ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Umetnički radovi

Prokleta drob, neofitski zbun

Ivan Jasiković, ilustracije: Jelena Kević, 8. novembar 2005.
Ivan Jasiković

PROKLETA DROB, NEOFITSKI ZBUN

napisao Ivan Jasiković

ilustracije: Jelena Kević


1. (MESO)

Telo; zapuštena mašina brunda,
salivacija i nadraženo grlo,
ožiljak od uboda ose
i jedan mozak razdražen vrlo
skriven ispod naprsle lobanje i pramena kose.

Na ovaj neofitski zbun sledi izvlačenje herbarijuma s police –
asplenium ruta muralis nije lečila Frojdovu vilicu.
Ne zaboravimo ni raznu hranu, ni smeđu hrpu stolice.

Ehej, tek sa svakim nezlonamerno se pošaliti,
potapši ga po ramenu podrške radi,
pozovi ga
uprkos tome što ti se njegova njuška gadi
na dva piva i koju cigaru,
druže moj, što mašeš mi sa žutog kamiona
koji se sporo niz drum klati.
Ti mi govoriš, ti podučavaš me:
»sve što uradiš dobro, to ti se i plati.«

Hroptanja su efermena,
ali ne kao san u kome čarobnjak neobične pokrete izvodi
dok krckaju mu vremešna kolena –
tu poznanik se jedan javi.
Bog mi je podario kijavicu od polena.
Bog me nežno među pesnike stavi.
I samo retko mu se molim, jer znam:
on ne voli da ga neko gnjavi
i iz slatkog dremeža budi,
ponajmanje ova mesišta, zvana ljudi.

A Jasnine bebe nose narandžastu gredu,
i zar moram zbog toga crnog srca biti
kao zabludeli pesnik račvastih reči?
Svoje ludilo sahraniću u sredu;
u nedelju se odmaramo, napojeni, siti,
pod debelom nekom krošnjom
dok naše malo sunce dreči.


2. (NIJE DOVOLJNA)

Pre pet godina,
saopštava nam časovnikom izmereno vreme
začuh zvuke raspevanih razderotina,
ali ipak izbrojivih kapljanja semena u senci vetrenjače
gde raspirivah prvu vatru u potrazi za drugim zvukom.
(Treći dodir se još ne beše rodio.)

Divno je saznanje o beskrajnoj mudrosti starčevih skvrčenih mošnica!
(Povrh svega starac smrdi,
i još živahna mu žena pižamu preko golotinje navlači,
dok ga ja za noge hvatam,
ženi kažem vi ga oko ramena obujmite
pa ćemo nekako sasušenog jadnika
premestiti iz stolice u krevet.)

Intenzitet sam po sebi nije dovoljan.
Ni krik nije dovoljan.
Ni samoubistvo nije dovoljno.
Dva samoubistva nisu dovoljna.
Povoljne kritike nisu dovoljne prijatelju da li se slušamo da li se slušamo pesnik
recipijentu pesnik recipijentu rekoh vi ga oko ramena obujmite pa iz stolice u krevet
neka spava neka se odmori.

Dva krika nisu dovoljna.
Svi kepeci ovoga sveta nisu dovoljni.
I zaboravite priču o tzv. obećanoj dolini makar na trenutak /pesnik recipijentu/
ne citirajte zalud velike pesnike nema opravdanja nema opravdanja
nema opravdanja
dva opravdanja nisu dovoljna
ni interpunkcija /recipijent se javlja – recipijent pesniku / …nije dovoljna…
/recipijent pesniku/ …nije dovoljna…
vi ste danguba & davež
vi se drogirate
kradete knjige po javnim bibliotekama
rasturate kumstvo
prezirete plemstvo
…nije dovoljna…
…nije dovoljna…



3. (HELENISTIČKI DRAMSKI FRAGMENAT)

