ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Deca pišu

Sve je loše što se loše svrši

Radenovčić Slavujko VI-3, 13. jul 2004.
The Books of knjige jezika & Grafiti

Ja sam bijo pogriješijo stotinama puta u svoje djecije dane, i prema sebe i prema drugima, i ža mi je zbog toga, ali što ću. Odijo sam prošlo Ijeto u manastir, kad sam napunijo devet godina, da se propovijedim jednome popu, i da se on dogovori s' čikom bogom da li bi mi on oprostijo, preko veze, svoje grijehove, ali na po priče oni pop me je izbacijo iz manastira, i poslijed me je ubijo kršem u glavu, sve mu jebem. Reka mi je da me ne može slušat, da sam džukela i da ću oditi u paklu, a ja njemu da mu se poseremo na bradu ja i Šljivo, moj drug Šljivo koi je najbolje sra, od sviju nas u razred. Onda me pop izbacijo, i ubijo kršem u glavu, a ja sam njega lebom gađa (jučeranjim), ali ga ne pogodih, a pop se zvao Ilarijon, a ja ne znam ni šta li to znači.

Zbog svih tih moijeh sagrešenja moja duša mlada pati li pati i meni je teško. Ipak, najteže mi je zbog jednoga grijeha prema mome drugu Šapčaninu, pokojnome Šapčaninu Volaricu koi tragično pogibe, možda i mojom krivicom.

Šapčanin je bijo u razred do mojega, i bijo je najljepši, najpametniji, i sve najbolje se njemu dešavalo, ali ja sam bijo ljubomoran na njemu, i stijo sam da mu stanem na putu, pa možda i da ga uništim kao ličnost. Ja i on smo bill skoro najboiji drugovi, iako sam ga mrzijo mnogo, a od kad je izjebao Milevu samo sam od osvetama nad njime razmišlja.

Tako sam naijo Klempa, njegovog bidzina (pasa) oho Ijepila i on je umro u svoju kućicu, a Šapčanin je to pripisa Klempovoj bolesti, e je pokojni Klempo bijo srčani bolesnik, a i pio je nesrećik.

Onda sam mu pokvarijo kola bratova, kad sam izbušijo jedne rupe na pod od kola, i sve nešto durelo iz njih, i ujutro kad se Mikulić Volarić, menadžer Lijepe Krave, pjevačice iz Pljevalja, i Šapčaninov brat, sutra niz piramidu (čudno mjesto između Budve i Cetinja), i završijo u kriju (loše stanje kod čojeka), on je to pripisa lošoj vožnji brata mu, a mene je bilo banja. On je taj doša kod mene i reka: "Slavujko brat mi se surva niz piramidu (čudno mjesto izmežu Budve i Cetinja), i eto ga u kriju, pa sam stijo da te zamolim, e su mi došli stričevi s' falimijama, da prenoćim kod tebe noćas i sjutra veče?", a ja mu rekoh: "Nema problema moj dobri i pošteni Šapčanine", a suza mi prkno orosi, zbog Mikulica, e je bijo u kriju, mada sam u sebe uživa.

Onda Šapčanin ode svome domu da donese četkicu za zubima, pidžamu i ostalo, a ja ujutru od zadovoljstva, e ću siguro smislit stravičan način da napakostim jadnome Šapčaninu koi i ne slućaše šta li mu se sprema, dok ulazaše preko vrata, zabrinut ali sa stvarima. Dok smo večerali mama i tata su pitali pokojnog Šapčanina od njegovome bratu, i od toj njegovoj kriji, i šta li je s' kolima, i još mnogo stvari, a on je ijo i odgovara, a onda upita mamu i tatu bi li se smijo istuširat prije spavanja, e mu je kosa strašno glibava, a i brat mu je bijo u kriju, tako da oni odma odobriše, a mene u taj momenat panu na glavu stravična ideja, i s'oduševljenjem poriljah ono malo mesa s' onoga pjata pred mnom.

Ja se onda digoh, toboš da se popišam, i podoh gore na sprat u kupatilo i u onu bocu od šampona usuh sonu kisjelinu, e mama š' njom klozetsku šolju čisti, promućkah, vratih oboje na svoje mjesto i vratih se dolje , da popijem čašu mlijeka po večeri. Kad završismo večeru, ja i Šapčanin, odosmo gore i on uđe u svoju sobu, prvu s' desne strane kupatila, a moja je bila odma do njegove, pa ja u njoj i uđoh. Bijo sam lega i pritajio se kad čuh da se otvaraju vrata od kupatila, i oduševih se. Jedva sam iščekiva da vidim šta li će se desit, kad čuh jaokanje, ka kad je babu Martu jeba jedan Čeh na Virpazar, samo to mi se Šapčaninov glas učini puno grubljim. Ja pomislih e je to od kisjeline, i izađoh toboš začuđen, da vidim šta li se dešava, i ima sam što viđet kad izljegoh iz sobe.

U hodnik je stoja najgrđi čojek na svijet i ropta. Bijo je bez kose, glava mu je dimila, a u desnu ruku je drža nos i lijevo oko koje mu ispade iz ruke kad me vide š' onijem drugim okom, pa povika: "Sine idi zovi miliciju, oni će dati znat što je ovo sa mnom", a onda riknu ka vo i uleće u sobu Šapčaninovu, koi kad vide to ruglo pred sobom skoči kroz zatvoreni prozor od straha, u stvari od sobe.

Onda se ono čudovište okrenu pud mene i poče da plače s' onijem okom što mu je bilo ostalo u glavu, mada su mu suze odile i iz ono rupe de mu je prije stojalo ono drugo oko, jedno minut, a onda mu ispade i ono drugo oko i pade tačno pred moje noge. Ja se spustih da mu ga dofatim i vratim, i onda preneražen svatih zašto me je to zvalo sine, e sam mu oko pozna.

To je bijo tata, samo što se bijo puno promijenijo od kad sam ga ja zadnji put vidijo. Tada se pojavi mama uplakana, i uperi pištolj u tati, jer ga ne poznade bez kose, oči, nosa i brkova, i reče mi da idem da nađem oca e je ovo čudovište bacilo malog Šapčanina kroz prozor, i da je vjerovatno mrtav, ili je i on u kriju. Ja joj onda sve objasnih i nju ubi kap u glavu, a ona dok je padala opali iz pištolja, i pogodi nesrećnoga tatu, posred mozga, i on nesrećnik počinu.

Ja istrčah ispred kuce, đe je Šapčanin leža mrtav, i počeh da vičem iz svega mozga.

Onda su došle komšije i milicija, i ja nijesam bijo dobro. Ja od tada živim kod tetke i mrzno mi je što su tata i mama umrii, ali mi je ža i Šapčanina što je poginuo, a Milevu je prije nedelju dana Šljivo izjeba.

Fala ti učiteljice, strašan si tip.