ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Film i TV

Andaluzijski pas

Luis Bunuel, 21. januar 2004.
SIC

Predigra

Bio jednom ...

Balkon u noći. Čovek oštri brijač kraj balkona. Posmatra nebo kroz prozor i vidi ...

Tanki oblak kako se približava punom Mesecu.

Zatim glavu devojke koja iznenadeno gleda. Ostrica brijača približava se oku.

Tanki oblak sad prelazi preko Meseca.

Ostrica brijača raseca devojčino oko.

Kraj predigre

Osam godina kasnije.
Pusta ulica. Kiša.

Pojavljuje se jedan muškarac u tamnosivom odelu, na biciklu. Njegova glava, leđa i slabine obavijeni su ogrtačem od belog platna.

Na grudima mu je kaiševima pričvršćena pravougaona kutija sa kosim crnim i belim prugama. Muškarac mehanički okreće pedale, pustivši upravljač, položivši ruke na kolena.

Muskarac viđen sleđa do butina, u američkom planu; u dvostrukoj ekspoziciji snimak ulice kojom prolazi, leđima okrenut kameri.

Muškarac se približava kameri sve dok prugasta kutija ne dođe u krupni plan.

Obična soba, na trećem spratu, u ovoj ulici. Nasred sobe sedi devojka u odeći živih boja i pažljivo čita knjigu. Najedared zadrhti, radoznalo osluškuje i oslobodi se knjige, hitnuvši je na obližnji divan. Knjiga ostane otvorena. Na jednoj stranici vidi se reprodukcija Vermeerove Pletilje cipki. Devojka je sad uverena da se nešto događa: ustane, načini poluokret i, brzim korakom, ode do prozora.

Dole, na ulici, malopređašnji muškarac tek što se zaustavio. Bez ikakvog otpora, nošen inercijom, padne u ulični odvodni kanal zajedno sa biciklom, usred nanosa blata.

Devojka načini pokret pun srdzbe i kivnosti, a onda jurne niz stepenište kako bi došla na ulicu.

Krupni plan muškarca ispruženog na zemiji, bezizrazna lica, u istovetnom položaju kao u trenutku pada.

Devojka izađe iz kuće i baci se na biciklistu; mahnito ga ljubi po ustima, očima, nosu.

Kiša postaje sve jača tako da prethodna scena isčezne.

Pretapanje na kutiju čije se kose pruge nadodaju na linije kiše. Dve šake drže ključić i otvaraju kutiju, odakle vade kravatu umotanu u svileni papir. Treba voditi računa o tome da kiša, kutija, svilenipapir i kravata moraju biti predstavljeni kosim crtama koje se razlikuju jedino po širini.

Ista soba.

Devojka stoji pored kreveta i posmatra stvari koje je muskarac imao na sebi — ogrtače, kutiju, kruti okovratnik sa tamnom jednobojnom kravatom — sve je raspoređeno tako kao da te predmete ima na sebi neka osoba ispružena na krevetu. Devojka se najzad reši da uzme u ruku okovratnik, s kojeg skida jednobojnu kravatu kako bi je zamenila prugastom, maločas izvađenom iz kutije. Ponovo je spusti na isto mesto, a zatim sedne pored kreveta, u stavu osobe koja bdi uz mrtvaca. (Napomena: Krevet, to jest, prekrivač i uzglavlje, ovias su izgužvani i ulegnuti, kao da tu zaista počiva ljudsko telo.)

MIada žena ima osećaj da se neko nalazi iza nje i okrene se da vidi ko je to. Bez imalo čuđenja ugleda muskarca, koji je sad bez ijednog od navedenih predmeta na sebi; on s velikom pažnjom posmatra nešto na svom desnom dlanu. U toj velikoj pažnji ima puno strepnje i teskobe.

Žena se približi pa i sama razgleda to što on ima na dlanu.

Krupni plan ruke: u sredini dlana vrve mravi, izmileli iz crne rupe. Nijedan od njih ne padne.

Pretapanje na dlačice ispod pazuha jedne devojke, ispružene na peskovitoj sunčanoj plaži. Ponovno pretapanje na morskog ježa čije se pokretne bodljice lako njišu levo-desno. Novo pretapanje na glavu druge devojke, snimljenu iz izrazitog gornjeg ugla i okruženu irisom. Iris se potpuno otvori i pokaže da se ova devojka nalazi usred grupe ljudi; ti ljudi pokušavaju da probiju kordon policajaca.