Likovi: Platon (Aristokle), veliki starogrčki filozof
Aristotel, takođe veliki starogrčki filozof, učenik Platonov
Platon i Aristotel leže goli jedan pored drugog. Aristotel je mladić, dok je Platon sredovečan čovek.
PLATON (igrajući se dlakama na Aristotelovim grudima): Brineš me, mili. Kao da više ne posedujem tvoju naklonost. Od te pomisli duša mi se suši. Jednog dana će presušiti kao egipatski bunar u pustinji. Hodaću Atinom kao čovek bez duše. Ljudi će se po ulicama došaptavati: šta ljubav učini od mudraca! Noću sanjam ružne snove; sanjam nakazna lica, krvave porođaje i prosute utrobe. Sanjam i tebe, odvratno iscerenog, pokazuješ mi svoj uzdignuti ud – koji je u snu ogroman, mnogo veći no što ti je u stvarnosti – i pljuješ mi u lice. Govoriš mi i užasne reči, nazivaš me ishlapelim starcem! Spušta ruku ka Aristotelovom pupku. Dragi, svaka rupica na tebi je po moje jedno oko! Gura vrh kažiprsta Aristotelu u pupak. Čitavog života, još dok bejah običan rob na galiji, dok je moja akademija bila još nesanjani san, samo sam se razumu povinovao. A sada – sada, Aristotele, moje srce mi je zdrobilo mozak.
ARISTOTEL: To su nesvesni uticaji, Platone, a delom i svesni, ako te previše opterećuje sumnja u moju ljubav prema tebi. Ti znaš da posećujem atinsku gataru Filohemu. Ona nikada nije pogrešila.
PLATON: Kada odeš kod Filoheme, da li ti ona samo gata, ili...
ARISTOTEL: Zaboga, Platone! Počeću da se ljutim!
PLATON: Izvini, mili! Oprosti mi! Pa, pričao si o nekim nesvesnim uticajima... Šta to znači?
ARISTOTEL: Juče je Filohema gledala u jarčevu utrobu. Za mnogo stotina godina rodiće se ljudi koji će pričati o tom nesvesnom, za koje, mi, stari Grci nemamo sada odgovarajuću reč, ali će još nerođeni mislioci ime svoje nauke izvesti iz grčkih reči. I biće mnogo škola tumačenja duše, mnogo naučnika te nauke o duši. Oni će doći sa severa, a jedan od njih će ostati blizak metafizici – onakovoj kakvom je ti smatraš: meta ta physica – zanimaće ga, dakle, pojave sa one strane prirode, a njegovo ime će na njegovom jeziku značiti »Mlad«, dok će se najveća škola pozivati isključivo na ono što će moći iskustvom da se ispita, i njen osnivač će biti jedan čovek koji će se retko smejati i čija će se vilica usmrdeti i truliti od neizlečive bolesti. Taj »Mlad«, i još jedan naučnik koji će se zvati »Orao« će biti učenici tog ozbiljnog čoveka, ali će oni napustiti učenja svog učitelja i osnovati svoje škole.
PLATON (mrmlja sebi u bradu): To mi zvuči poznato. (Glasno). Tako mi kovrdža Afroditinih, Filohemin dar me zapanjuje! Zar sa severa? Pa na severu žive divljaci!
ARISTOTEL: Mnogo toga će se promeniti za dvadeset i pet vekova, Platone.
PLATON: A moji snovi?
ARISTOTEL: Da li slutiš nešto? Nemoj mi samo u nagoveštajima govoriti...
PLATON: Slutim da nešto kriješ od mene.
ARISTOTEL: Nebo od peska oči mi mrači. Platone, drag si mi, ali ideje ne postoje.
PLATON (zažmurivši sklanja svoje ruke sa Aristotela): Nemoj me za srce ujedati! Nemoj mi gaziti ono čemu život posvetih!
ARISTOTEL: Ne mogu ideje biti uzrok nečemu što je daleko od savršenstva. Naš je odnos mešavina ljubavi i životinjskog nagona, a ne može postojati ideja o mešavini ljubavi i životinjskog nagona, jer su po tvom mišljenju ideje zasebni pojmovi. Dakle, mogla bi postojati ideja ljubavi i životinjskog, ali naš odnos – da li si svestan uopšte da naš odnos potkopava tvoju misao?
PLATON: Da, pa? (pravi začuđeno lice)


4. (NOVE INSTANCE)

ti mali derane!
vi mali derani!
ti tamo u uglu koji hvataš beleške
tvoj brat iskustvom bogatiji
na svojim leđima kao marva nosi
tovar stepenovanih prideva...
budi dobar derane pomozi bratu!

godine prolaze
deran postaje klipan brčići rastu
klipan dasa saletanje devojaka
i tako dalje puknuti devičnjaci
da bi se uvela nova instanca:
odrastao čovek
zreo čovek sa mnogo stidnih dlaka
i po kojom plombom u šupljem zubu

vi gospodine sa ulubljenim šeširom
što imate ženu koja vam revnosno krpi čarape
u vašem naizgled zdravom telu
rađa se klica jednog malog raka
malog samo u nekom neuhvatljivom trenutku vremena
jer će rak-deran uskoro biti velik
i razjedaće vaš organizam
i neće vas žena krpiti
već ljudi koji su godinama sekli leševe na univerzitetu
i borili se sa boljkama sličnoj vašoj
(mada nijedna boljka nije ista one su uvek različite)
samo što je vaša neizlečiva
i tek onda tek onda ćete zakačiti Hristovo raspeće na zid vaše sobe
da bi se uvela nova instanca:
mrtav (ali) možda spašen čovek


