ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Film i TV

Srbija od kanabeta do katarze

Vesna Roganović, 26. jun 2004.
Danas

U filmu Dušana Makavejeva "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" Ahmed (igra ga Slobodan Aligrudić) donosi svojoj ljubavnici ploču sa revolucionarnim stihovima Majakovskog. Futuristički zanos pesnika Revolucije u kontekstu ovog filma deluje, ironično, lažno, u kontrastu sa užasima koje je u medjuvremenu stvorila ideologija "usrećivanja naroda, makar i protiv njegove volje".


Danas se u znamenitoj elektronskoj enciklopediji Enkarti odrednice Makavejeva i Majakovskog nalaze jedna pored druge, s tim što je priča o životu i delu našeg reditelja višestruko obimnija i relevantnija po značaju u odnosu na kratak pasus posvećen ruskom pesniku i "propagandisti". Imazinizam koji je nagovestila ta književna generacija početkom 20. veka, u filmovima Makavejeva daleko je upečatljiviji i predstavlja samo deo originalnog i modernog filmskog izraza koji je zadivio gledaoce i kritiku širom sveta već od šezdesetih, u vreme kada je u svojoj zemlji Makavejev dobio "primereno" odličje u vidu pozamašnog policijskog dosijea zbog "neprijateljskog rada u filmu".

"Slušali su mi telefone i čitali poštu od 1963. do - kako tamo piše -1991." - kaže Makavejev.

Nagrade i zabrane smenjuju se potom u pravilnim intervalima, pribeležili su pedantni biografi situaciju koja je prethodila rediteljevom egzilu početkom sedamdesetih. Ali, tada je on već, zahvaljujući uspesima "Ljubavnog slučaja" i "Nevinosti bez zaštite", a zatim i svojevrsnoj eksploziji filma "WR Misterije organizma" u Kanu postao internacionalno slavljen, što mu je omogućilo da snima filmove širom Evrope, pa i u Australiji, kao i profesuru na najprestižnijim američkim univerzitetima...

Možda je, bolje od svih kritičara i tomova studija, uzbudljiv filmski opus Dušana Makavejeva najlapidarnije definisao Pjer Paolo Pazolini, rekavši da je naš stvaralac "magmatišna pojava". On stvara žestoki filmski žurnalizam, njegova ekspresionistička silovitost simptom je jedne zapanjujuće vitalnosti".

Pre retrospektive filmova na jednom od prošlih Festova, Makavejevu su takvu počast priredili sineasti brojnih filmskih smotri, od Rejkjavika, Moskve i Tokija, do Sao Paola, Roterdama, Firence, Toronta, Jerusalima, Los Andjelesa...

Ovih dana, na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu, čijih se pedeset godina postojanja srećno poklopilo sa isto toliko godina filmskog trajanja Makavejeva (koji je svoj prvi dokumentarni, amaterski film "Jatagan mala" snimio davne 1953), reditelju niza igranih i dokumentarnih projekata, dodeljeno je priznanje za životno delo.

To je bio zgodan povod da u ekskluzivnom razgovoru za Danas sa Makavejevom prodiskutujemo sve referentne trenutke njegovog opusa i vremena u kojem su nastajali, a naročito vremena današnjeg koje naš sagovornik sa neumoljivom estetskom i psihološkom preciznošću vivisekcira u maniru svojih šokantnih filmskih prizora. Sticajem okolnosti, najveći deo razgovora koji se sada prvi put objavljuje u ovom, prvom nastavku, vodjen je u proleće 2000. godine, uoči represivnog finala i petooktobarskog raspada, a nastavljen u ovim burnim danima srpske "katarze".

*

Život na ovom delu balkanskog prostora u poslednjoj deceniji prošlog veka oscilirao je izmedju etničkih čišćenja, obmana, ludističkog zanosa gradjanskog protesta, bombardovanja, izolacije. Otkud toliko nagla talasanja?