U središtu tog obruča devojka pokušava da štapom digne sa zemlje odsecenu šaku sa manikiranim noktima. Priđe joj policajac I oštro je ukori, a zatim se sagne i pokupi šaku; brižljivo je zavije I stavi u kutiju koju je nosio biciklist. Onda sve to preda devojci i vojnički joj otpozdravi kad mu se ona zahvali.

Treba voditi računa o tome da u času kad joj policajac uruči kutiju, devojku obuzme neobično uzbuđenje koje je sasvim odvoji od svega ostalog. Kao da su je začarali odjeci neke daleke crkvene muzike: možda muzike koju je cula u najranijem detinjstvu.

Pošto su zadovoljili radoznalost, posmatrači počinju da se razilaze u svim pravcima.

Ovu scenu videla su lica koja smo ostavili u sobi na trećem spratu. Opazimo ih kroz prozor na balkonu sa kojeg se vidi završetak opisane scene. Kad policajac predaje kutiju devojci, njih dvoje, na balkonu, izgledaju i sami obuzeti istim uzbudenjem, uzbudenjem koje ide do suza. Njihove glave se njišu kao da prate ritam te nečujne muzike. Muškarac posmatra mladu ženu; uputi joj pokret koji kao da kaze: »Jesi li videla? Zar 'li nisam rekao?«

Ona ponovo svrati pogled na ulicu, na devojku koja je sad sama, kao prikovana u mestu, u stanju potpune zakočenosti. Automobili prolaze vrtoglavom brzinom. Jedan od njih iznenada naleti i pregazi je, grozno je unakazivši.

Tada se muškarac, s odlučnošću čoveka koji na to ima puno pravo, približi mladoj ženi; najpre je pohotno gleda pravo u oči, unoseći joj se u lice; zatim je šcepa za dojke preko tkanine. Krupni plan pohotljivih ruku na dojkama. Dojke se pomaljaju ispod haljine. Preko muškarčevog lica u tom trenutku mine jeziv izraz gotovo smrtne zebnje. Iz usta mu curi krvava pena i kaplje na otkrivene devojčine grudi.

Dojke nestaju i pretvaraju se u bedra koja muškarac nastavlja da pipa. Njegov izraz se promenio. Oči mu cakle zlobom i bludnom pozudom. Široko otvorena usta se skupe, postanu sićušna, kao stegnuta sfinkterom.

Devojka ustukne ka unutrasnjosti sobe; muškarac je prati, i dalje navaljujući.

Ona naglo načini energican pokret da bi mu razdvojila ruke i tako se oslobodila nametljivog dodira.

Muškarčeva usta se gnevno grče.

Ona shvata da će početi neprijatna ili nasilna scena.

Uzmiče, korak po korak, sve do ugla sobe, gde se zakloni iza stocica.

Muškarac čini pokrete, poput verolomnika u melodramama. Osvrće se na sve strane, nešto tražeći. Kraj svojih nogu ugleda parče užeta i dohvati ga desnom rukom. Levom takođe potrazi i šcepa istovetno uze.

Priljubljena uza zid, devojka užasnuto gleda šta člini njen napadač.

Ovaj joj se polako primiče, sa velikim naporom vuče za sobom ono što je privezano za užad.

Prvo se vidi kako prolazi jedan čep, zatim dinja, pa dva bogoslovca i, na kraju, dva raskošna koncertna klavira. U klavirima su magareće lešine; njihova kopita, repovi, sapi i izmet izviru iz rezonatorske kutije. Kad jedan klavir prođe ispred objektiva vidi se golema magareća glava navaljena na klavijaturu.

S velikom mukom tegleći taj teret, muškarac se očajnički propinje ka devojci. Obara stolice, stolove, stojecu lampu i ostalo. Magareće sapi zapinju o sve. Jedna gola kost zakači u prolazu svetiljku obesenu o tavanicu; svetiljka ce nastaviti da se njiše sve do završetka scene.

Muškarac samo što nije dohvatio devojku; u torn trenutku, ova odskoči, izmakne se i pobegne. Napasnik ostavlja užad i daje se u poteru za njom. Devojka otvori vrata i kroz njih nestane u susednu sobu, ali nedovoljno hitro da bi mogla da se zatvori. Muškarčeva ruka uspeva da prođe između vrata i dovratka, i tu ostane, prikljestena za zglob.

