ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Buka

Napuštajući Džez kafe

Otomo Yoshihide, 8. novembar 2004.
www

Džez kisa

Za mene, najstimulativnija muzika sedamdesetih godina je, bez ikakve sumnje, japanska free muzika tog vremena. Naravno, u Japanu, kao i u ostatku sveta, bilo je malo slušalaca takve muzike, sa kojom sam se ja prvi put susreo u džez kafeima provincijalnog grada Fukušime, 300 km severno od Tokija.

Kao srednjoškolac sam živeo u Fukušimi, sredinom sedamdesetih. Čak i tada, za tinejdžera je reč "džez" zvučala straomodno. To je bila muzika za naše roditelje, a mi smo uglavnom slušali rok. Ipak, "džez kisa" ( kisa na japanskom znači kafe ), fenomen koji je postojao samo u Japanu, bio je idealno mesto za gluvarenje i ubijanje vremena kada se beži sa časova.

Prostor od 2.5 sa 6 metaral, par velikih JBL ili Altec zvučnika, nekoliko stotina džez ploča i šank, to je sve što je bilo potrebno da se otvori džez kafe. Ovakva mesta su bila puna pripadnika raznih subkultura. Avangardni džez, manga, muzički i kulturni časopisi, sveske pune razmišljanja mladih levičara, koncerti svakih mesec ili dva i projekcije 8mm filmova... Ja sam posebno bio zainteresovan za manga stripove.

Sredinom sedamdesetih, dosta mladih je dolazilo u provinciju iz Tokija nakon neuspeha studentskih pobuna. Ovo je bio jedan od razloga zašto su čak i u najmanjim gradovima postojali džez kafei. Za nas koji smo odrasli u malim gradovima, džez kafe je bio prozor u kulturnu scenu Tokija.

Ove klubove su obično vodili zanimljivi ljudi zainteresovani za umetnost, koji bi puštali muziku po svom ukusu po čitav dan. U Fukušimi, koja je tada imala 270000 stanovnika, bila su 4 džez kafea, od kojih su dva bila prilično hard kor, gde se mogla čuti muzika Čarli Mingusa, Ornet Kolmana, Erika Dolfija i ponekad Dereka Bejlija ili Ivana Parkera. U ova dva kluba sam bio čest gost. Vremenom, postao sam veliki fan džez muzike. Posebno su me privlačili Abe Kaoru i Takajanagi Masajuki.

Takajanagi "Jojo" Masajuki

Jedan od velikih japanskih gitarista, Takajanagi je bio prvi koji je zašao u nekomercijalne forme improvizovanog džeza. Posebno su me impresionirali njegovi komentari koje sam čitao u džez časopisima. Svojim donekle ozbiljnim stilom, pisao je o ulozi džeza i improvizovane muzike u društvu.

Tokom džez buma ranih šezdesetih, Takajanagi je prvi osnovao nezavisne, nekomercijalizovane radionice za muzičare. Odatle potiču neki od muzičara koji će kasnije predstavljati japansku free džez scenu, kao Togaši Masahiko i Jamašita Johsuke. Tokom sedamdesetih, Takajanagi se odvojio od free džez scene i usmerio se na noise improvizaciju kakva do tada nije nigde postojala.

Takajanagi, koji je tokom pedesetih i šezdesetih bio popularni džez gitarista, do sedamdesetih je postao gitarista koji je svirao najglasnije i najbučnije u Japanu. Sumnjam da je čuo za AMM ili Dereka Bejlija, nije pripadao ni jednom pravcu. Tačnije, i sam je imao tri stila sviranja koji su bili potpuno različiti. Uvek je bio konzistentan u posvećenosti nezavisnoj potrazi za sopstvenim izrazom. Osim nastupa na Moers džez festivalu 1980., nastupao je isključivo u malim klubovima u Tokiju, pred malobrojnom publikom. Do smrti, 1991 u 58. godini, svirao je najekstremniju muziku u Japanu. Njegov solo album tejp kolaža i preparirane gitare "Action Direct" odjekuje kao usamljeni čekić usred buke industrijskog napredovanja Japana. Na mene su njegova muzika i njegov stav duboko uticali.

Abe Kaoru

Nezavisni filmski reditelj Wakamatsu Kohji snimio je film o životima Abe Kaoru i njegove žene Suzuki Izumi, popularne spisateljice. Film je izašao 1995. godine i privukao je dosta mlade publike. Saksofonista Abe Kaoru, koji je umro 1978 od prevelike količine droge je bio najharizmatičnija figura u svetu japanskog free džeza. Tokom života, objavio je tek 3 ili 4 ploče, ali posle njegove smrti je objavljeno više od 10 CD-ova sa snimcima njegovih živih nastupa. Postoje i bar 3 knjige o njemu.

Prvi koncert za koji sam platio ulaznicu bio je Abe Kaoru u džez kafeu u Fukušimi. Bio sam srednjoškolac i njegov improvizovani nastup na alt i sopran saksofonu je bio za mene neshvatljiv. Ali njegova vožnja fidbeka na gitari koju sam slučajno poneo tog dana bila je jedna od stvari koja me je navela da počnem i sam da se bavim takvom muzikom. Gledajući njegov nastup kao tinejdžer, sigurno sam pomislio: "Ovo mogu i ja".