5. (BOLNIČARKA)

ispira izmet i gnoj iz rane
sivo crno sivo crno
lice joj je ozbiljno i žuto
jednom će uskoro srce da stane
na drugoj strani sveta
nekom je međ' nogama kruto –
rez i velika promena nagla

jer pazite sada!
iz ratnog rova krenite preko bezbroj meridijana
preko grobalja, ogolelog kopna i crvenog okeana
i posle određenog broja jedinica vremena
smenjivanja generacija putem izlivanja semena
na strani ste sveta gde zalazi Zvezda
bezbedno spavaju višespratna gnezda
gde je svetlost prosto sumnjiva reč
gde nikada nije ni paljen kreč
jer...

...ona ispira izmet i gnoj iz rane
zlobno naročit parfem daju pomešane fekalije ove
ovde će krv da šikne a ne da stane
vešto se njene ruke i u grču kreću
po đubretu sada, po ljudskom smeću




6. (PREPLET VELIKANA)

dva pikavca u liniji čine oči
sliv u slik i hod po trnju odgođen
legionar sunđer u vodu umoči
pun mesec vukodlak oslobođen
bogobojažljiv čovek pred oltar kroči

on zbog tebe ne može da spava
kako je tetraktis zanimljiva stvar!
i kalkulator digitron čudesna sprava
državna služba otklanja svaki kvar
Georg Hajm je završio studije prava

žedan organizam tečnosti ište
umorni radnik u autobusu kunja
neke žene stenju dok neke druge pište
predsednik države pred kamerom trabunja
u kavezu se majmuni međusobno bište

mokraćni kanal od tripera peče
neko je tašt dok je neko gord
aurora borealis neobično veče
uz Windows džabe dobiješ i Word
u Moskvi injekcijom heroince leče

nadahnut pesnik novu zbirku sprema
novac ulažite u našu banku
za analni snošaj tu je vazelin-krema
čestita devojka ne daje na prvom sastanku
dijabetes trohej Ararat i shema




7. (SVESTRANOST ŽENE)

Iza prve pomisli sledi okuka
Dragu krase četiri bombe ručne
Na njenom je ramenu moja ruka
U slobodno vreme čita knjige stručne
O sifilisu i drugim boljkama polnim
Što razjedaju naše omladine tela
Koja se raspadaju u ranama bolnim
Da se od urlika trese bolnica cela




8. (TAJNA BROJA DVANAEST)

Ugrožena očiglednost: poplava voda prut:
trčite svi na brod
na brod brzo svi
naš je otac mnogo ljut.

Četres dana četres noći
bije bura grom i pljus!
Životinjski izmet smrdi,
Iz čmara konjskog po palubi šljus!

(Ugrožena očiglednost: poplava voda prut
Dvanaest apostola, ako jedan ode
biće ih jedanaest,
dvojica deset i tako dalje...
Proleće već je huk izbor poluga
dvanaest delova kruga
trojstvo umnoženo...)




9. (SUDBINA U ZEMLJI RATNIKA)

Rođen sam u zemlji ratnika. Oklevam i mislim;
drhtava mi leva ruka desnom se samozadovoljavam. Nigde mača
ako se izuzme falus. Možda baš iz njega isteče jedan
hrabar čovek koji će deliti udarce kao pop blagoslov.

Udarce, neko je pomenuo udarce? Dal' udarce
čvrstom rukom desnicom ili reči odapete sa lûka jezika?
Jer ako se iza dvoznačnosti krijem
više mi se ljiga iz gubice cedi i na zemlju pada
skrnaveći tle ratničko zbog čega ne marim mnogo
jer čovek se po nomenklaturi Anubisa meri.

...
da te jednom umočim u čaj
koji će ublažavati moje tegobe sa bešikom,
ali sada da te osmotrim nagu
u devojačkom obličju,
jer ponekad
kada na ivici sam krika
i kad moja reč tako bogohulno ječi
dete sam ipak nevino dete božije
ja ti on, svi mi smešni i divotni.

...
da iz rečnika istresem najgrdnije reči
da ispljunem masnu ljigu
pred noge tvoje,
tebi,
i
razjarenom Ja,
životinji koja je opet
ja ti on, svi mi smešni i divotni
što pevamo ili ćutimo pod pokroviteljstvom Zloboga.




