ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Religija

Ateizam i kritika religije

Šefkija Žuljević, 5. avgust 2004.
Narodna Prosvjeta 1956. Sarajevo

Živimo u zemlji gde je sve do nedavno reč ateist bila dočekivana s pogrdama i pretnjom. Javno se izjasniti za ateizam značilo je izvrgnuti se raznim neprijatnostima, a ove nisu dolazile samo sa oltara, nego i od državnih vlasti. Ateisti su napadani kao nemoraini ljudi jer se verski moral izjednacavao sa moralom uopšte, te se govorilo da je ateizam učenje koje protivreci osnovnim zahtevima ljudske prirode, koja se, opet, večito uzimala apstraktno i kao nešto za sva vremena dato i nepromenljivo.

Ateizam se proganjao i zbog svoje idejne veze sa naprednim društvenim pokretima, posebno zbog svoje veze sa komunizmom, iako je bilo ocigledno da ateizam nije cisto komunistifika ideologija, mada nema istinskog komunizma bez ateizma. Sama reč ateizam grčkog je porekia (a-ne I teos-bog) i znaci, prosto rečeno, bezbozništvo. Tačnije rečeno, pod ateizmom treba razumeti takav sistem shvatanja, najtešnje vezanih za filozofski materijalizam, koji poriče postojanje boga i bogova, a zatim i postojanje besmrtne duše kao nečeg što se suštinski suprotstavlja materijalnom i smrtnom telu.

Ateizam je nespojiv i sa učenjem o zagrobnom životu koje zajedno sa učenjem o slobodi volje, učenjem o nagradi i kazni na onome svetu (strašni sud) pretstavlja kamen temeljac verske dogmatike, kojoj, pored vec navedenih, treba dodati i druge, izvedene stavove. Ateizmu je tudje i svako sujeverje, koje redavno prati sve religije, pa i one jednobožacke. Istina, ima teologa koji odvajaju veru od sujeverja i teže da racionalizuju osnovne postulate verskih učenja, ukratko, da osporavanjem ove veze dovedu u kakav-takav sklad versko učenje sa učenjem nauke i filozofije. Treba odmah primetiti da je sve ovo jalov posao, jer dosledno sprovedeni racionalizam pre ili kasnije dovodi do materijalističkih i ateistickih zakljucaka,) pa se verska dogmatika mora osloniti na stari i osveštani Tertulijanov princip po kome je nešto utoliko verski istinitije ukoliko je sa stanovišta razuma apsurdnije. Otuda i potiče težnja religije i teologije da se klone racionalnih dokaza i da pribegavaju bilo psihologiji, bilo moralu, bilo mistici, protiv koje se, doduše, neki teolozi rado izjašnjavaju.

S obzirom na promenljivost sadržaja koji se vezivao za pojam ateizma kroz duhovnu istoriju čovečanstva, moglo bi se, možda, zakljucitii da su ateizam i kritika religije jedno te isto. To, medutim, ni izdaleka nije tačno. Nije tacno prvenstveno zbog toga što ima raznih kritika religije. Pored onih koje je teško razlikovati i od samog ateizma, postoje i takve kritike religije gde se kritikuje samo zato da bi se religija usavršila i oslobodila izvesnih svojih besmislica. Hrišćani su svojevremeno smatrani ateistima zbog toga što su pobijali politeisticka verovanja starih Rimljana i drugih paganskih naroda, kao što su i raznovrsni jeretici srednjeg veka, koji se nisu slagali s ovom ili onom crkvenom dogmom. Često proglašavani bezbožnicima, mada su i jedni i drugi čvrsto verovali u jednoga boga, oca i stvoritelja svega postojeceg.

Smisao ovog termina mora da je bio prilicno širok kad je cak i Platon u XVIII veku bio proglašen za bezbožnika od strane hrišćanske crkvene ortodoksije. Ateizmom se često proglašavao i verski skepticizam čak i onda kad je polazio sa otvoreno idealistickih pozicija, iako je, strogo uzeto, idealističko gledište samo racionalizovana, u filozofsko ruho zaodevena religija i teologija, kao što je to i Ludvig Fojerbah svojevremeno s razlogom dokazivao.

Međutim, kritika religije ostaje kritikom i ne postaje ateizmom sve dotle dok polazi s idealističkog gledišta ili želi da religiju ispravi, dopuni i usavrši. Tek kada se kritika religije poveže sa filozofskim materijalizmom kao celovitim pogledom na svet i kada vodi neposrednom uništenju osnova svake religije, svakog verovanja u natprirodne, čoveku nadredene sile, - tek onda kritika religije prelazi u potpun i dosledan ateizam.