ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Buka

Boyd Rice - NON - intervju

RE/Search i Boyd, 25. avgust 2007.
Magazin RE/Search

Od 1977., Non (Boyd Rice (Bojd Rajs)) se trudio da sistematski uništi svako pravilo koje je smatrano svetim u oblasti snimanja i izvođenja muzike. Na primer, izdao je singl koji je prvi nudio proširene mogućnosti za slušaočevu kontrolu načina puštanja ploče. Sa 2 do 4 (on je želeo i više) rupa u centru, ploča se može vrtiti u više putanja.

Nonovi živi nastupi nude čistu (ali raznoliku) buku na granici bola, a cilj je ponuditi slušaocu ličnu slobodu da zada oblik, ritam i organizaciju ponuđenoj transmisiji. Koristio je čistač cipela, gitaru sa ventilatorom na njoj, kao i obrađene trake sa zvukovima koje su proizvele sprave koje je sam izumeo. Umontirane su i razne subliminalne poruke uzete iz raznih izvora kao poslednjih 45 minuta u Jonestownu, citati novinskih naslova ("Šala sa vodenim balonom se ispostavila fatalnom za pešaka") i isečci sa traka iz Diznilenda i drugih zabavnih parkova.

Non svoje nastupe smatra "ritualima deindoktrinacije". Kako je jednom rekao, "Mislim da je većina muzike opasna jer teži da sistematizuje misli - znaš šta sledi pre nego što ga čuješ." Nakon dve evropske turneje i brojnih nastupa u Americi, Non i dalje uspeva da nagrdi publiku, a posebno ljubitelje muzike...

R/S: Koji nastupi su najviše razljutili ljude?

NON: U Njujorku sam bio jedan od prvih koji su stvarno izviždani na sceni. Ljudi su vikali "Hoću mojih 7.5 dolara nazad!" Ali u Hagu, u Holandiji, e tamo su bili stvarno ljuti. Jer u Hagu svi koji vole muziku idu na sve koncerte, posebno ako dolazi neko iz Engleske ili Amerike. Pretpostavljam da idu na sve jer je tamo dosadno.

Stvarno im se nisam dopao. Na nastupu sam imao neka jaka svetla koja su udarala publici u oči tako da su jedva mogli da me vide. Pokušavali su da dohvate i razbiju lampe, ali bile su predaleko i nisu ih mogli dohvatiti. Neki lik u prvom redu, koji je izgledao kao pravi hard-core panker, valjao se po podu sa rukama preko ušiju i plakao. Imao je suze u očima. Neko je bacio kriglu piva i pogodio me u čelo. Razbila se i osetio sam bol, a kako je u krigli bilo još piva, slilo se niz moje lice, a ja sam mislio da je to krv. Nastavio sam da ljubazno komuniciram sa publikom, što ih je razljutilo još više, jer oni su bili tako besni a mene nije bilo briga! Pretili su šakama i mislio sam da će svakog časa nastupiti rusvaj. Nastavio sam nastup koliko sam mislio da mogu i onda se zahvalio i otišao.

R/S: Je li ovo bilo veoma glasno?

NON: Da, uvek im kažem da hoću da pojačaju do kraja, ali plaše se. Moraš da imaš nekoga tamo da pojača malo kada te utišaju. Kao kada Daniel Miller (glavni u Mute Recordsu) radi zvuk, on ga uradi stvarno glasno. Jednom sam dobio najbolji efekat na glasu ikad, glas mi je bio potpuno Arrrh-aggrrh-arrh. I mislio sam, "Bože, šta li radi tim vokalima." Mislio sam da, zato što sam bio nešto ljut te večeri, da je pojačao više nego inače, čisto da me oraspoloži. Nekoliko dana kasnije, pitao sam ga "Hej Daniele, šta si uradio vokalima ono veče?" A on je odgovorio "O, verovatno misliš na ono veče kada si probio zvučnike."

R/S: Da li znaš za neke stvarne fizičke reakcije na tvoju buku?

NON: Jedna devojka mi je rekla da sam joj pokrenuo "acid flashback", a pre toga ga nikada nije doživela i nije verovala da postoje. Jedna druga devojka je prijavila da joj se rasklimala plomba i da ju je zaboleo zub. Nekim ljudima je ovo što radim mučenje, nekima izuzetno prijatno i opuštajuće. Nekima zadaje bol ali im se i dalje sviđa. Na kraju jednog nastupa u Deaf Clubu (Gluvi klub), neke devojke su spontano počele da viču u glas: "Još bola! Još bola!" Uvek mi se dopadala ideja da jedan stimulus može da prouzrokuje potpuno različite reakcije kod različitih ljudi.

