ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Pozorište

Nigdje nikog nemam

Goran Cvetković, 22. septembar 2004.
Radio Beograd II Program

Edvard Bond – Nigdje nikog nemam - Reditelj Egon Savin – gostovanje Crnogorskog Narodnog Pozorišta u Beogradskom Dramskom – petak 12.decembar 2003.godine

Gledao sam komad Edvarda Bonda – “SPASENI” u Amsterdamu 1969. Godine. Igran je u jednom od najvažnijih pozorišta i bilo je puno i prepuno gledalište. Glumci su bili odlicni i bez obzira što su igrali na Holandskom - sve sam mogao da pratim – pored toga što sam znao samo glavne tacke teksta. Godinama je taj komad bio udarna prekretnica repertoara i naših i evrpskih pozorišta a bio je ubitacni pogled u ogledalo Zapadne Civilizcije!..

Bio je to hirurški nož u meso Zapadno-evropske društvene strukture bazirane na Hrišcanskoj doktrini sa deset standardizovanih normi u obliku Zapovesti iz Biblije!..U toj strukturi društva nema ništa o hijerarhiji koja ubija i nema ništa o eksploataciji i trpljenju nego se to još i blagonaklono preporucuje!..Znate onu – Trpljen – Spasen!..E ti Bondovi SPASENI imali su šta da kažu o tom motivu trpljenja i spasavanja. To je bila surova slika raspadnute i porodice i male društvene zajednice kao i slika raspada morala koji se smatra propisanim i prihvacenim u Zapadnoj civilizaciji!.

U tom komadu jedna obesna grupa pijanih mladica iz kaprica i derta i besa pijane noci – kamenuje bebu u kolicima – dete jednog od pripadnioka doticnog klana – da bi ga tobože odvukli od neprihvatljivih kucnih obaveza nastalih zbog tog istog deteta!. Ta goropadna scena ostalaje urezana u pamcenje generacija pozorišnih gledalaca jer su SPASENI bili kultna predstava evropskih pozorišta šezdesetih i sedamdesetih godina!!. To vam je Edvard Bond – strah i trepet malogradjanske publike i malogradjanskog pozorišta Evrope– grozniji od Joneska i opasniji od Becketa, mracan kao Pinter i oštar kao nekada Cehov i Gogolj zajedno!!

Britki kriticar i analiticki poznavalac Zapadne civilizacije nije se libio da u ovom delu koje smo gledali – NIGDJE NIKOG NEMAM – udje u svet futuristickog snimka kraja sveta koji lici na Orvelove i ostale katastroficne prognoze gubitka moci sudjenja i podleganja moci vladanja elite bez kontrole!!… Kažu da se Anticka Grcka drama igrala samo u Atini a da nikad nije bilo teme u tim dramama iz same doticne Atine!!… Sve tragedije su bile prikazivane tako da uplaše i prizovu pameti Atinjane – jedine koji se vladaju po pravilu Demokratije – da ne skrenu s tog puta jer ce ih snaci to što snalazi likove tih tragedija iz drugih - nedemokratskih državica!…Tako i Edvard Bond – izgleda – porucuje svojim gledaocima da je put do beskontrolne diktature kratak ali izgleda bespovratan i opasan!!.. To što ta diktatura proizvede vidljivo je iz dela savremenih diktatora… Naime dok pišem ovu kritiku na TV sve stanice javljaju da je Sadam Husein – najveci diktator 20. veka uhvacen u svojoj poslednjoj rupi – bazi… Nekako se sve sastavlja u kockice koje zvece o potrebi odgovornosti pred društvenim procesima!!…

Eto i nama se sada bliže izbori – recimo – prvi nezavisni i pravi ravnopravni višestranacki i demokratski izbori od II Svetskog Rata do sada!..Radujem se tim izborima i strepim od njihovih rezultata!.. Verujem da je i Edvard Bond u toj istoj strepnji pisao ovaj Orvelovski komad. Pisao ga je da upozori svoje gledaoce šta ih ceka ako se opuste i prepuste svoju volju nekom diktatoru!.. Jer diktatura je nacin života i to je i crkva i škola i porodica i umetnost i znanje i zdravlje i saobracaj i vojska…I šta sve ne!!.. Diktatura je diktatura u svemu!.. Toga se plašio Bond kada je ovo delo pisao i pokušao da nas upozori da se ne damo zavesti slatkim pricama nego da se uzdamo u svoj sistem zakljucivanja i da ga što više usavršavamo!..

Predstava koju smo gledali u režiji Egona Savina iskrena je i poštena studija dubokih korena covekove društvene nemoci!!.. Govori se o strahu malogradjanina, govori se o bolesti odnosa u kuci i porodici, o bolesti odnosa u muško-ženskoj komunikaciji!…Govori se o strahu pred autoritetom koji krnji svaki korak ka komunikaciji!!.. Govori se o raspadu bazicnih institucija i istorije i društva i porodice i humaniteta – pred samo jednim oblikom ponašanja – pred nasiljem i bolom!!..Predstava prati bolna iskustva nemoci pobunjenog razuma pred rutinom banalne prinude…Sistemi potcinjavanja su u društvu vec rutinski usavršeni posle svih tih Fašizama i ostalih Diktatura koje smo iskusili i još ih imamo iskusiti!!..Ova predstava je bila anatomska analiza Orvelovskog drustva na delu!…

Egon Savin i glumci Varja Djukic, Boris Isakovic i Nikola Ristanovski, doneli su u scenogrfiji Miodraga Tabackog jednu smišljenu i do kraja sastavljenu predstavu dubokog doživljaja i majstorske izvedbe!… Izmšteni prostor koji je scenograf Tabacki sugerisao – pokriva celu konfiguraciju drame koja se zasniva na jednom pomerenom i izostavljenom, izgubljenom i propuštenom delu koji postaje svedok… Naime - brat junakinjeje preziveo pogrom koji je vlast izvršila u jednom predelu i on posle dugotrajnog samotnog pesacenja - dolazi da je poseti iako ona živi u surovom braku sa mocnim policajcem izvršiocem genocida… To nju postavlja pred velike dileme – poslušnost ili bol, odanostili privrženost, ljubav ili poštovanje, osecanja ili priznanje nemoci pred mocima centralne vlasti…I tako dalje!!…

Varja Djukic maestralno donosi najdublje crte tih dilema koje je našla u dubokim tragovima licnog iskustva i porodicnog i društvenog terora koji je lako mogla uhvatiti i u svojoj i u porodicama poznanika jer – svi mi živimo u teroru koji je balkanski sindrom!!…

Izvrstan i neobican lik brata iz provincije koja više ne postoji – jednog tako reci zombija bez vremena i buducnosti – odlicno je doneo neobicni i raskocni Nikola Ristanovski!… Tvrdog i neprikosnovenog policajca pred dilemomocovecenja doneo je Boris Isakovic…I još jednom o odlicnoj scenografijei Miodraga Tabackog – taj ekran veselog sjaja i plasticni sklop bezlicne TV – sobe – kutije – stana – bloka – skrovišta – ostave – kasarne – kapsule…sa samo jednim izmeštenim delom koji kao odbacena karta pada sa strane i visi bez težine ali sa opterecenjem o scenografiji maticne kocke…to je sažeta poetika cele drame – povezane sa svim nasim dugogodišnjim patnjama pod raznim diktaturama koje smo prošli – I da li smo ih zauvek ostavili?..Ko ce znati?…

S pravom predstava nosi naziv najbolje u celoj zemlji za prošlu sezonu!!.. Cestitam!