S druge strane, u sobi, devojka, sve više pritiskujuci vrata, posmatra kako se šaka bolno grči, u usporenom kretanju, i mrave koji se, opet se pojavivši, razmile po vratima. Devojka smesta okrene glavu ka unutrašnjosti nove sobe koja je istovetna s prethodnom, jedino što će joj osvetljenje dati drugačiji izgled; devojka ugleda .. .

Isti onaj krevet na kojem je opružen muskarac čija je šaka i dalje zarobljena u vratima, obučen u ogrtače i sa kutijom na grudima, potpuno nepomičan, širom otvorenih očiju i sa sujevernim izrazom lica koji kao da kaze: »U ovom trenutku dogodiće se nešto zaista izuzetno!"

Oko tri sata izjutra

Na odmorištu ispred ulaznih vrata stana, okrenut leđima, zaustavlja se novi muškarac. On pritisne dugme zvonceta kraj vrata stana u kojem se sve ovo dogada. Električno zvonce se ne vidi; umesto njega, na mestu gde bi trebalo da stoji, ugledamo kako se kroz dve rupe napravljene iznad vrata provlace dve ruke koje drmaju srebrni shaker. Njihovo dejstvo je trenutačno, kao kad se, u običnim filmovima, pritisne dugme zvonceta.

Muškarac opružen na krevetu, uzdrhti.

Devojka ode da otvori vrata.

Pridošlica krene pravo ka krevetu i zapovednički naloži muškarcu da ustane. On posluša, ali sa toliko zlovolje i mrgođenja, da je ovaj drugi primoran da ga zgrabi za ogrtčce i silom natera da ustane.

Pošto mu najpre, jedan po jedan, strgne ogrtače, pridoslica ih pobaca kroz prozor. Istim putem ode i kutija, kao i kaiševi koje je paćenik uzalud pokušao da spase od propasti. A to navede pridoslicu da kazni muškarca: šalje ga da stoji licem okrenut zidu.

Pridošlica je sve ove radnje obavljao potpuno okrenut leđima. Sad se prvi put okrene da bi nešto potražio na drugom kraju sobe.

Za trenutak slika se zamagli. Pridošlica se kreće usporeno i vidimo da su njegove crte istovetne sa crtama onog drugog; oni su jedno, samo što ovaj ima mladalačkiji i patetičniji izgled, kakav je verovatno i onaj imao pre mnogo godina.

Pridošlica odlazi u dubinu sobe; kamera je ispred njega i on je sledi, u americkom planu.

Đacka klupa prema kojoj se uputio ulazi u kadar. Na klupi su dve knjige i razni školski predmeti; njihov raspored i etički smisao biće brižljivo određeni.

On uzme ove dve knjige i ponovo se okreće ka muškarcu. U trenu sve se vrati u normalno stanje; zamagljena slika i usporeno kretanje prestaju.

Prišavši muškarcu, naredi mu da prekrsti ruke na grudima, stavi mu po jednu knjigu u svaku šaku i zapovedi da za kaznu ostane u tom položaju.

Kažnjeni sad ima oštar i podmukao izraz lica. Okreće se pridošlici. Knjige, koje još uvek drži, pretvaraju se u revolvere.

Pridošlica ga posmatra s nežnošću, s osećanjem koje sve vise jača.

Preteći oružjem, muškarac s ogrtacima prišili drugoga da podigne hands up! i, uprkos tome sto ovaj posluša, isprazni oba revolvera u nj. Pridošlica pada smrtno ranjen, u americkom planu; lice mu se bolno grči (slika se ponovo zamagli, a njegov pad napred prikazan je usporenim kretanjem, naglašenijim od prethodnog).

Izdaleka vidimo kako pada ranjenik koji više nije u sobi, već u parku. Kraj njega sedi, nepomična i okrenuta ledima, žena golih ramena, blago nagnuta napred. U padu, ranjenik pokuša da dohvati i pomiluje njena ramena; jednu ruku, svu drhtavu, privukao je sebi, drugom dotakne kožu obnaženih ramena. Najzad padne na zemlju.

Prizor viđen izdaleka. Nekoliko prolaznika i čuvara pohitaju da mu ukažu pomoć. Podižu ga i na rukama odnose kroz sumarak.

