ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Ideologija

Nisu ih vodili nego zavodili

Kol Peševski, 17. januar 2006.
Pionirov glasnik

U vreme Samoupravnog Socijalizma, već u drugm razredu osnovne škole, putem obavezne lektire, decu su učili da je najviši domet ljudskog postojanja - pogibija! Gaziti po blatu, biti mučen i na kraju umreti, čak i ako ste malo dete. Poginuti u ratu, za kolektiv, za "otadžbinu", za vođu, kasnije se pokazalo - bila je lekcija koju su svi isuviše dobro naučili.

Slučajno sam nabavio knjigu "Priče o borbi i Titu", lektira za drugi razred osnovne. Priče govore o borbi protiv fašista, što je jako lepo, ali su prilično morbidne, što je, čini mi se, prilično nepotrebno kada se radi o pričama za decu od osam godina. A kao vrhunac, posle priča sledi deo pod nazivom "Porazgovarajmo o ovim pričama". Taj deo, koji služi za ispiranje mladog mozga, po uznemirenosti koju izaziva se može porediti samo sa sličnim stvarima koje se pojavljuju u raznim udžbenicima verske nastave na ovim prostorima.

Evo odlomka:

"San i želja svih boraca za vreme rata je bila da vide druga Tita. Oni, koji su imali tu sreću da se sretnu sa vrhovnim komandantom, dugo su pričali svojim drugovima svaku pojedinost susreta. Možete zamisliti kako je bio srećan mali kurir Luka kada je pokazao put drugu Titu. Opišite njegova osećanja i kažite šta bi ste vi uradili da ste bili na njegovom mestu.

Nebrojeni su primeri koji govore o odanosti i ljubavi prema drugu Titu. Omladinka Mrvica je hrabro, do poslednjeg daha, prkosila neprijatelju braneći vrhovnog komandanta. Pročitajte još jednom kraj ove divne priče."

Evo kako izgleda "kraj ove divne priče":

"Težak udarac obori djevojku u snijeg. Teško dišući i prskajući mjehurićima pjene, ustaša je zgrabi za rame i ponovo je diže vičući ostale:

- Ovamo dajte konopac za kuju. Gledaj, evo joj i metaka, ispali iz džepa. Čekaj, pokazaćemo mi tebi tvog Tita i tvoje smrt fašizmu.

Oblivenu krvlju, još jogunastu i nepokornu, guraju je pod mladu lipu, pored stanične zgrade. Psujući vežu konopac za prvu deblju granu i odnekle nose nisku drvenu klupu.

- Penji se kujo partizanska!

Otresajući se na one koji je guraju, ona se penje na klupu, okrvavljena i ljuta, smeta joj švapski žandar koji joj trga s glave rubac i namiče omču. Stojeći za trenutak ispred zamukle i potištene gomile svojih seljana, kao na nekoj govornici, i ne misleći šta se s njom događa, ona prkosno i srdito dovrši svoju ljutu misao:

- Nijesu ga uhvatili, lažu psi! (misli na druga tita, prim. Kol Peševski)

Čujući tup udarac koji je maloj izbio klupicu ispod nogu, njezin stari djed, ne usuđujući se da pogleda, potišteno je ćutao. Dok se u njemu stezalo i otkidalo bolećivo i nejako staračko srce, on, prvi put dotada, nije pomislio da protivrječi svojoj prkosnoj i svojeglavoj unuci. Neizraženo i nedorečeno, potrpano oštrim bolom, u njemu je tinjalo odobravanje.

- Imala je pravo. Gledaj ti nje, sokolice moje krivouste."

A sada, možete uzeti album Klopke za pionira "Haker ili iskušavanje đavola", poslušajte još jednom ovaj divni album.