R/S: Kada je Non počeo da nastupa?

NON: Pa, radio sam performanse i pre Non iako nisu bili pravi performansi. I Z'ev ih je radio, nas dvojica smo nastupali u La Mamelleu pre nego što je zaista i postojalo neko drugo mesto za to. Slučajno sam se zadesio u San Francisku i neki momak me pozvao i rekao: "Hej Boyd, biće veče zvučne poezije u La Mamelleu. Znaš da radiš zvučnu poeziju, zar ne?"

Uvek sam znao da reči definišu misli i da misli definišu realnost, tako da sam već bio zainteresovan za ovu oblast iako uopšte nisam bio zainteresovan za "zvučnu poeziju". I tako, pravio sam ove stvari gde imam oko 8 ljudi i dam im da ponavljaju jednu reč sve dok ne postane potpuno nerazumljiva, dok se ne pretvori u ponavljajuće slogove bez značenja. Ako ponavljaš neku reč dovoljno dugo, ona postaje nešto drugo, kao zvučna zavesa, velika zvučna brljotina. Ali to je bilo samo nešto što sam slučajno imao priliku da radim pa sam uradio.

Kada sam počeo da nastupam kao Non, već sam imao iskustva u pravljenju noise muzike za samog sebe.

R/S: Kako si došao na ideju?

NON: Počeo sam da pravim sopstvenu muziku da bih imao šta da slušam. Voleo sam muziku, ali nije bilo muzike koja je ispunjavala moja očekivanja. Pomislio sam, pa ako bih ja bio taj koji je izmislio ideju muzike, da nisam čuo nikada nikakvu muziku, šta bih hteo da muzika predstavlja za mene? Od kojih elemenata bi bila sastavljena?

Pomislio sam, pa, trebalo bi da bude repetitivna i nekako zarazna, ali dovoljno neodređena tako da je ne bi baš zapamtio i pevušio kada je ne slušaš. Tako da bi morao da je iskusiš u trenutku kada je slušaš, a kada se isključi, zaboraviš je! Počeo sam da snimam muziku na trake, a istovremeno sam snimao i buku koju sam pravio samo za sebe. Prvu ploču sam napravio od traka koje su više muzičke, a onda sam odlučio da počnem više istraživati buku.

Kada se pojavio punk rock, moj prijatelj Steve Hitchcock je hteo da napravi bend jer su mu se sviđale ideje koje stoje iza panka. Voleo je anarhiju, ali mu se muzika nije baš dopala. Smatrao je da pank muzika nije pravi izraz ideja panka. Zato je hteo da napravi bend koji će uzeti te iste ideje i dati im pravu formu. Nas dvojica i Robert Turman, za koga nam se činilo da bi hteo da se priključi a imao je opremu i pojačala, napravili smo taj bend, ali nije išlo. To je bila jedna od onih "demokratskih" situacija gde niko zapravo ne izražava ništa, niko ne gura svoje ideje, svi se nekako drže po strani. Na kraju je Steve otišao i ja sam nekako preuzeo stvar i pretvorio Non u ono što je postao.

Kada sam započinjao Non, nastupao sam kao Boyd Rice sa jenim dugačkim, debelim, kreštavim komadom buke sa puno suptilnih detalja ispod površine koji su se jedva čuli. Trajalo je dugo. Ideja je bila da sve namestim i pokrenem i onda bi sve išlo samo od sebe pa bih ja otišao. Ali svaki put kada odem sa bine, i publika bi otišla, a kada bih se vratio zbog dodatnih podešavanja kako bih promenio zvuk, publika bi se takođe vratila. Morali su da imaju nekoga u koga će gledati dok slušaju...

Slučajno, Javier iz grupe Zeros je bio na Boyd Rice performansu. Radili smo neku muziku zajedno. Bio je to čisti eksperiment, ali bilo je zanimljivo kako mu možeš dati samo neki detalj i on bi od toga napravio nešto savršeno eksperimentalno.

Prvi pravi Non nastup je bio 1978, mada sam pravio buku godinama pre toga. Nije baš da sam počeo nešto da radim pa onda napredovao, jer odmah sam počeo da radim baš ono što sam hteo, promenilo se tu i tamo, ali je više manje ostalo isto jer - kako to buka može napredovati? Teško je učiniti je bučnijom, to je samo buka! Možeš samo postati manje bučan, a više muzički ili više struktuiran.

R/S: U svojim ranim performansima, koristio si spravu za čišćenje cipela i druge naprave.