- To je u vezi sa našim življenjem u različitim svetovima. Postoji u Pavićevom Hazarskom rečniku čovek koji je upao u sat, pa se našao u prostoru van vremena i on više ne može da se vrati u vreme. Baš kao i toliki ljudi ovde: koji su izgubili pasoš, zemlju, rodjake, identitet... za razliku od malobrojnih koji su čak i ućarili neko bogatstvo, neke titule, postali nekakvi vitezovi i vojvode, ruski akademici. Sat druga Tita se razlupao, Evropljani zamenili razna vremena za jedinstveno njihovo, a mi ostali, kako je gde ko posrnuo ili dopao, egzistiramo u svojim pomerenim vremenima. Regresija u orijentaciji i vremenu je opšta. Kao udovica koja još uvek postavlja sto za dvoje.

U vašem filmu "Čovek nije tica" jedan iluzionista, hipnotizer, vrlo ozbiljne i zrele ljude baca u trans i tera ih da "lete" kao ptice, mašući rukama kao krilima. Taj trans, ujedno, parodira večitu čovekovu težnju ka slobodi (letenju) u okruženju represivnog poretka. Mnogi su u Miloševiću prepoznali sličnog hipnotizera čitave nacije, pa i sveta, sa pozornice koju oličava jedno bezazleno kanabe u zgradi na Andrićevom vencu...

- Te seanse Miloševića i mnogih inostranih i domaćih posetilaca, na pomenutom kanabetu, pune su posebnog, Političkog Erosa. To kanabe veoma podseća na ona iz izloga znamenite amsterdamske četvrti Crveni fenjeri.

Politiku mnogi odvajkada porede sa najstarijim zanatom, a kanabe asocira i na psihijatrijski kauč.

- Ima tu mnogo latentnih sadržaja. Holbruk sve što je saznao o nama, kao narodu, saznao je uglavnom sedeći i držeći se za ruke sa domaćinom, tokom možda i sto sati na tom kanabetu.

Poslednji je bio Vesli Klark, nekoliko dana pred početak bombardovanja Srbije prošlog proleća. Kakav tango! Amer se brine da ne napravi neku grešku tim bombardovanjem, a predsednik ugroženog naroda kaže: ako, ako, radite vi svoj posao ako imate petlju. Na kraju balade Vesli Klark je otišao u penziju. I Karl Bilt je za vreme Srebrenice na tom kanabetu proveo deset i po sati. Šta je Bilta toliko dugo tamo držalo? On piše u memoarima da je sagovornik bio izuzetno duhovit, pričao viceve, imitirao druge koji su tu bili, pa neće li, možda, pita se Bilt, i njega tako kasnije imitirati? Očito je da su svi ugledni gosti upadali u zamku patološke harizme. Svi su odatle izlazili drugačiji i osokoljeni, davali neočekivane izjave. To asocira na dr Frojda, ali i na kauč sa cuvenom Maneovom Odaliskom, što je, u krajnjem, opet kurvinski kanabe.

Ovde je situacija bivala obrnuta, jer pacijent koji je domaćin drži na njemu psihijatra neodredjeni broj sati. Svako je tu pretvaran u zavedenog psihijatra, koji ne može da ode. On, Milošević, im se, po njihovom utisku, poveravao i potpuno predavao. Sećam se, u vreme gradjanskog protesta, kako je Keti Marton sva ushićena došla na Harvard, gde sam u to vreme predavao, i pokazala nam cedulju koju joj je lično predsednik dao i potpisao da će da oslobodi B92, da neće cenzurisati medije... To je ličilo na onaj znameniti Cemberlenov papirić koji je ovaj pokazivao i govorio "Meni je Hitler lično potpisao ovaj papir."

Otkud tolika fascinacija ličnošću koju su mnogi od tih sagovornika inače doživljavali kao diktatora?

- Njega bilo ne bi da nije njih. Koliko bi ljudi u Beogradu pristalo da na tom kanabetu provede desetak sati? Izuzev neke pevaljke, možda i nekog psihijatra, Strikovića, recimo.