Ovaj nastup postoji na videu i imao sam priliku par puta da vidim snimak. Gledajući iz ove perspektive, saksofon kako ga je on svirao, to je pre bila neka vrsta sirovog punk-a, nego free džez ili slobodna improvizacija.

Abe se pojavio na sceni kasnih šezdesetih godina, kao dvadesetogodišnjak. Tokom sedamdesetih upoznao je Takajanagija preko jednog od najagresivnijih i najprogresivnijih muzičkih kritičara tog doba, Aquilaxa Aidea. Postoji samo jedno svedočanstvo o njihovom zajedničkom nastupu, ploča Kaitaiteki Kohkan, štampana u samo 300 primeraka. Improvizacija ova dva muzičara na ovoj ploči je suviše bučna i ekstremna da bi bila nazvana slobodnom improvizacijom.

Dok je Takajanagi gradio svoj improvizacijski jezik na temelju osećanja koja su se rađala pri posmatranju društva, Abe se koncentrisao na fizikalnost saksofona i uzdigao se kao značajan društveni fenomen u socio-političkoj klimi sedamdesetih godina prošlog veka. Njegova harizma je bila slična onoj koju su imali rokeri ili pankeri.

Do smrti, 1978. godine, Abe je živeo život solo nastupa i narkomanije. Ja lično se ne mogu identifikovati sa ovakvim dekadentnim načinom života, ali mogu reći da je njegova muzika posadila seme mog kasnijeg interesovanja za punk i noise.

Od free džeza do nekategorizovane improvizacije

Ono što je bilo zajedničko Abeu i Takanajagi bilo je stoičko negiranje modernog društva kao i njihov iskreni pristup improvizaciji. Ostatak free scene je više manje delio slične stavove. U to vreme, kada sam se i ja zainteresovao za pokret, druga generacija japanskih free muzičara je rođena, zajedno sa novim stilovima grupne improvizacije.

Prva generacija, - u koju spadaju Takajanagi, Abe, Jamaita Johsuke ( klavir ), Togaši Masahiko ( perkusije ), Tojozumi Jošisaburo ( perkusije ), Jošizava Motoharu ( bas ), Tagaki Mototeru ( saksofon ), Oki Itaru ( truba ), Nakamura Tatsuja ( bubnjevi ), Sato Masahiko ( klavir ), Midorikava Keiki ( čelo ), Fujikava Jošiaki ( saksofon ) - bila je pod jakim uticajem jazz-a, ali druga generacija - grupe kao Shudan Sokai, New Jazz Syndicate i Seikatsu Kohjoh Iinkai - kretala se u neodređenijem smeru. Iz ovih grupa potiču muzičari kao Doktor Umezu ( saksofon ) i Kondo Tošinori ( truba ).

Iz potpuno drugog pravca, sa alternativne rock scene kasnih šezdesetih, koja nije imala jazz nasleđe, dolaze muzičari kao Haino Keiji, koji je izgradio potpuno jedinstven stil improvizacije sa glasnim vokalom i gitarom. Takođe, iz pop muzike dolaze ljudi kao Sakamoto Rjuiči i Čino Šuiči ( obojica klavijaturisti ), a Kosugi Takehisa dolazi iz sveta klasične muzike. Bilo je i muzičara kojima je sama improvizacija bila startna tačka, kao Takeda Keniči ( koto ), Iijima Akira ( gitara ) i Hirose Junji ( saksofon ). Ovi muzičari su obogatili rečnik improvizovane muzike, koja se do tada oslanjala uglavnom na free džez.

Kritičar Aquilax Aida je bio producent albuma Abe Kaorua i Išizava Motohare, organizovao je koncerte Milforda Gejvsa i Dereka Bejlija, pisao o muzičarima kao što su Han Benink i Ivan Parker... On se trudio da širokoj publici predstavi improvizovanu muziku. Soedžima Teruto, još jedan kritičar, organizovao je prvi free music festival u istoriji, "Inspiration and Power", na kome su učestvovali skoro svi muzičari pomenute "prve generacije". Kasnije je izašao dupli LP sa muzikom sa festivala. On je, takođe, putovao po Japanu sa 8mm filmskim snimkom Moers Jazz festivala i puštao ga po džez kafeima.

Dešavanja u Tokiju sam pratio u fragmentima preko časopisa, filmskih predstava, koncerata i ploča u džez kafeu u Fukušimi. Negde između 1978 i 1979, u godini kada su Abe Kaoru i Aquilax Aida umrli, odlučio sam da se preselim u Tokio i postanem muzičar. Imao sam 19 godina. Era politike i subkulture se približila kraju i Tokio je ušao u eru velikog ekonomskog blagostanja u kome su sve subkulture nastojale da se pretvore u mainstream. Na ulasku u osamdesete godine, džez kafei su naglo nestali, a ja sam se osećao dezorijentisano u tim promenama. Ovaj osećaj me na kraju odeo u pravcu nove i različite vrste improvizacije.

O tome drugi put.