Uvesti strastvenog ćopavca.

Onda se vraćamo u onu istu sobu. Lagano se otvaraju vrata, upravo ona kojima je bila priklještena šaka. Pojavljuje se poznata nam devojka. Zatvara vrata za sobom i vrlo pažljivo posmatra zid pred kojim je stajao ubica.

Čovek vise nije tu. Zid je netaknut, bez ikakvog namestaja ili ukrasa.

Devojka načini nestrpljivu i srditu kretnju.

Ponovo vidimo zid nasred kojeg se nalazi crna mrljica.

Viđena izbliza, ova mrljica je leptir mrtvacka glava. Leptir u krupnom planu.

Mrtvačka glava sa leptirovih krila prekriva ceo ekran.

Iznenada, u američkom planu, pojava muškarca s ogrtačem koji brzo prinosi ruku ustima, kao neko kome ispadaju zubi. Devojka ga prezrivo gleda.

Kad muškarac skloni ruku, vidimo da su usta nestala. Devojka kao da mu kaže: »Pa, dobro. I sta sad?" i karminom doteruje usne.

Ponovo vidimo muškarčevu glavu. Na mestu gde su se nalazila usta počinju da nicu malje.

Opazivsi ovo, devojka priguši krik i brzo se zagleda ispod pazuha, gde nema nijedne dlačice. S omalovažavanjem isplazi jezik muškarcu, prebaci maramu preko ramena, pa, otvorivši obližnja vrata, pređe u susednu sobu koja je neka velika plaža.

Pored vode čeka treći muskarac. Oni se vrlo ljubazno pozdrave I krenu u šetnju, prateći krivudavi rub talasa. Kadar njihovih nogu i talasa koji im zapljuskuju stopala. Kamera ih prati farom. Talasi lagano izbacuju pred njihove noge najpre kaiševe, zatim prugastu kutiju, onda ogrtace, i, konačno, bicikl. Taj prizor se produzava još nekoliko trenutaka, a onda more više ništa ne izbacuje.

Oni nastavljaju šetnju plažom dok malo po malo ne izblede, a za to vreme na nebu se pojavljuju reci:

S proleća

Sve se promenilo. Sada je tu pustinja bez horizonta. Postavljene u središte, ukopane u pesak do grudi, vidimo glavnog junaka i devojku, oslepele, u iscepanoj odeci, izjedene zracima sunca i rojem insekata.

Luis Bunuel: »Un Chien andalou«, La Revolution surrealiste, Pariz, broj 12, 15. decernbar 1929. Prevela Ana Jovanovic.

Luis Bunuel, Calanda 1900 — Ciudad Mexico 1983.

Filmovl: Un Chien andalou, 1928; L'Age d'or, 1930; Las Hurdes — Tierra sin pan, 1932 •

BIbliograflja: Luis Bunuel: »Une Giraffe", Le Surrealisme au Service de la Revolution, Pariz, broj 6, 15. maj 1933.

"Autobiography for the Museum of Modern Art" (1938), Francisco Aranda: Luis Bunuel, A Critical Biography, Seeker & Warburg, London 1975.

"Notes on the Making of Un Chien Andalou", Art in Cinema, uredio
Frank Stauffacher, San Francisco Museum of Art, San Francisco 1947, str. 29—30.

Nadrealisti, ta deca veka filma. po Roberta Desnosu, imali su ikonostas svojih filmskih simpatija: Feuillade, nema komedija, Murnauov Nosferatu (Nosferatu, Eine Symphonic des Grauens, 1922),Louise Brooks, Marlene Dietrich u Sternbergovim filmovima, Hathawayov Peter Ibbetson (1935)...

Nfihova filmska praksa bila je prilicno razocaravajuca: neki njeni rezultati su beznacajni (Man Ray: Povratak razumu — Le Retour a la raison, 1923), drug! »pojeticno« dekorativni (Man Ray: Morska zvezda
L'&oile de mer, 1928), a trecima su sami pripadnici grupe poricali pravo da se nazivaju nadrealistickim. Tako je film Skoljka i svestenik (La Coquille et le clergyman, 1928), koji je po scenariju Antonina Artauda rezirala Germaine Dulac, docekan zestokim negodovanjem i uz-
vicima »Gospoda Dulac je krava!"

