, i ubija samo sirotinju, obiccan i neduzzan narod.”

“Panccevac” je prepun inteligentnih pitanja i odgovora. Kako i ne bi bio kad je pod patronatom Skupsstine opsstine Panccevo koja je u rukama srbijanske opozicije (koalicija “Zajedno”). Ubedljivo najduzze pitanje, od sedam koliko je Bori postavljeno, glasi: “CCesto ste boravili na Zapadu. Zanima me kako tumaccite ovu agresiju na nassu zemlju s obzirom na to da su nassi ljudi prema Americi, Zapadu i zapadnim vrednostima imali pozitivan odnos, a sada su dozziveli da ih vech mesec dana unisstavaju?” U drugom delu svog najobimnijeg odgovora, od sedam odgovora koliko je dao, Bora je, izmedju ostalog, rekao: “I pored svega toga, moj odnos prema Zapadu je ostao isti kao i pre rata i nechu da ga menjam, jer sam ubedjen da rat koji nam se dessava vech visse od mesec dana nije odraz i rezultat mrzznje tamossnjih naroda, vech iskljuccivo njihovih premijera, predsednika drzzava i uskih krugova politiccara... Jedan od dokaza za to su pisma podrsske srpskom narodu koje su uputili Nacionalna partija SSkotske, kao i Separatisticcka partija Teksasa. S jedne strane, to su male opozicione partije, ali su one i dosta marginalizovane u njihovim zemljama”. Borislav DJordjevich - Bora koji je osamdesetih “drsko ispevao rok-tragediju socijalisticcko-samoupravne svakodnevice” danas peva o istini koju “svet ne zna”.

U sredu uvecce, 9 juna 1999. godine, Vojno-tehniccki sporazum o Kosovu (povlaccenje jugoslovenskih snaga bezbednosti s Kosova i ulazak medjunarodnih snaga nazvanih KFOR) potpisali su vojni predstavnici vlasti u Beogradu i predstavnici NATO. Bass to je i rekao Riccard Holbruk, 23. marta 1999. godine, u specijalnoj emisiji TV stanice “Studio B”: “Medjunarodne trupe dochi che na Kosovo samo uz odobrenje jugoslovenskih vlasti”. Predsednik Milossevich povodom dana VJ je unapredio 20 generala i odlikovao 3000 pripadnika VJ i civila zaposlenih u VJ. Odlikovao je brojne pripadnike MUP-a (“svojevremeno najavljivano je da che neki pripadnici policije biti obuccavani kao piloti migova”), kulturne institucije i tako do beskonaccnosti. U knjizi “Godine raspleta” Slobodan je rekao: “Tamo gde milicija i vojska poccnu da uzimaju stvar u svoje ruke prestaje sloboda i za krive i za prave, za sve.” Ogleda ovog radi, izvaja se Orden jugoslovenske zastave kojim je predsednik SR Jugoslavije odlikovao Branioce mostova, manifestaciju “Pesmom protiv rata” na beogradskom Trgu Republike, JP EPS - “Elektroistok” iz Beograda i protivpozzarnu policiju MUP-a Srbije. Porodica Vucckovich nije odlikovana. Oni koji su pratili medije saznali su da je predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milossevich, kamerama Radio-televizije Srbije rekao: “Srechan nam mir”.

“I najvernije Milossevicheve pristalice”, pisse Bojan Tonccich (“Danas”), “pritisnute borbom za prezzivljavanje, veruju sienenovskim priccama svojih najmilijih o zloccinima nad albanskim civilima. I da su potpuno ravnodussni, ili ccak potajno srechni zbog patnji Albanaca, zzivot im, posle poccetnog olakssanja zbog povratka sinova, postaje nepodnossljiv. Na Kosovu su dvojica mladicha iz Jablanicckog okruga izvrssila samoubistvo, a veliki je broj rezervista koji su se vratili u izuzetno tesskom psihicckom stanju. Oni priccaju o detaljima zloccina iz poslednjih hasskih optuzznica i pripisuju krivicu za sve ssto im se dogodilo vrhovnom komandantu.” Akademija nauka, za razliku od Srpske pravoslavne Crkve, nije izdala nikakvo zvaniccno saopsstenje o trenutnoj situaciji u Srbiji. Tim povodom Dejan Medakovich, predsednik SANU, rekao je: “Pravoslavnoj crkvi je laksse zato ssto iznad nje lebdi Duh sveti. Odluke Sinoda su pod zasstitom Svetog duha. Mi to nemamo.” Nedeljnik “NIN” Medakovicheve recci proglassava izjavom nedelje. U “Profilu” predsednik SANU je na zemlji: “Drugi su se obogatili, dok su intelektualci postali sirotinja koja zzali nad izgubljenim srpstvom.”

