ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Ideologija

Prinudan rad je nojokrutnije mučenje

Friedrich Engels, 4. oktobar 2006.
Položaj radničke klase u Engleskoj, Dela, tom 4, Beograd, 1968. str. 200 - 201.

Dok je svojevoljni produktivni rad najveće uživanje za koje znamo, prinudan rad je najokrutnije mučenje, mučenje koje najviše ponižava. Ništa nije strašnije nego kad čovek svakog dana od jutra do večeri mora da radi nešto za šta nema volje. I ukoliko su u radniku više razvijena ljudska osećanja, utoliko mu rad mora biti mrskiji, jer on oseća da je taj rad prinudan i za samog njega nekoristan.

Pa zašto on radi?

Da nije za to što želi da stvara?

Ili što kod njega postoji prirodan nagon za rad?

Nikako. On radi za novac, za nešto što nema ničeg zajedničkog sa samim radom, on radi zato što mora, a pri tom radi još i tako dugo i neprekidno jednoliko, da mu već iz samih tih razloga rad mora već prvih nedelja postati mučan ako samo ima u sebi još ikakvog ljudskog osećaja.

Podela rada je još više pojačala takvo dejstvo prinudnog rada, koje od čoveka stvara stoku.

U većini grana proizvodnje delatnost radnika je ograničena na jednu malu, čisto mehaničku manipulaciju, koja se ponavlja svakog minuta i iz godine u godinu ostaje ista. Ko od detinjstva svakog dana po dvanaest časova pravi glave čioda ili zaoštrava zupce, a uz to živi u uslovima pod kakvim živi engleski proleter, koliko ljudskih osećanja i sposobnosti može taj da sačuva do svoje tridesete godine?

Isti uticaj vrši i primena parne snage i mašina. Rad radnika postaje lakši, naprezanje mišića je manje, sam rad je neznatan, ali do krajnosti monoton. On mu ne ostavlja ni malo mesta za duhovnu delatnost, a ipak mu toliko vezuje pažnju da on, ako hoće dobro da ga obavlja, ne sme misliti ni na šta drugo.

I osuda na takav rad - rad koji radniku oduzima sve vreme, koji mu jedva ostavlja vremena da jede i spava, a za slobodno kretanje po čistom vazduhu, za uživanje u prirodi ne ostavlja mu baš nimalo vremena, o duhovnoj delatnosti da i ne govorimo - zar takva osuda da ne spusti čoveka na nivo životinje?

Foto: Peca Pan