ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Film i TV

Dogville - To Nije Film

M. Todorović, 19. jun 2004.
Pančevac

Autor kino pesnice u građanskom listu Pančevac je konačno uspeo da dodirne dno ionako očajne SCG filmske kritike. Pred vama je kritika kojoj Klopka za Pionira dodeljuje priznanje "Dno Dna" koje se dodeljuje za nepoznavanje filmskog jezika.

Uživajte:

kino pesnica

„Dogville”, Švedska/Danska/SAD, 2003, 177 minuta, uloge: Nikol Kidman, Pol Betani, Lorin Bekol, Džejms Kan, režija: Lars von Trir

Potrebno je odmah naglasiti da se u slučaju filma „Dogvil” ne radi o pravom filmu. To nazovidelo pre se može posmatrati kao neki vid konceptualne ili čak bespredmetne umetnosti. Na njega se može gledati kao na roman, sliku ili multimedijalni performans. „Dogvil” nikako nije delo sedme umetnosti. S obzirom na to da ne pripada konkretno ni jednoj od navedenih formi, može se reći da nije umetničko ostvarenje, već licemerno egocentrično delo negledljivih razmera.

Reditelj, u ovom i samo ovom slučaju, Lars von Trir u opisu svog zanimanja vidi i reč – bog. Zato nalazi za shodno da se postavi iznad svih i da osudi ljudsku rasu. Ali skoro svi isfrustrirani autori filmova žele da skrenu pažnju na sebe sličnim temama. Von Trir, kao i uvek, mora da bude u centru kontroverzi i zato on svesno pravi ovakvu kreaturu od filma.

Radnja „Dogvila” se odvija u istoimenom gradiću, koji ne postoji. Naime, ceo film je snimljen u studiju u kojem nema scenografije, već su kuće označene belom kredom na podu. Ponegde postoje elementi, kao što su kreveti ili stolice, ali uglavom glumci otvaraju zamišljena vrata (uz adekvatan zvuk) ili okopavaju zamišljenu baštu. Posebno treba istaći ime glavne ulice, koje je takođe ispisano na podu, a koja se zove Ulica brestova. Ništa van Dogvila ne postoji. Kada je dan, izvan grada se vidi samo belina, a kada je noć, sve je crno. Glumci se i ponašaju kao da su na pozornici, pa su preglumljivanje i teatralnost neizbežni. NJihovi jednodimenzionalni karakteri potpuno su bezlični. Iako neki od poznatih glumaca deluju kao da ozbiljno glume, treba skrenuti pažnju na epizodu Džejmsa Kana, koji deluje subverzivno na Trirov koncept. On unosi nenamerni humor lenjo igrajući svoju ulogu, koju kao da čita u tom momentu sa „idiota”. Pošto nije dovoljno jasan, u film je ubačen i narator, koji svaku scenu literarno uobličava na način na koji se pojašnjavaju crtani filmovi za vrlo malu decu. Budući da ovo nisu „Cipelići” ni „Teletabisi”, nejasno je zašto se reditelj obraća publici kao da su debili.

„Dogvil” je arogantno mizantropsko delo, koje ističe Trirov prezir prema Americi. Licemerno je to što Lars von Trir nikada nije bio u Americi i ne može da se bavi njenim društvom. Film je snimljen u Švedskoj, uz samo neke od principa „Dogme 95”, pokreta koji je sam Trir i osnovao. Ovaj trosatni mutant nudi samo selektivne poluistine o ljudskom društvu, i to kroz oči jednog iskompleksiranog nasilnika. Kao što stanovnici Dogvila kažu da svetu ne treba grad Dogvil, može se slobodno reći da mu ne treba ni film „Dogvil”. To ostvarenje jedino može da posluži kao drvo svim psima koji su izvređani ovim naslovom.