10. (SVEĆA, PO ISTINITOM DOGAĐAJU)

žena je na tomboli dobila sveću
i to joj naravno nije prijalo
jer sveća odmah na smrt podseća
sveća odmah nekom da u pokoj duše pališ
pa kad na tomboli dobiješ sveću
ima razloga za brigu
pomisliš to nije slučajno
da se ne desi nesreća neka
žena reče jao gde baš sveću da dobijem
ali to je ukrasna sveća reče joj moja majka
jer to zaista beše ukrasna sveća
crvene boje neobično izlivena
ali žena kaže ipak bolje da nisam dobila sveću

uporna ženo idi pa udaraj glavom o zid
došlo mi je da joj kažem
pa da ti ne padne više na pamet
da tako lako hraniš simptome
neprijatnih duševnih bolesti




11. (KOSMOLOŠKA FANTAZMA, MILENKINA OMILJENA PESMA)

Već uvele reči iz dolina će se razložiti
u izmišljenoj vatri
u kopiji groma
Sablazan poslednjeg daha neusnulog bića
pripitomljuje čuvare kaveza
dok utvarni obris mi čupa srce iz grudi

Nedostižni broj je vrhunsko ludilo –
monizam umnožen beskrajem
Ruka koja se pruža zapravo nije ruka
već nakazni odraz u ogledalu
ruke koja se nikom ne pruža

Larva pod kožom postaje deo mene
i ja joj kažem da kopa
jer time kopa po svemiru
Kopaj larvo splet kanala
Kopaj put do Ničega da mi
osvetliš mrak i pomračiš svetlost
Kopaj kroz ovo propadivo tkivo
Probijaj se kroz tu mesnatu gnjilost
Kopaj svoj život u potrazi za ne-životom

To nije miris
To je smrad svake pojedinačne supernove
To je smrad svake dijalektike koja ima svog
suparnika na koga masturbira
To je smrad haosa ujedno i smrad kosmosa
u kome se već uvela reč razlaže



12. (KOŽE)


Navukoh na sebe kože mnoge
i zatvorih oči;

Jednom sam milosti nezasluženoj
prerano u susret pošao. Jednom se
u provaliju bacih o oštre se stene
razbivši. Jednom na tren bejah
najsjajnija među zvezdama,
danu hrana, svetlosti brat. Jednom
me je Gospod iz milošte jagnjem zvao.
Jednom sam plesao na ivici ludila,
Pokazujući javno golotinju svoju.




13. (MEĐ BUBAMA I MEĐ CRVIMA)

jer,
njegove vlažne smeđe oči behu uperene u visine,
ili u ponore, zanete igrom đavolčića-goblina,
još dok je bio dete
(željno igre u kojima će ono postavljati pravila)
i nije mario dok je kaljao obuću u blatu i barama
uprkos majčinoj ljutnji i često preoštrim rečima –
na nebu je duša plesala u vrtlozima mašte;
čiste dečije radosti,
ali,
i neprospavane noći
čuđenje pod čeonom kosti
i pitanja, strahovi mnogi –
kad je sa svojih sedam godina u jednom restoranu gde se služila večera
upitao svoju majku
kako to ljudi umiru
i više se nikada ne pomere,
(izgledaju kao da spavaju)
ne govore više nijednu reč,
dok drugi ljudi plaču za njima
pa ih onda stave u drvenu kutiju,
lepu drvenu kutiju,
bez obzira da li je umrlo dete ili odrasla osoba,
zakopaju ih u zemlju –
kako onda dišu
tako zakopani u rupi,
zemljom prekriveni
među bubama i crvima...



14. (SLUČAJ MARKSOVOG ŠUPKA)
za Fridriha Ničea

Zemlja je tvrda kost,
daleko napolju se mesec juli pentra,
neko je otputovao sa dve stotine pristalica.

Kao što stablo u krošnji nosi Sunce,
neko je stupio među prosuto vino i slomljeno staklo –
učini pošten napor
i krenu razmatrati promenu formacije...

Krvarenje je u većini slučajeva obilno,
limfne žljezde otečene,
i dani se poput fosfora u njegovoj lobanji pale,
iskrsavaju sablasna priviđenja,
svest se gasi kao da bogovi zovu.

Narod se mora spasiti od tog otrova,
zato klin o klin,
prutom po nakaznim licima,
natrag do tačke polazišta!




15. (DRAGOJ GOSPODI, BEZ KOJE NE BIH...)