Bori DJordjevichu predstoje humanitarni koncerti jer svojim poslom ovde mozze da se bavi samo na taj naccin: “Pare moram da zaradjujem u inostranstvu, barem dok se ovde stvari ne normalizuju”. Po ko zna koji put Bora najavljuje ulazak u studio i snimanje 15 studijskog albuma. Prossle godine izjavio je da novu ploccu pazzljivo priprema vech tri godine, strassno se mucci sa tekstovima: “Veliku pazznju obracham na recci. Pokussavam da nessto kazzem. Merim svaku recc”. Album se neche zvati ni “Psihopata i lopata” ni “Izgubljen sluccaj” (kako je najavljivao) vech “Nojeva barka”. Sa albuma je izbacio stih “Zar je jedno obiccno pussenje razlog za toliko russenje”. NATO kampanja je suspendovana i Bora je “pun planova”: “Postoji jedna dobra ideja, ali potrebni su sponzori. Treba neko da stane iza toga, a ja ne bih zzeleo da to bude bilo koja partija. Mozzda Srpska pravoslavna crkva ili neko neutralan. Bila bi to turneja po razrussenim gradovima Srbije. Issli bismo u Kurssumliju, Aleksinac, Niss, Beograd, CCaccak, Novi Sad... svuda gde su padale bombe, mozzda ccak i u Prisstinu. Possto narod nema novca, a oni koji ga imaju ne idu na nasse koncerte, postavichemo jedan kontejner, dva ccoveka pored, u koji che svako da ubaci kol’ko mozze love. Nama bi samo trebalo podmiriti trosskove putovanja. Angazzovao bih i ostale grupe koje bi bile spremne da uccestvuju.”

Dok se ne realizuje “Turneja za pun kontejner”, jedno pitanje i jedan odgovor:

- Nenad Basarich (“Duga”): “DJordje DJole Balassevich odrzzi par velikih koncerata i posle krcka plodove rada, a ti si non-stop on the road (na putu). Jesi li malkice ljubomoran na njegovu formulu, malo rada - puno uspeha?”

- Bora DJordjevich: “Ne. To je on izabrao. Njemu je u Ljubljani slovenaccka publika najbolja, u Sarajevu su mu Sarajlije najdrazze, u Beogradu - Beogradjani. Ja ne mogu tako da radim. Evo, sutra putujem u Doboj, prekosutra u Novi Sad na SStrand fest koji se ipak odrzzava, a potom, iduche nedelje u Mramorak. I stalno se radi. Mora se.”

O brojnim komentarima koje je izazvala pesma “SSSS”, Bora kazze za “Blic”: “Interesantno je da me je napao radio Slobodna Evropa. Ona je namenska, mislim da je taccna i ne stidim se nijedne recci koju sam napisao. Ne stidim se ni stiha koji je najvisse napadan... Neka se spuste na zemlju i onda chu umesto pevanja, pogledati ih u occi i pucati bez oklevanja. Naravno, sada je to neostvarljivo, potpisali smo mirovni sporazum!” U “Rock Expressu” o istoj pesmi, “malo” drugaccije: “Da, napadan sam svuda. To je suvisse tesska pesma i nikako nije namenska. Zbog toga nisam ni zzeleo da je objavljujem na nekom albumu. Mislim da je taccna i ne stidim se ni jednog stiha, pa ni onog kada se spuste na zemlju... Ovo i nije rat. Sve bi bilo mnogo posstenije da su oni sissli na zemlju pa da se potuccemo kao ljudi. Sada je to nemoguche, potpisali smo mirovni sporazum. Pobedismo, jebasse nam mater!”

U trenutnoj politicckoj ponudi Srbije postoji neko po Borinom ukusu (“Duga”): “Voja Kosstunica je izuzetno umeren i pametan ccovek, koji nije kompromitovan. Ali on sigurno neche dochi na vlast zbog toga ssto chuti, ssto se ne eksponira, ssto nije drccan. Da je malo agresivniji, mozzda bi to bolje delovalo u narodu”. Vojislava Kosstunicu (Srbin, pravoslavne vere), predsednika Demokratske stranke Srbije, predstavlja “Vreme”: “U politiku ussao kao prosvetitelj: Kad sam pre nekoliko godina pocceo da se bavim radom u politicckoj stranci smatrao sam da je nass najvechi zadatak da ljudima objasnimo ssta je to demokratija i da ih pridobijemo za demokratiju. Osnovni nacionalni cilj: Pre svega prezzivljavanje, spas ovog naroda, i postepeno ressavanje njegovog drzzavnog pitanja. To znacci uspostavljanje srpske nacionalne drzzave. Kako to postichi: Ni ratnohusskacckom ni kapitulantskom politikom. Putem pregovora mogu se postepeno stvarati obrisi takve drzzave. Naravno, da se nacionalno pitanje ne mozze ressavati na parcce - do Drine i preko Drine, zato ssto je srpski etniccki prostor nedeljiv.”

