ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Ideologija

Filozofija Robova

Albert Thomas, 6. decembar 2004.
Centralni Komitet Radničkih Komora Beograd 1934g

Epaphrodit je bio čuvar rimskoga cara Nerona, koji je vladao od 54 do 68 godine i koji je narocito poznat po tome, što je gonio prve hrišcane. Epaphrodit nije bio bogat. Ali u to vreme nije bilo slobodnog Rimljanina, pa ma kako on bio siroma, a da nije imao bar jednoga roba.I Epaphrodii kupi jednoga dana jednog cudnog roba. Zvao se Epiktet. On je bio Phrižanin, roden u Hierapolisu i roditeiji su mu bili robovi. Epiktet nije bilo njegovo ime, ali Epiktet na grckom znaci rob, i on je zato uzeo ovo ime, da bi ga podsecalo na njegov položaj. Ovaj rob je zaista bio filozof, i to ne filozof za svoga gospodara, jer su tadanji gospodari imali robove, koji su recitovali stihove ili držali besede mesto njih. Epiktet je bio filozof za sebe samog i po svojoj volji. Njegov gospodar nije uopšte bio bogat. Nije imao oko sebe mnogobrojne robove, cije su uloge bile odredene i poslovi prefinjeni, kao: kuvare, sekace, livace, pevace, igrace itd., koji su nekada uveseljvali bogate Rimljane. Epaphrodit je bio prost vojnik i Epiktet je živeo bedno. Ali on se nije bunio niti tužio na svoju du. Stanovao je sam u jednoj maloj sobi, cija se vrata ne mogu nikako zatvoriti. Postelja mu je bila jadna, pohabana slamnjaca, raširana na nekoliko dasaka. Dugo je živeo tako. Ali jednog dana saznade, da jedan njegov prijatelj, još siromašni od njega, nema cime da hrani dete, koje mu se tek rodilo i da je otišao da ga baci. To je tada bio obicaj i to vrlo svirep obicaj. Kad bi dete bilo nakaza, ili kad ga otac ne bi hteo ili ne bi mogao da hrani, on bi ga odneo da baci u polje, gde bi umrlo od gladi ili ga proždrale životinje, ako se niko ne bi našao da ga uzme. Epiktet otrca na ono mesto gde je dete bilo baceno, donese maloga kuci i nade mu jednu dojkinju. I otada ih je u malome kucerku bilo troje. Tu, u toj kuci, sav nameštaj je bio jedan sto, nekoliko stolica i jedna gvozdena lampa, koja nije vredela valjada više od šest para. I kako se vrata ne zatvarahu dobro, jednoga dana neko ukrade tu lampu. Epiktet zacuden da i takva lampa može da dovede u iskušenje kakvoga lopova, odluci da od sada uzima samo lampu od zemlje. Nju niko više ne uzede. No ona se prodade za ogromnu sumu novaca, kad siroti rob umre, pošto je ona osvetljavala sobu, dok je on svake noci
sastavljao svoje filozofske spise, jer se neki bogataš, misleci bez sumnje, da je dovoljno kupiti lampu, pa da covek postane filozof i mudar, odlucio da je dobije po svaku cenu.
Šta je Slobodan covek? Ali uistinu nije bilo lako biti takav filozof, kao što je bio Epiktet, jer jako ih je bilo mnogo koji
su poznavali lepotu njegovih teorija, još ih je mnogo više bilo koji su želeli da ih odmah i ostvare u
praksi.
Pa šta je on govorio uistinu? On je sam iz svoga iskustva poznao patnje robova. Ako su imali kakvu uštedevinu, t. j. malu svotu brižljivo uštedenog novca, gospodar je mogao da im je oduzme. Jesu li imali ženu, gospodar je mogao da je zavede i da je proda. Ako su se vezali za kakvu licnost, ili stvar, ako su voleli druga, ili kucu u kojoj su rodeni, cud njihovoga gospodara mogla ih je lišiti svega toga. Nemati nikakvog sigurnog dobra, nikakvog trajnog zadovoljstva, to je bila sudbina roba i tu je bilo poreklo svih njegovih patnji.
Može se reći, da je čovek gospodar, govorio je Epiktet, kad u svojoj vlasti ima stvari, koje želi da ima, ili da odbaci, tako da ih može uzeti ili ostaviti. Ako nije u našoj moći da imamo ono što želimo, i da izbegnemo ono čega se bojimo, mi smo robovi. I Epiktet rob je govorio: "da ako čovek neće da ima patnje, treba da bude dovoljno jak, dovoljno svoj gospodar, pa da smatra da su sva dobra nesigurna, sve radosti prolazne, i da se nikada ne raduje kao da će ih uvek imati, jer mu ih ćud njegovog gospodara uvek može oduzeti. Otuda treba podnositi sva zla bez roptanja I uzdržati se od želje za dobrima, koja bi mogla jednog ili drugog dana da nam budu oduzeta. "Trpi i uzdržavaj se!", to je bilo Epiktetovo načelo. To je bio savet što ga je on davao robovima, koji bejahu nesrećni i nezadovoljm svojom sudbinom. Ali razmišljajuci i o sudbini slobodnih ljudi, rob filozof govoraše: ,,Da li su slobodiii ljudi slobodniji od nas ostalih? Gospodar nam može oteti ono, što mi volimo. Ali zar i bogovi, zar priroda. ne lišavaju i same gospodare onoga što oni mogu da vole ili žele? Zar ima zla, koje bi oni mogli da izbegnu? Zar njhova dobra nisu isto