Na unutrašnjoj sceni je reč o drugoj vrsti fascinacije, kolektivne, koju je harizmatični vodja sprovodio posredno, putem medija, hipnotisući odjednom mase?

- To su masovna indukovana stanja koja se dešavaju u vremenima velikih masovnih nesigurnosti. Pojedinci donose iz svojih plemenskih tradicija bezrazložno automatsko pouzdanje u vodju. Kod katolika, čija je religija dramaturški kompleksnija, pojavljuje se Gospa na drvetu da ih upućuje gde će i kako će. Kod nas je dovoljno da čujemo nešto ljutnje u njegovom glasu. Nema slika. Kod nas su ta indukovana, a uvek ponovo dezorijentisana stanja dovela konačno do zasićenja koja su proizvela tzv. šetnje čija je zagonetka bila u tome što smo svi znali šta nam je i što smo se svi, družeći se bez reči, sasvim dobro razumevali. Dugo sam u to vreme osmatrao te mase naših sugradjana koje se kao bez posebnog plana kreću, a sa dubokim i mirnim protestom u sebi. Bio je to jedan kulturni i racionalni Beograd na sopstvenim ulicama.

Vreme ludila nas je ipak uvek ponovo čekalo iza ugla, zahvaljujući ludilu udvoje, ili učetvoro, na vrhu društvene piramide.

Na sahrani premijera Djindjića ponovo se pojavio taj Beograd bez reči a ipak odlučan, kao da nam saopštava da je tu. Ali eto slatkorečivog bezbožnika u ime crkve. Ime mu, kažu, na grčkom znači dva bataljona vojske. Najvažnije mu je bilo da ubicu nazove bratom.

Što se tiče sveta, kao da u njemu ovih godina kruži neko zlo. Taman se ljudi negde oslobode toksičnog vodje, odnekud iskoči isti takav negde drugde i počinje svoj besmisleni rat. Ove godine Nobela iz ekonomije dobio je psiholog Kaneman, koji je pokazao da ljudi u situacijama kada treba doneti odluku radije biraju iracionalnu opciju. Da li nas to opravdava?

Setite se kuće ogledala u zabavnim parkovima, u kojima ste čas debeli, čas izduzeni, ali uvek izopačeni. To što postoji u tim parkovima, jedno je bazlično iskustvo, poput tobogana koji vas čas dižu uvis, čas sunovratno spustaju. Tuneli smrti asociraju na mitski, Odisejev tesnac...

Mi smo poverovali, u onom sjajnom momentu kad je Ante Marković povezao marku i dinar i rekao čuvenu rečenicu da možemo da živimo i bez partije, treba da živimo slobodni. Tada se vreme, nažalost, neočekivano spotaklo. Promaja sa Berlinskog zida produvala nas je i počela da nam ruši kuću. A kad se ruši zgrada, onda pokuljaju razni pacovi, bubašvabe, gliste i sve ostalo. I mi smo eto imali orgiju svakojakih pacova, punih 13-14 godina, tako da otrežnjenje koje se sada pojavljuje kao olakšanje jeste strašno. Teško mi je da nazovem olakšanjem to što konačno znamo da je jedan covek ubijen, i kada je ubijen. Ivan Stambolic. Oslobadjamo se brojnih ružnih neizvesnosti, u prilog takodje ružnih i sramnih izvesnosti.

Neverovatno je da se to tek sada sve stopilo u jedan lanac, u kojem su svi zločini i misterije, povezani zajedničkim fizionomijama sa masovnih poternica, kojih nije bilo valjda ni na Divljem zapadu toliko odjednom...

- Kao da se oseća da je došao poslednji čin, kraj. Ceo taj zločin je bio anoniman i intenzivan, i nadovezivao se na neke velike periode te nespretne strahovlade (hoću da kažem diktature nekompetentnih) i to je činilo nekakvu nesigurnost koja se u sve zavlačila kao prasina. Interesantno je, medjutim, kako se taj 5. oktobar, koji je izgledao kao neko naše oslobodjenje, tako brzo zaustavio kao da je neko naglo povukao kocnicu. Jer se nije išlo na Dedinje. I nisu se otvorile arhive. Nije bilo promaje.