Na sahrani “Najvecheg od svih Srba”(Slobodona Milossevicha, prim. Autora), i sveta kog on predstavlja, neche biti samo jedna posmrtna kolona. Jedna kolona, u ovom sluccaju, podrazumevala bi masu zvanu rulja, opsstu pometnju i kakofoniju. Posmrtne kolone biche u formaciji rimskih kohorti. Srpska akademija nauka saccinjavache jednu od kohorti u prvom redu, na ccelu okrugli sto, a na stolu “Memorandum”. Srpska pravoslavna crkva ima svoju posmrtnu kohortu u prvom redu, na ccelu “najduhovniji” nose krst, a na krstu razapet bogobojazzljivi Srbijanac u narodnoj nossnji; u jednoj ruci pusska, u drugoj ruci knjiga, a u ustima vlat trave, ccacckalica ili palidrvce. Anonimni glas ccita izjavu dekana Bogoslovskog fakulteta SPC, dr Radomira Popovicha: “Biblijsko iskustvo kazze da, ako smo hrisschanski narod, a govorimo i pokazali smo kroz istoriju da jesmo, onda ne mozzemo u senci Visokih Deccana ili Pechke patrijarssije, sa srpskim imenom i oruzzjem vrssiti nasilje nad bilo kim, jer Bog che nas kazniti. Da li che to biti preko NATO-a ili na drugi naccin... ali plata za greh je smrt, kao ssto kazze apostol Pavle. Mi se moramo pokajati za nassa nepoccinstva, jer che nas sigurno stichi bozzja kazna.”

Srpski pisci “mudro zbore” u svojoj kohorti, pod misskom nose “Memorandum”. Na velikom krstu, u sredini, “Vreme smrti” Dobrice CHosicha, na manjem krstu levo neko Bechkovichevo delo, a na krstu desno neko od mnogobrojnih “sskrabanija” vojvode SSesselja, recimo “Vesstica iz Tolstojeve”. Na ccelu kohorte direktne akcije nalaze se gromade Socijalisticcke partije Srbije, Jugoslovenske levice, Srpske radikalne stranke, Srpskog pokreta obnove, a iza njih svi drugi sateliti razvrstani po veliccini - na kraju te kolone, po zakonu veliccina, je pepeo i prah. Srpski ekonomisti teturaju se u kohorti pod teretom debelih dzzakova iz kojih ispadaju novccanice u apoenima od 10.000.000.000 dinara - izgazzene novccanice ostaju iza njih. Bankari ponosno pokazuju grudi, vesste ruke srpskih tatoo majstora oslikale su njihova prsa portretima Dafine&Jezde. Policijski i vojni generali, telohranitelji Slobodana Milossevicha, na ccelu su svojih posmrtnih kolona, za njima koraccaju staressine svrstane po ccinu - obezbedjuju Gazdi bezbednost poslednji put. Beogradski krem nosi blatnjave cipele i to je posmrtna kolona par exellences (“Grumen zemlje sav od blata vredniji od zlata. U njega su stali svi dedovi i occevi”)...

Negde daleko, na levom krilu prvih posmrtnih kohorti nalazi se rok-posmrtna kohorta. Krst nosi Petar Popovich, dissu mu za vrat etablirani beogradski rokeri i ekipa odabranih rok novinara. Radomir Mihailovich Toccak kadi. Dva koraka iza etabliranih beogradskih rokera su etablirani rokeri iz drugih gradova, 10 metara prazno pa etablirani rokeri iz medjuprostora. Ne zna se taccno uz zvuke kojih posmrtnih marsseva che ichi druge posmrtne kohorte ali za rok-posmrtni marss zna se, pogrebni rok-orkestar izvodiche pesmu “Samo sloga Srbina spasava”. Petar Popovich che, bolje od svog glasa, ccuti samo glasove Bore DJordjevicha, Bajage, Dejana Cukicha, Neleta Karajlicha, DJuleta iz “Van Gogha” i DJordja Davida. Pratnja Simfonijskog orkestra u prepunom sastavu i dupke-punog hora Darinke Matich-Marovich biche tessko ostvariva ali ne i nemogucha, uz dobru organizaciju i zavidnu kondiciju. Jednom reccju, malo ovde, malo tamo, pa trk vamo, pa trk tamo.