takoizložena kradi, konfiskovanju ili razaranju od rata, nasilja gradana ili lopova? Zar njihove žene ne umiru? Zar I njihova toliko ljubljena deca ne nestaju s ovog sveta? Pa I oni su robovi kao I mi, pošto ni oni ne mogu da sačuvaju ono što vole, niti da izbegnu ono čega se boje". Pa zar uopšte nema slobodnih ljudi? Govorahu tada Epiktetu oni, koji slušahu njegovo učenje. "O, da, da, ima ih, odgovori on, ali oni su retki! To su oni, koji znaju da čovek nema ništa drugo do dvoju dušu, svoju pamet, svoje vrline. To su oni koji znaju da trpe zlo I da nikome ne žele ono što ne mogu da imaju ili da sačuvaju. Imanje, prijatelji, deca, porodica, ništa to ne pripada nama. Pa ni samo naše telo nije naše, jer ga ne možerno sačuvati. Da bi zaista bili slobodni, ne treba
se uopšte mnogo vezivati za ova dobra. Treba ih znati prezirati. Ako bi jednoni slobodnom čoveku, koji zaslužuje ovo ime, umrlo dete, on ne bi rekao da ga je izgubio, već da ga je dao. Ako bi njegova žena umrla on bi rekao, da ju je dao. I on bi ostao miran, gotovo ravnodušan. Zamislite reče Epiktet svojim slušaocima, zamislite da se ovaj slobodni čovek nalazi izložen svirepostima kakvoga tiranina ili gospodara. "Ja ću te prognati veli tiranin".
"Šta me se tiče? Ja sam građanin sveta. Ja nosim svoju hrabrost svuda sa sobom".
"Ali ja ću te okovati u lance!
"Kako, ti ćeš me okovati u lance, mene? Hoćeš valjda da kažeš, da ćeš okovati moju nogu! Ako ti to čini zadovoljstvo, okuj me!"
"Ti se ne plašiš"?
"Od čega bih se plašio? Šta si ti u stanju da učiniš protiv moje volje, protiv moje pameti? Ni sam Jupiter, najmoćniji među bogovima, ne bi ih mogao okovati".
"Ali, ja ću ti pokazati, da sam ja gospodar; ja ću te ubiti"!
"A, ti ćeš ubiti samo moje jadno telo! Eto, gledaj, moju lešinu, ti si gospodar, uzmi je! Ali mene, mene, nikada nećeš moći uzeti".
Trpi i uzdržavaj se! Takva je bila Epiktetova filozofija i sviju onih, koje nazivahu stoicima. Mnogi su smatrali ove misli za vrlo lepe, ali su se jadali na sva zla čim su ih snalazila, ili su se odavali svima svojim strastima. Samo je Epiktet bio pravi stoik. On je sproveo u život sva svoja načela. U jednoj lepoj molitvi, upucenoj bogovima (jer stari su verovali da postoje njihovi bogovi) on veli: ,,Ja sam bio bolestan, jer ste vi to hteli a i ja sam to hteo. Ja sam bio siromah, jer ste vi to hteli I bio sam zadovoljan svojim siromaštvom. Bio sam u nizini, ier je to bila vasa volja i zato nikada nisam želeo da iz nje izađem. Ja sam još i sad uvek gotov da podnosim sve ono, što vama bude volja da naredite. A medutim, ako je trebalo da se iko jada na svoju sudbinu, to je uistinu bio ovaj jadni frigiski rob. Ne samo da je on uvek bio siromašan, ne samo da ga je zbog njegove filozofije jednoga dana izagnao iz Rima drugi imperator Domician, koji je mrzeo sve filozofe, nego je on još bio i mali, nakaradan, i cesto bolestan. I još uz to surovost Epaphroditova doprinosila je mnogo njegovoj nesreći.
Jednoga dana njegov gospodar, obuzet besom, udari ga snažno u nogu.
Ti ćeš mi slomiti nogu, reče mu samo Epiktet. Epaphrodit ga udari još jače i zaista mu slomi nogu.
Dobro sam pogodio, odvrati mu Epiktet blago uprkos bolu, evo, vidiš da si je slomio!.
Trpi i uzdržavaj se! Jadni rob se sasvim podvrgao svojoj nauci.
Posle smelih Spartakusovih pobuna i posle svojih ocajnih pokušaja, robovi padoše potpuno u ocajanje. Jedni su se, kao Epiktet, tešili ovom plemenitom filozofijom, koja ie ucila, da slobodni ljudi nisu ništa Više slobodniji od robova. Drugi su ubrzo poceli da uče evandelje, hrišćansku nauku, kao učenici Isusovi, koji ie ucio isto tako da treba prezirati život i predati se volji Gospodnjoj. Samo što je on ucio ljude, da se nadaju na jedan drugi srecan život, u kome će siromasi naći naknadu za ovaj jadni zemaljski život.
I tako, malo pomalo, dodoše zakoni da sprece svirepost gospodara. Dotle su oni imali neprikosnoveno pravo da sude svojim robovima, pa da ih šta više osude i na smrt. Otad su morali da ih izvode pred sud. Otprilike sto godina nakon Epikteta novi zakoni zabraniše gospodarima da ubijaju svoje robove i nateraše ih da ih prodaju ako bi se pokazali odvec svirepima. Ali im zabranjivaše da prodaju zasebno muža, ženu i decu. i malo po malo mnogi se znatno oslobodiše. Oni su bili vezani od oca na sina za male posede. Drugi se opet u gradovima udružiše u esnafe. i tako ropstvo postepeno ucini mesta srednjevekovnom kmetstvu. Kmeti (serbi i otroci) su bili vezani za zemlju ili za svoj zanat. Oni više nisu bili potpuna sopstvenost ili stvar gospodara.