ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Nauka

Grad i budućnost

Bogdan Bogdanović, 9. avgust 2004.
Ckl

Energija simbola i simbološka oskudica

Evropski grad je josš uvek živa, aktivna kulturna forma. Čak i kao fizička stvarnost, kao sistem artefakata, čvrsto je usadjen u svoje, tako da kažem, metaforičko ležište. Tim neobičnim izrazom pokušao bih da objasnim komplikovane sisteme materijalnih i nematerijalnih prenosioca koje dovoljno definišu memoriju grada i obeležavaju razaznatljive okvire njegove ličnosti. Da se samo podsetimo kako se upravo na nemuštem jeziku simbola zasniva svako dublje, intimno opuštanje čoveka i sredine, čoveka i grada, čoveka i čoveka u gradu.

Mnogi savremeni gradovi širom sveta, i pored nepodnošljive poplave vizuelnih informacija, ipak pate od neke, gotovo hronične "simbološke oskudice" i u krajnoj liniji lišeni su dubljih, skrivenih saopštenja. A to je upravo ono dragoceno štivo kroz koje se gradovi dadu pročitati, pročitavati, razumeti i tumačiti. Stilska arhitektura, na primer, nudila je široku skalu samoiskaza, i po sadržaju I po načinu, različitih za razne gradove. A gradovi se, baš kao i ljudi, mogu podvrgavati psihološkim analizama, i sav onaj narod ukrasa i fantastičnih bića, natovarenih na fasade prošlovekovnih zgrada, predstavlja i te kakav materijal za proučavanje kolektivne svesti, pa i kolektivne podsvesti. Neka se današnj arhitekti ne varaju. I njihova će prividno bezornamentalna arhitektura, pre ili posle, izneti na videlo svoju skrivenu psihoornamentiku, podložnu analiziranju i parafrazi, što bih ja, na njhovom mestu, pre shvatao kao kompliment no kao prekor.

Pa kad je već tako, kad prihvatimo inherentno dejstvo simbola u stvarima arhitekture i urbanizma, dajemo pravo simbolu da bude svesno, racionalno-strukturalno, eruditski potpomognut još od početka, dakle, ab ovo!

Svakako da svesno unošenje jedne ezoterične komponente u sve ono što označujemo kao planiranje-urbanizam-arhitektura-dizajn nikako nije niti bi smelo biti proizvoljno i zasnivati se na trenutnim dosetkama. Reč je o jednoj vrsti dublje, dramatične dokumentacije koju svako vreme o sebi i o svojim gradovima ostavlja. Ali to obeležavanje predjenog puta zacelo nije samo posao planera, urbanista i arhitekata. To je posao svih i svako ima tu šta da doda i o čemu da pomogne. i ljudi iz sveta literature, i teatra, i filma. A tek televizija, ta opaka, djavolska izmišljotina - koliko može da doprinese izjednačavanju i brisanju individualnih gradskih kodova i glajhšaltovanju gradova i gradjana, toliko isto, još više, mogla bi pomoći i sasvim drugom, pozitivnom smeru. Podjimo od toga koliko je presudna uloga maloga ekrana u identifikovanju i prezentovanju gradske sredine. Moderan čovek doživljava svoje gradove bar pola-po-pola. U direktnom dodiru, ali i kao mediski obradjen, sažet prostor. Najzad, televizijska kamera prolazi kroz fasade i prodire kroz unutrašnjost kuća, otkriva intimni život grada, izmišljen, dramatizovan, ali i reporterski realno prikazan. Sve su to nove mogućnosti samodefinisanja, ali se u nemarnim ili beskrupuloznim rukama pretvaraju u opako sredstvo depersonalizacije grada I gradskog čoveka...

Grad - metafora metafora`

Nije neophodno podsećati da je savremeni veliki grad krhka konstrukcija i labilan organizam. Dovoljno je preskočiti jednu ili dve tehničke injekcije, pa da se njegov metabolizam pokoleba sve do ivice katastrofe. Isto tako danas nije potrebno naglašavati da je dijalog grad/priroda uveliko već poremećen, ako se prirodam još može nazvati ono što, u užem i širem obimu, okružuje velike gradove. Naporedo s tim, iznutra, socijalna i kulturna raslojenost otežava medjuljudsko sporazumevanje, ponekad sve do doslovnog biblijskog "pometenija jazikov". Pa ipak, grad je grad, najviše i najdragocenije što nam se nudi, i upravo zato je najteža pretnja ono što dovodi u pitanje samu ideju grada, grad-ideju, ideju-slike, sistem metafora i tropa koje se, kao gradske kapije nekad, moraju prekoračiti da bi se u grad stvarno ušlo. Čini se da su ova i ovakva moja razmišljanja upravo podstaknuta boravkom u Beču, gradu zamamljivih arhitektonskih alegorija i skrivenih poruka. Impozantna ličnost ovog grada upravo i počiva na ukrštenim metaforičkim matricama prostora i simetrično - prenosnim matricama ljudske komunikacije. Medjuodnos je složen i bogat, kao i kod korelativnih pojmova misao/jezik ili sasvim svejedno, jezik/misao. Kad izričem ove pohvale gradu Beču, ne mislim samo na tradicionalno gradsko jezgro. Imam u vidu i širu teritoriju grada, koju razumem kao amalgam istoriski nastalih, još uvek lično označenih gradića I bivših prigradskih sela. Portret grada (eto još jedne pomoćne, priručne metafore) kao u nekom sistemu ogledala rastura se u još mnogosmanjenih, raznovrsnih portreta iste ličnosti. Karakterizacije se menjaju sa svakim učinjenim korakom, a ipak ostaju, do u najmanje pojedinosti, verne idealnom uzoru celine... Vidim u toj posebnosti neku vrstu estetskog, preciznije, stilskog demokratizma, ali o tome bih ranije drugom prilikom i opširnije. Čini se, dalje, da je baš Beč pravo duhovno okruženje iz koga bi valjalo podsetiti mako su, i koliko, ličnost i sudbina grada nerazdvojivo povezani. Gradovi zanemarenog, zaturenog, zaboravljenog identiteta, obično su gradovi bez budućnosti ili bar sopstvene budućnosti.