Nije dovoljan otirač ispred svakog stana, gospodo!
U pitanju je pravilo čijim se stvaranjem ne diči Svevišnji!
Nema ruku koje i donose pogaču
miluju prepone
postaju vodilje...

Kušao sam otrov, i gle! –
Spava kuja, da se sve trese!
Ulica se rastače i postaje bela pena
bela pena bedara nepoznatog arhitekte.
Ispod šahte promalja se pesnik
prašnjav i ugruvan
»dobar dan želim, vrli viteže«, kaže,
al' on je grabež, žbun, mineral,
životinja neka ljuta
(senka čoveka)!

Kušao sam otrov
poželeo put oko sveta
jer tako je dosadno
ovde u mestu stajati
definisati očaj
ili pevati kao klobuk

Spava kuja, bradavice žvalavim ustima
zvižduću melodiju Radecki-marša.
Sad i zgrade za ulicama poleteše!
Naš izgubljeni raj, naše kržljave maslinove grančice,
o, naš neizvađeni truli zub, naš usud i ukleta pesma!
I evo ga ponovo pesnik, davež,
preti, hoće da skoči sa simsa,
viče, a sramota mu priliči.
Zaprepaštenjem pesma sada zbori.

Kušao sam otrov
poželeo zaborav u nezaboravu
sliku usne harmonike ispod zidarevog šlema
jedan novi neoskrnavljani kutak
i lice što se ne da izlizati




16. (DIVLJAK)

Kao divljak
nad skrhanim telima
olinjalih žena vlažnog međunožja
stuštih se na tvoju put;
Most što putuje od tebe do mene
glas je što gubi se u mislenoj maglini...

Devojko povećanog stepena anksioznosti,
ti mi daješ vazduha da dišem
i halapljivo kusam nered i očaj;
Devojko,
u skladu sa savremenim naučnim istraživanja
klonio bih se otkucaja srca u materici tvojoj
nosio bih plašt i teg...

Devojko što navukla si senku na lice,
sa kudravim snoviđenjem budućih dana
nosio bih plašt i teg
kao prostor mek bih bio
beskrajno star
i besmrtan




17. (S.S.S.)

Dokle ti odjekuje pesma o pretrpanom moru,
sva ta so od koje ti je jezik tako suv?
Dokle ti odjekuje pesma o obalama
koje si tako bezočno prisvojio,
tu prugu koja je zamišljena ivica vode i zemlje?
Ali, pa tu više nema mora ni obale,
tu su samo zidovi tvoje sobe,
zidove koje tvoje čelo dobro poznaje,
zidove tvog mrtvačkog sanduka
sa ipak izvesnim postotkom umornog kiseonika,
premorenog kiseonika,
te u ime prvobitne materije
kidaš reč od grumena tvrdog
koji ti se pod jezikom ugnezdio.
Ali, tvoja pesma sad već postaje ozbiljna,
pa se na obalu mnoga utvara dovuče,
nakot tvojih malih nakaza,
ali
ti ipak nešto o lepšem životu znaš,
ti koji se boriš i moliš Boga za snagu
ti koji se ispovedaš
u ime suze, krvi i uma,
uz poželjno prisustvo Svetog Duha.
Ti ipak nešto o lepšem životu znaš,
ali sada (to prokleto sada)
skazaljka ova gmiže
iako je njen kraj neko zakucao za podlogu,
i svega se strašiš, o, usoljeni prijatelju
što si svoje telo izvio u stavu mnogostrukosti,
ti koji si tako krzav,
ti koji se boriš i moliš Boga za snagu,
čujem tvoju pesmu,
tvoje dete budućeg višeglasja.



18. (ZAVRŠNA MOLITVA)

To nebesko i zemaljsko biće
što zubatim trbuhom rešeta
okvašene oči-ljude –
Tad zaludni pogled po vazduhu šeta
ili masne ćelije svoje bližnje kude

Tek sa polovine staze on ka nebu viče
oskudne tamaneći kose:
o ti moćni veliki presvetli časovniče
moja plućna krila tvoju milost prose!

Divan je svet
dok jede se pije i sa ženom se vâlja
Želucem punim sabijen u tle –
tek se otvrdla glavica nad zemljom promalja

Tek kad ga Satan papkom po licu tresne
tečnost vonjava naborano čelo kvasi
i sa mukom stare reči grozničavo sriče
pri strašnoj slutnji da oko se gasi:
pomagaj i izbavi moćni časovniče!



Ivan Jasiković, 1999.-2003. godine erae vulgaris, osim »Završne molitve«, koja je napisana 2005. godine erae vulgaris. © Ivan Jasiković, 2005. jasik@beotel.yu