ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

Ivan vs. Išmail

V. Palibrk, 14. decembar 2004.
srednjevekovni Pančevac

Ivan ili Išmail su dva identiteta istog čoveka. Ivan je običan čovek, biološko i društveno biće, neko ko ima prošlost, porodicu, zdravstvenu knjižicu, pasoš, čitavu gomilu materijalnih dokaza svog postojanja. Do trenutka kada se pojavljuje Išmail, njegov stvaralački alter ego. Koji se odriče svog dosadašnjeg života i u jednom performansu javno spaljuje sve materijalne dokaze da je Ivan ikad postojao. U pitanju je, pogađate, shvatanje na osnovu kog umetnik za polje svoje kreacije uzima sopstveni život, samom tom kreacijom poričući izvestan broj realnih činjenica koje pripadaju sferi vanumetničkog.

U noveli Išmail, Vladimir Arsenijević se bavi sudbinama i osećanjima ljudi koji svojim životima čine deo te, novim umetnikovim identitetom ukinute stvarnosti. Po Išmailovoj smrti, koja je takodje bila svojevrsni performans, pokušaj preoblikovanja jedne realne činjenice u estetsku vrednost, članovi njegove najuže porodice suočeni su sa dilemom. Ispoštovati pokojnikovu poslednju želju i sahraniti ga kao Išmaila, i tako pristati na sopstveno nepostojanje u njegovom životu, ili ga ipak sahraniti kao Ivana, člana porodice. Nažalost, u svom poslednjem suprotstavljanju stvarnosti, Išmail ipak gubi, u neku ruku čak biva i ismejan.

Priča je data iz perspektive prosečnog petnaestogodišnjaka sa kraja sedamdesetih, zadojenog prosečnom količinom opštih mesta pank kulture toga doba, prosečno inteligentnog i prosečno smorenog sopstvenom kevom, inače Išmailovom rođenom sestrom, da tragedija bude veća. To su otprilike i svi momenti kojima je omeđena pripovedačka vizura dela. U tekstu prosto nema ničega više niti ičega manje od onoga što bi ovako okarakterisan lik mogao primetiti i preneti čitaocu. Stilsko-jezička građa je takođe u skladu sa karakterizacijom pripovedeča, tako da pripovedanje teče u ležernom tonu beogradskog slenga, što samo štivo stavlja u ravan stila popularne kulture. Na čijem je polju susret stripa i književnosti već moguć.

Sledimo li staru Aristotelovu argumentaciju po kojoj ono što se može oduzeti celini a da se njegovo odsustvo ne primeti po svojoj prirodi i nije deo te celine, zaključićemo da je ovo delo ipak koliko-toliko koherentna sinteza medijuma stripa i medijuma književnosti, utoliko što bi, da nije Zografovog učešća, prosečno ozbiljnom čitaocu knjigu bilo daleko teže uzeti u obzir. Strip etide u već dobro poznatom nam oniričkom maniru Aleksandra Zografa svom snagom plene i često potkrepljuju na momente neuverljiv tekst, angažujući svojom pojavom izvesne predele čitaočeve mašte samim tekstom nedokučive, što svakako nameće i specifičan ritam čitanja, unekoliko različit od klasičnog doživljaja književnog dela.

I pored svega, činjenica je da će fanovi romana 'U potpalublju' ipak ostati unekoliko nezadovoljeni tokom čitanja ovog dela, utoliko što je Arsenijević kao autor ipak neko od koga imamo pravo da očekujemo više.