Ubijanje metafore

Na žalost, na prostorima srednjeg Podunavlja i zapadnog Balkana, mnogo je gradova čije su ličnosti namerno ponižavane i poništavane. Ako ratna kuga prestane i ako se ti gradovi budu ponovo uspostavljali, hoće li se moći prepoznati? Ili će se, čak i ako se obnove, preobratiti u nešto što nisu bili, ili još gore - nešto što nisu želeli da budu. Jer, ubice gradova su, sa nepogrešivom, gotovo zverskom intuicijom, svaki grad gadjali upravo u njegovo vitalno središte; u njegovu memoriju, u talismane samosvesti i identiteta.

Moderni primitivac ima dovoljno mračnih razloga da zazire od grada. Moderni primitivac se ne uklapa u gradski diskurs. On se ne može dobro osećati pred manuskriptima koje ne ume ni da pročita, a kamoli da razume. Takve rukopise on spaljuje; čini to figurativno, simbolično, ali i sasvim realno. Uostalom, dovoljno je setiti se samo sarajevske Narodne biblioteke... Medjutim, ono što važi za ispisanu ili izgovorenu gradsku reč, važi još i više za reč u kamenu - za stilski oblik, za stilske šifre. A baš te stilske šifre, počev od klasičnih do najmodernih, obezbedjuju prostore dosega uspomena, metafizičko polje sopstvenosti.
Istini za volju, i izvan zone balkanske strave, izvan vidokruga porušenih i spaljenih gradova i sela, mnogi će gradovi, na širem srednjoevropskom prostoru, ipak imati teškoća sa redefinisanjem identiteta. Preko njih je prošla jedna druga stihija: sovjetski urbanistički modeli, nepodnošljivo tvrdi i jednolični, pretvarali su delove istoriski nastalih i samostalno oblikovanih gradova u pejsaže depresivno praznog i hladnog swedenborgovskog pakla.

Povratak evropskoj paradigmi

Velike političke promene koje su se izdogadjale na jugoistoku Evrope, stvaranje većeg broja malih država, imaće svakako uticaja na dalji razvitak gradova na ovom prostoru. Njihova sudbina u mnogome zavisi od toga kakve će te državice biti - demokratske, civističke, otvorene, oslobodjene etničkih i antikosmopolitskih predrasuda... ili će se, naprotiv, zatvarati u nacionalautizmu, u morbidni romantizam, gubiti se u naopakom parafraziranju prošlosti... Ali ako krenu putem otvaranja i medjusobne predusretljivosti, onda sistem malih država, ne baš preterano tvrdo obzidanih, u principu ne bi morao biti nešta rdjavo. Raščlanjenost teritorija predstavljalabi, ako ništa drugo, fizičku prepreku širenju i stapanju gradova u depersonalizovanje, pseudo urbane sisteme. Štaviše, mogao bi to biti primamljiv uvod u jednu buduću Evropu gradova, umesto Evrope velikodržavnih nacija. To se podrazumeva, ukoliko gradski patriotizmi mogu u dogledno vreme da savladaju danas naizgled nesavladivu stihiju post i neokomunističkog nacionalizma.

Treba se trenutak setiti dobrih strana evropskog urbanološkog modela 18. veka: čak i majušne državice, uz simbolične granice, imale su bogate, kulturno premoćne gradove, mini-metropole. Da tako što doista može dobro funkcionisati na svoj način dokazuju i memoari Giacoma Casanove. Tomovi njegovih uspomena mnogo su više bravijer gradova, zbirka portreta velikih i malih evropskih prestonica no što su antologija sumnjivih avantura. Casanova, rodjeni Venecijanac, francuski pisac, u službi malih nemačkih, poljskih, čeških kneževa, bio je, pored sveg ostalog, još ubedjeni sve-Evropejac, a njegove su uspomene upravo dokaz da je u jednom trenutku Evropa gradova doista postojala i da je, prividno izdeljena desetinama, stotinama simboličkih graničnih prelaza, bila više jedinstvena Evropa no što će možda biti u sledećem stoleću; jedinstvenija u svakom slučaju nego danas...