Kažu analitičari, nije bilo katarze, sve do sada?

- Katarza je dobar, primeren termin. Medjutim, kad gledaš klasičnu dramu, katarza je u poslednjem činu, u poslednjim scenama, kada se sve tenzije razrešavaju, svi koji treba da budu kažnjeni bivaju kažnjeni, svi koji treba da budu slavljeni budu slavljeni i sve dolazi na svoje mesto. Mi nismo, medjutim, živeli u antičkoj drami, već je, takoreći, svako od nas bio u jednoj vlastitoj, ili više drama, tu su bile i porodične drame, i lične nedoumice, i slojevi, brda laži. Predugo nas je gušilo to istorijsko djubre iz kojeg sada izlazimo, puzimo, hoćemo li se uopšte iskobeljati? Imam utisak da će biti još koječega neočekivanog.

Tek smo na početku; sada smo se zaprepastili, kao nismo ni sanjali da su na sve strane neki lopovi, da može da se dve hiljade ljudi pohapsi za nekoliko noći - a kad se osvrnemo, vidimo da ima jos nekoliko puta po dve hiljade lopova koji su na redu i spremaju se da negde iščeznu.

Ali, postoji opšte osećanje šoka. Ljudi se pitaju, tek sada, u kakvoj smo to državi živeli. Kao da nismo znali. Odjednom smo učesnici jednog krvavog dokumentarca u kojem smo svi bili epizode.

- Kultura u kojoj smo odrasli uveravala nas je da društvo, zajednica, stalno ide napred. Sve seme sugerisale su stalan napredak u proizvodnji, krompira, tenkova, knjiga, dece, filmova, stalno smo bogatiji, sve je bolje. Ta ideja progresa, od početka hrišćanstva, možda i pre njega, bila je varljiva. Pokazuje se da vreme ne ide linearno, da postoje ubržanja u vremenu, vreme kada vreme stane i vremena kad dolazi do potpunog raspada i regresije.

Imali smo, ali samo do 5. oktobra, dobar izgovor, znali smo ko je kriv.

- Iako je vodja bio jedan šupalj tip, pun besa, narod ga je percipirao kao odlučnog čoveka. Taj bes se osećao kao odlučnost.

Da li on to čini i danas u Hagu, da li on, tamo, u stvari, glumi sebe iz bivših dana moći?

- On je uvek bio takav. Od samog početka kad sam tvrdio da je šupalj ubedjivali su me neki da njegovo zlo mora da ima neke svoje (patološke) razloge. Stalno smo pokušavali da razrešimo njegovu zagonetku, a njegova tajna je bila da je on nula i da on to jedini zna. Taj svoj blef obelodanio je kad je usred rata, hiperinflacije, haosa, sazidao jednu ogromnu pećinu, punu mermera, kod Vukovog spomenika u Beogradu, jednu podzemnu stanicu metroa koji ne postoji, spustio se u to podzemlje, i održao govor da je to naš ulazak u 21. vek, i da je početak tog tunela, u toj pećini, naš ulazak u Evropu. Taj govor nije bio samo blef. To je bilo jedno priznanje u formi arhitektonskoj. On nam je dojavio da zna da nema kud. Da je pećinski Srbin.

Ludilo udvoje, vrlo infektivno

U najpoznatijem filmu Dušana Makavejeva, "WR Misterije organizma" iz 1971. postoji antologijska scena: odsecena glava junakinje (igra je Milena Dravić) na tacni za autopsiju kaže za svog ruskog ljubavnika da je romantični asketa, "pravi crveni fašista"... Odakle ta neobična slika, koju tek danas pomalo shvatamo.