Prvi istinski nadrealisticki film Andaluzijski pas, uz Bretonovu Nadu / pregrst kolaza i slika, jedan od ono malo neosporno kvalitetnih proizvoda nadrealisticke grupe (zecje plodne i roditeijski slepo zaljubljene i u najbeznacajniju svoju tvorevinu), nastao je protiv francuske filmske »avangarde" olicene Dulacovom, Ganceom, L'Herbieroin i Epsteinom. Sam Bunuel je poceo da se bavi filmom kao Epsteinov asistent (Pad kuce Usher — La Chute de la maison Usher, 1928).

Bunuel je ovako objasnjavao nastanak svog i Dalijevog scenarija za film koji je prvobitno trebalo da nosi naslov Zabranjeno je nagnuti se unutra:

"Prilikom razrade fabule odbacena je kao nebitna svaka pomisao na neku racionainu, esteticku ili kakvu drugu preokupaciju tehnickim pitanjima. Rezultat je namerno antiplastican, antiumetnicki film, ukoliko se ocenjuje prema tradicionalnim kanonima. Fabula je plod SVESNOG psihickog automatizma, ; utoliko ne pokusava da preprica san, premda koristi mehanizam analogan mehanizmu snova«. I dodaje da je pri pisanju scenarija smesta odbacivana svaka slika ili ideja
koja je proizlazila iz secanja, kulturnih obrazaca ili je bila svesno povezana s drugom, ranijom idejom. »U filmu NISTA NE SIM BOUSE BILO STA«.

Ovu zdravu mrznju prema simbolima ilustruje jedna bozicna prica iz vremena Bunuelovog boravka u Hollywoodu, 1930. godine: vitlajuci golemim bastovanskim makazama i klicuci »Dole simboli!", upao je u Chaplinovu kucu i potkresao sve grane bogato okicene jelke. Ali, jamceci za potpuno iracionainu motivaciju i neobjasnjivost slika u Andaluzijskom psu, Bunuel glumi naivnost i prenebregava vlastitu biografiju.

Najbrutalniji i najdelotvorniji sled kadrova u Andaluzijskom psu — oblak promice spram koluta Meseca, brijac raseca zenino oko —koji zagonetno zadrzava gotovo nesmanjenu subverzivnost i pri ponovnom gledanju, izvesno je povezan s igrama iz Bunuelovog detinj-
stva (upaljena sibica prinosi se sve blize oku devojcice dok ova neustukne i ne pobegne), s cinjenicom da je objavljivao price u casopisu za slepe, sa onim spanskim nocnim sudovima na cijem je dnu naslikano oko kovrdzavo uokvireno natpisom »Vidim te!« Ovakvim nadodavanjem pojedinosti biografije na vecinu slika u Psu njibovi izvori bi se lako mogli naci upravo u "secanju" i »kulturnim obrascima".

Bunuel je ocekivao da ce Andaluzijski pas sablazniti i zgrozitigledaoce, medutim, film je poznjeo uspeh.

Zlatno doba je izazvalo prizeljkivani savrseni skandal: demonstracije desnicara, demoliranje bioskopa, policijska intervencija, zabrana javnog prikazivanja. razjareni kriticki prikazi, manifest!, izbacivanje grofa de Noaillesa, koji je hio producent, iz Jockey Cluba. Kad se gledadanas, bez nepotrebnih povoljnih predrasuda, film ni izdaleka nemataj eksplozivni ucinak, pomalo je zastareo has zbog nadrealisticke ortodoksnosti, a formaini pronalasci pokazuju 'svoj skromni doseg. Dakako, za nadrealiste se filmovi dele na Zlatno doba . . . f sve ostale.

Medutim, Zemlja bez hieba, ledeno dokumentarni prikaz zivota ujednoj zaostaloj pokrajini Spanije, idealna je nadopuna Andaluzijskog psa, sudar nadrealisticke maste i urodene nadrealnosti samog zivota.

Svi ostali nadrealisticki filmovi Hi filmovi s "nadrealistickim efek-tima« neobicno su jednolicni. Uostalom, jednolicnost je boljka nadrealizma, u krupnim stvarima i u sitnicama. Cim se, recimo, proculoda Breton u pariskoj "nadrealistickoj centrali« pise zeienim mastilom, ubrzo su se zazelenele mastionice i u filijalama, Beogradu i Pragu.