ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Deca pišu

Život i rad Svetog Save

Irena Ljubanović, V4, 3. februar 2005.
Kulturbunt

(Rodio se 1175. ili 1176. godine – umro je 1235. ili 1236. godine)

Rastislav (Rastko) Nemanjić, u narodu poznatiji kao sveti Sava, je ime Sava dobio kada se zamonašio. Za njega se može reći: “Bio je veliki svetionik u srpskoj zemlji punoj tame, neznanja i smetenosti".

Nemanja, Rastkov otac, imao je dva sina i nekoliko kćeri. Živeli su u Rasu. Ana, Nemanjina supruga, molila je Boga da joj podari još jednog, trećeg sina koji će biti naslednik prestola. Posle nekog vremena rodilo se muško čedo koje je zaista bilo čudo od deteta, lepo i bistro. Na krštenju mu dadoše ime Rastislav, skraćeno Rastko. Vaspitavali su ga najbolji učitelji. Kada je napunio petnaest godina Nemanja mu dade jednu pokrajinu da bi stekao iskustvo u upravljanju koje će mu biti od koristi kad postane vladar. Rastko je često dobijao bogate poklone od roditelja i rodbine, ali on ih je davao svojim službenicima, učiteljima i prijateljima ne zadržavajući ništa za sebe. Čak i u svojoj ranoj mladosti Rastko je voleo da duboko i dugo razmišlja o religiji, što je neobično za mlade osobe. To ne znači da on nije voleo da radi, naprotiv, bio je veoma vredan i izvršavao je svoje dužnosti najsavesnije.

U to vreme običaj je bio da se u brak stupa pre navršenih osamnaest godina. Pravoslavna crkva dozvoljavala je da se dečak od sedamnaest godina oženi. Rastku je ženidbu prva pomenula majka, pa rodbina i na kraju otac. To je Rastka rastužilo, zatvarao se u sobu i molio Bogu da se ne oženi. Jednoga dana Rastko reče svojim roditeljima da ide u lov sa prijateljima, a majka i otac se obradovaše što je njihov sin malo živnuo i počeo da se zabavlja. Izljubiše mu ruke i poslaše ga u lov sa blagoslovom. Rastko je pobegao sa monasima na Svetu Goru.

Nemanja je poslao konjanike da pronadju i vrate Rastka. Posle zamornog putovanja konjanici stigoše na Svetu Goru, u Solunski manastir i tu im rekoše da je Rastko u manastiru Rusik. Kada je vojvoda, vodja konjanika, pronašao Rastka zamolio ga je da se vrati svojim roditeljima jer im nedostaje. Rastko beše tvrdoglav i ne htede da ide kući, molio je vojvodu da ga ostavi tu gde je. Ruski monah smisli plan: uveče odvedoše Rastka u kulu, tu je obukao odoru i zamonašio se. Kao što je običaj, promeniše mu ime, njegovo novo ime beše Sava.

Kada vojvoda vide da Save nema razbesneo se na monahe. Sa prozora kule Sava baci svoju skupocenu odeću vojvodi i reče mu: “Odnesite ovo mojim roditeljima i recite im da ste me zadnji put videli zamonašenog sa imenom Sava”. Medju odećom nalazilo se i pismo koje je Sava napisao svojim roditeljima. U manastiru Rusik Sava ostade nekoliko meseci, a potom ode u manastir Vatoped. Tu se zbližio sa svojom braćom monasima i oni ga zamoliše da ostane. Sava je ostao u manastiru Vatoped dvanaest godina. Često je obilazio svetogorske manastire i davao je novac siromašnima. U martu 1196. godine Nemanja napušta presto i sa suprugom Anom odlazi kod sina Save. Na Svetoj Gori se Ana i Nemanja zamonašiše, Ana dobi ime Anastasija, a Nemanja ime Simeon. Posle toga se Simeon i Anastasija rastadoše. Anastasija ode u manastir Svete Djeve, a Simeon u manastir Studenicu. Sava je zamolio cara da mu dozvoli da obnovi manastir Hilandar koji je bio razrušen. Dobio je dozvolu i izgradio je Hilandar zajedno sa svojim ocem Simeonom.

Sava je obnavljao i gradio manastire u Srbiji i u njima osnovao prve škole. Umro je u Trnovu, u Bugarskoj, vraćao se u Srbiju iz Jerusalima sa hodočašća. Njegovo telo je preneto u Srbiju, a kasnije su njegove zemne ostatke spalili Turci (u Beogradu, na Vračaru). Danas se na tom mestu nalazi hram svetog Save.

Autorka ilustracije Irena: Dvoje, plastelin