Slobodan Milossevich je, za razliku od svojih politicckih prethodnika Srba, jedini Vodja “nebeskog naroda” koji je taj isti narod vodio sa dubine od 76 metara. Navodno, na toj dubini je sklonisste koje je izgradjeno za dozzivotnog predsednika Socijalisticcke Federativne Republike Jugoslavije – druga Tita. Mirko Kovacc smatra da je predsednik SR Jugoslavije u “unutrassnjoj tudjini”: “U savrssenoj praznini, sam po sebi praznina; stvor bez emocija, bez osjechaja za stvarnost, bez poznavanja svijeta i bez ikakvih relacija sa svijetom, moralno posve tup, ali s nagonom za moch i voljom da dirigira zlom pa makar i u russevinama, u domu bez krova. I uvijek che imati sljedbenika dok god je protiv, a uvijek che biti protiv nekoga i protiv drugoga, ssto je najbolje da se u njegovu carstvu nitko ne suocci sa samim sobom. Privlaccna moch njegova fassizma jest u tome ssto oslobadja svoje pristasse svake odgovornosti i nudi punu slobodu uzzivanja u zlu.”

Na kraju, nek bude evolucija jednog grafita, jednog od simbola svih zidova Druge Vojvodine. Nek bude “Na kraju krajeva”, skracheno svedoccenje Dussana Petrovicha objavljeno u novosadskom “Nezavisnom”. Podnaslov svedoccenja: “Palimpsest identiteta”. Palimpsest je pergament (Vujaklijin leksikon, prim. autora) sa koga je, u doba oskudice u pergamentima, prvobitni tekst izbrisan pa napisan nov; pomochu hemijskih reagencija ccesto je moguche proccitati i raniji tekst; kodeks reskriptus: “U vreme nacionalnog fermentiranja Srbalja i ostalih donjih Slavena, poccetkom 1990. godine, nepoznati novosadski autor grafitom je presekao sve nedoumice vezane za sopstveno osechanje pripadnosti i na jednom grbavicckom zidu napisao: Ovo je Jugoslavija. Istovremeno, SFRJ se sve neumitnije rastakala na malim ekranima, pa je pomenuti grafit ubrzo zasijao nekom neodluccnosschu i nekome se uccinio kao javna sramota. Nadiruchi pusti duh se na istom zidu ovaplotio precrtavanjem imaginarnog Jugoslavija i dopisivanjem izvesnijeg Srbija. Medjutim, identitet je varljiva kategorija pa ni ovaj natpis nije dozziveo da izbledi, nego su nova osechanja ponovo nassla izraz na istom mestu u tekstu: Ovo je Vojvodina. I opet, zemlja se sve visse ssirila, a emocije postajale sve nepouzdanije, poccelo se verovati samo u ono ssto je pred nosom, pa se neko ili nessto (na ovim meridijanima vazda su aktuelne pricce o natprirodnim silama), okrenuo/okrenulo ccistom lokalpatriotizmu kao najsigurnijem utoccisstu dusse i zid na Grbavici je uskoro nosio natpis: Ovo je Novi Sad. Da li? ...Osetila se potreba da se osstrije definisu stvari pa se nepoznati X setio: Ovo je Grbavica. I tu zaista nije ostavljeno puno prostora za gressku. No, nessto je nedostajalo toj obrnutoj piramidi occekivanja na grbavicckom zidu, neka taccka koja bi okonccala traganja za identitetom i isposstovala interpunkcijska pravila svesti i savesti. I pobrinuli se dogadjaji i recci da se ona stavi. Taccnije, sruccila se s neba poput projektila: u nochi 24. marta, kada su nad Novim Sadom zabrundali NATO avioni, famozni Neko - opet radi efikasnosti teksta, zamislimo - odmah nakon prve detonacije silazi (u papuccama?) pred onaj zid smehoplacca, precrtava poslednji natpis i u trenutku potpunog suoccavanja sa Istinom zapisuje: OVO JE KURAC.”

OD VELIKE SRBIJE DO SAO RIBLJE CCORBE

20 godina Riblje ccorbe ili ni Nostradamus visse ne bi mogao

(Ogled o glavnom muzicckom junaku GODINA RASPLETA)

Autori: Nandor Ljubanovich & Drago Borich

Edicija: Srechna Nova 1389

Graficcko uredjenje/fototemati: Kiklop

Lektor: Dejan Nebrigich

Izd