- Dozvolite mi da na vaše nedovršeno pitanje odgovorim malo zaobilazno. Piscima je dozvoljeno da "pišu iz glave", intuitivno. Kad u svojoj čudesnoj pesmi posvećenoj Fransoa Vijonu, Bulat Okudzava kaze "Gospode, moj bože, zelenooki moj..." pojavi se neka tajna, ali nemaš vremena, dok slušaš, da se dugo pitaš o zelenim očima, jer on moli za oproštaj što je živ, nema vremena za glupava pitanja. Dao sam Ivici Vidovicu/Vladimiru Iliču da tu pesmu otpeva po mrazu pored Dunava hodajući ka grupi Ciganki koje se greju oko vatre. U tom prostoru usred snega, mraza i inja našao se beli konj koga su preduzimljive Romkinje, bez pitanja dovele na snimanje. Možda će da vam zatreba, rekoše. Vidim da im treba koji dinar više i ja udesim da Ilič peva prolazeći pored konja. Onda pevajući uz plejbek, Ivica na "zelenooki moj" zastane i pruži ruku ka belcu. Meni zaigra srce. Skriveni bog se objavio.

Cigane uvek treba slušati.

Medjutim sto se tice Mileninog teksta imao sam kao pisac zadatak, prvo da udenem izraz "crveni fašist" (citat iz Wilhelma Rajha), ali tako da se to nikako posle ne bi moglo nekom intervencijom iseći. Drugo, cela rečenica morala je da bude u komunističkom idiomu ("Za život, život su dali").

Milena:

Vladimir je čovek plemenitog nestrpljenja, čovek visokih ambicija, velike energije...romantik, asketa, pravi crveni fačist!Drugovi, ja se ni sad ne stidim svoje komunističke prošlosti!

Evo sad, 32 godine docnije, ova poslednja rečenica možda će uskoro biti zaista izgovorena u stvarnoj sudnici i to ne od strane žrtve nego kreatora likvidacije dugogodišnjeg prijatelja i kuma. Zlo nije činjeno iz zlih namera nego u ime ogromne ljubavi prema svome čoveku i u interesu vascelog naprednog čovečanstva.

I u drugim filmovima našeg sagovornika, bizarna rugalica totalitarnom zlu deluje poput mantre. Ova vrsta umetničkog egzorcizma WR bila je odmah prepoznata i zabranjena. Umesto djavola, isteran je Makavejev.

Ne iznenadjuje to što slike i prizori koji su Makavejeva opsedali tokom poslednjih godina, a o kojima ovih dana, posle dužeg vremena, glasno razmišlja za Danas, liče na kadrove nekog njegovog nesnimljenog filma. Možda i onog, pod nazivom "Jugoslavija" koji uz gusle najavljuje Rambo Amadeus, u jednoj sceni autobiografskog filma Makavejeva o Makavejevu, "Rupa u duši". Čini se da egzaktna analiza orkestriranog ludila ne bi bila kompletna da Makavejev u njoj ne poseže za znanjima iz domena svog profesionalnog alter ega, koja je priljezno "apdejtovao" svih ovih decenija od kada je (1955) diplomirao psihologiju. Kroz teoriju, a možda i više kroz praksis.

Ovih dana i policija je otkrila da ima "indicija" za ono što je odavno svakom razboritom čoveku bilo jasno: da Miloševića ne bi bilo bez Mire Marković, njegove ljubavne i političke partnerke, a moguće i inspiratora zločina nad Stambolićem i ko zna kim još. Kažu da su oni dve polovine jednog (zla).

Jedan covek trčao je šumom.

U ovih redovima beline ne piše ništa. U meni ne ćuti zastava na pola koplja.

Čija bi to zastava bila? Ili su tri: 1.stara jugoslovenska sa crvenom petokrakom optočenom zlatnim rubom, 2.srpska sa krstom i ocilima, 3. stara jugoslovenska sa izrezanom petokrakom, kao iskopanim okom.

Moguće su i druge kombinacije.

Kažu da je odsečena Karadjordjeva glava putovala u Carigrad na brzim konjima nošena u korpi na ležaju od vinovog lisca, jer vinovo lišće dobro upija krv.

Sećam se price Bore Pekića iz njegovog detinjstva. Albanac traži Borinog oca, državnog dostojanstvenika, i majka ovog ponudi da udje u kuću. Otac stiže kući i kaze: "Pustila si ga u kuću?" Zatim Bora viri u očevu sobu, otac sa gostom gotovo i ne govori, prilazi mu i ovaj podiže pokrovac sa svoje torbe. U torbi je ljudska glava. Otac bez reči uzima vrećicu sa police (sa dukatima?) i daje je Albancu. Ovaj pokriva torbu i odlazi. Možda je to bila glava njegovog brata mislim ja.

Ali u našem najnovijem slučaju nije se radilo o dukatima nego o istorijskom interesu, ličnom angažmanu, ljubavi i ambiciji.

Ludilo udvoje je psihotična forma koja ima neverovatnu snagu, to je nešto neuništivo. Dve nedovršenosti i dve unezverenosti se zagrle u čelicni zagrljaj.

Nikakva analiza ne može pomoći da se to ludilo kanališe, to je savršeno kao kamen belutak. Kada je taj kome neću pomenuti ime izabran za predsednika Jugoslavije sasvim neočekivano i van svakog protokola izašlo je svih četvoro i postrojilo se u grupi. On, Ona i deca! Primali su čestitanja kao da su njih četvoro postali Predsednik. Ludilo učetvoro, može da se množi i dalje. U psihičkoj epidemiji može ceo narod sebe da vidi kao veličanstveno groblje koje plovi kroz istoriju. Kada su borci sa lažnih ratišta na jugu, u stvari poprišta, počeli da pišu po spaljenim kućama "Srbija do Tokija" kao da su nam se javljali sa puta sa koga nema povratka. To je podsećalo na znamenitog bostonskog davitelja koji je posle nekoliko zadavljenih usamljenih žena, u jednom kupatilu karminom na ogledalu napisao: "Uhvatite me dok ne počinim još više zla". Naš davitelj je vrlo rano, jos 1992. studentima u razgovoru rekao: "Vi dobro znate da ja nisam profesionalni političar". Bio je to poziv u pomoć koji niko nije hteo da čuje.

Jezik, montaza i lekovitost.

Pre nekoliko godina Dušan Makavejev je na Univerzitetu Harvard bio mentor i producent zanimljivog studentskog projekta za koji su i on kao profesor i njegov student dobili nagradu za najbolji projekat u okviru Univerziteta. Tema je smeštena u američki milje, a nadrealistički humor i ovde je, kako bi rekli kritičari, "trejdmark" Makavejeva.

- To je jednočasovni film Josha Openhajmera (Josh Oppenhaimer) koji se zove "Kompletna istorija kupovine Luizijane"("Entire History of Luisianna Purchase"), iako u filmu nema ničeg o tom značajnom dogadjaju iz američke istorije. Film se bavi slučajem žene koja je verovala da je rodila antihrista. Trećeg dana po porodjaju, probudila se i saopštila sebi da je neko zamenio dete i da je dobila djavola u kolevci! Zatim je to dete spržila u mikrotalasnoj peći. Posle kratkog prikaza ovog zbivanja i izjave žene kako joj je sam Bog dojavio da mora da uništi dete-djavola, autor filma razgovara sa raznim ljudima koji komentarišu dogadjaj.

Izabrani su pravi sagovornici koji veruju da djavola, ako se pojavi, treba uništiti u semenu. Uz fanatične hrišćane koji su je branili, bilo je podozrivih, radoznalih, zbunjenih i konačno pravdoljubivih koji bi je strpali na doživotnu robiju. Stručnjaci i legalisti su dali razna objašnjenja i izneli pretpostavke. Sve to raste sa svakom novom scenom ka nečemu što je Žilnikov specijalitet: pravi život kao nerazmrsiva tragikomedija. Najzad, ispostavilo se da izumitelj mikrotalasne rerne živi u Kembridzu, par blokova dalje od Univerziteta, pa sam studenta uputio da i njega anketira. Izumitelj je samouvereno izjavio da je prethodne godine bilo sedam slučajeva spaljivanja mačaka u mikrotalasnoj rerni, ali pomenuti filmovani dogadjaj nije moguć jer dotična rerna po dimenzijama ne odgovara detetu tog uzrasta!

Kada se kod nas pojavio ‘sindrom Koštunica’, setio sam se pronalazača mikrotalasne rerne. Legalno i tehnološki, on ne može da bude odgovoran.

U autobiografskom dokumentarcu "Rupa u duši", jedno pitanje, u sceni sa Vladom Mijanovicem ("Vlada Revolucija" iz juna 68 na BU), u San Francisku, ostalo je, naoko, bez odgovora: "Dušane, šta možete da izgubite u snu?" Mislim da je pitanje pravo, jer je odgovor sadržan u poetici snova kojom svi vaši filmovi odišu. Snovi su pravo mesto ljudske i umetničke slobode, mesto gde se gube inhibicije i tabui (naročito u vremenima sputanim dogmom, komunizmom i ostalim izmima), baš kao što ste vi to činili u svojim filmovima. Čini se da su Vaši filmovi upravo tim jezikom snova uspeli da na originalan način iskažu one bitne, skrivene slojeve života u našim smutnim vremenima.

- Filmovi koriste jezik koji je identičan jeziku snova.

Enciklopedija Britanika definiše snove kao "halucinatorna iskustva koja se dogadjaju za vreme spavanja". Britanika pominje da su snovi korišćeni kao poruke od bogova, kao proročanstva i kao lekovito sredstvo.

Zacudilo me je da Britanika ne pominje nikakvu vezu izmedju snova i filma.

Na Harvardu predavao je dr Alan Hobson, psihijatar i stručnjak za snove koji je celog života ratovao sa Frojdom i rušio Frojdove koncepte.

U knjigama Snevanje kao delirijum i Kako je mozak izgubio sopstveni um izneo je rezultate sopstvenog eksperimenta. Skupljao je (beležio) snove svojih prijatelja i kolega. Posle izvesnog vremena, koristio je makaze kao da je filmski montažer. Izrežirao je i montirao delove snova svojih subjekata. Komade snova jednih prebacivao je u snove drugih ljudi.

Bez ijednog izuzetka, svi kojima su pokazani ‘njihovi snovi’, prihvatali su tudje delove snova kao svoje, nisu primećivali da se išta neobično sa njihovim snovima u medjuvremenu desilo.

Po meni pronalazak dr Hobsona nije nikakav ‘big dil’. Tako pamtimo i filmove, pročitane delove knjiga i sopstvene doživljaje.Sve je to labavo kao i Microsoftov softver. To ipak ne diskvalifikuje značaj, lekovitost i druge osobine filmova. Snovi nam pomažu da shvatimo sopstvene zablude, hipokriziju, razne delove našeg mentalnog života kojih nismo bili svesni. U snovima se igra tango vrlina i poroka. Snovi nas čiste od haosa, nasilja i raznih drugih gadosti. Filmovi i snovi nam šapuću šta da činimo, često to čine subliminalno.

Pada mi na pamet i odgovor na pitanje koje mi niste postavili. Često se ispostavlja da nam snovi i umetnički iskazi najave šta će se desiti. Kada sebi u čudu kažemo: ne bi nam ni u snu palo da će nam se nešto ovako dešavati, setimo se nečega što bi odgovaralo onome sto je Frojd zvao: pismo koje nam je uputila naša podsvest.

(Setite se filma "Paklena kula" ("Towering inferno") u kome je Holivud, pre više godina objavio scenario čuvenog 11. septembra.)

A evo i stiha iz prve zbirke jednog pesnika i psihijatra.

Zbirka je objavljena 1968 godine, kada je pesnik imao 23 godine.

Napisao je stih: "Sarajevo grad užasa, nekrolog mi piše".

Naziv zbirke bio je "Ludo koplje". Autor je Radovan Karadzić.

Pesma sa zloslutnim stihom, nalazi se u ciklusu "Tribunal".