NON: Zapravo, koristili smo stvarne naprave da bi ljudi mogli videti stvarniji zvuk kako nastaje pred njihovim očima. Mogli smo koristiti čistač cipela kao instument, svirajući ga preko gitare, menjati podešavanja i dobiti začuđujuće frekvencije. Imali smo i roto gitaru, gitaru sa ventilatorom na njoj.

R/S: Ko je to napravio?

NON: Ja sam. Tu je očigledno ideja bila da se proizvede više buke sa manje napora. Zvučala je kao flota bombardera koja uzleće. Na kraju je bilo suviše komplikovano nositi čistač cipela i sve te stvari. Uvek sam bio zainteresovan za ideju da uradim manje a dobijem više. U stvari, kada sam prvi put došao na ideju da pravim muziku, smislio sam čitav orkestar instrumenata koje je dovoljno samo uključiti i oni bi radili svi zajedno proizvodeći repetitivnu muziku. Ali, shvatio sam da postoji način da se to uradi i jednostavnije. Pomislio sam: "zašto bih pravio čitav taj orkestar i nosao ga okolo kada mogu uraditi nešto ekstremno jednostavno i postići isti efekat?"

R/S: Daj mi jedan primer tih instrumenata.

NON: Mislio sam da napravim orgulje od kravljih pluća, dušnika i grla, grupisanih po 8 ili 10, priključenih na vazdušne kompresore.

R/S: To bi možda bilo teško nositi okolo. Sada je tvoj nastup lako prenosiv?

NON: Ekstremno. Koristim magnetofone kao instrumente. Ne koristim ih samo za reprodukciju. Koristim ih kao instrumente iz kojih izvlačim zvukove koje ne bih mogao dobiti ni iz čega drugog. Imam neke druge stvari koje sam napravio preko kojih ih puštam, struktuiram i organizujem zvuk u različite ritmove, menjam ih...

R/S: Na jednom nastupu, umontirao si snimak poslednjih sati iz Johnestowna. Da li si od samog početka miksovao trake s govorom?

NON: Na jednom nastupu smo na početku pustili kasetu za ispiranje mozga. Počelo je sa nekakvim konvencionalnim materijalom koji bi se ljudima mogao svideti, a onda je postajalo manje konvencionalno, kao suptilna mešavina tih pesama, kako odmiče sve se više udaljava od onoga na šta su ljuid navikli, tako da kada mi počnemo da sviramo oni bi već bili... to je bilo malo na silu, očigledno ne bi uspelo, ali sviđala mi se ideja.

Isto tako, snimao sam na traku citate Mansonovih devojaka kako govore stvari kao "Bogataši, bolje se pazite!". To je bilo smešno ali kod ljudi bi izazvalo to neko raspoloženje.

R/S: Tvoji nastupi su prilično kratki.

NON: Na početku su bili po 20 minuta ili pola sata, ali su postali kraći. Poslednji koji sam radio u Whisky-a-Go-Gou je trajao jedno 5 minuta!

R/S: Nisi uopšte bio ni na sceni za vreme tog nastupa?

NON: Stavio sam strašilo na binu. Opremu sam namestio tako da samo treba da se pokrene i ljudima se svidelo. Aplaudirali su strašilu sa gipsanom glavom.

R/S: Tvoji nastupi namerno nisu naročito vizuelni?

NON: Ponekad su bila postavljena svetla iza mene tako da se ne vidim, a kada bih se pomerio, svetla su bacala razne senke. Jednom sam imao dva velika, zastrašujuća, vrišteća lica klovna iza sebe. Ali obično nastojim da vizuelni deo bude blag. Ipak, nemam neku posebnu posvećenost toj blagosti, mogao bih da se predomislim u bilo kom trenutku.

R/S Jednom u Deaf Clubu, Laurie iz Monitora je bila iza tebe. Zašto?

NON: Doveo sam je da otpeva jednu pesmu. Pevala bi tako tiho da se jedva čuje i ne razume. Samo bi čuo pokoju reč i načuljio uši, a onda bi se mikrofon odmakao od njenih usta. I to bi bilo nešto bezazleno kao stih Annette Funicello: "All the chicks are bikini-clad" ("Sve su cure u bikiniju"), što bi se zatim utopilo u buku...

R/S: Kakvu reakciju si, u idealnom slučaju, hteo da izazoveš kod publike?

NON: Ne tragam za nekom određenom reakcijom. Ljudi mogu da reaguju pozitivno ili ne, to me ne dotiče. Ako bih razmišljao o publici kada treba da odlučim šta želim da radim, to ne bi bilo ono što želim da radim. Pokušavam da radim ono što želim da slušam, skoro sa minimumom namere.

R/S: Pa. kada sam ja čuo intenzivnu buku koju si proizvodio, posle nekog vremena sam počeo da primećujem šablone i strukturu u onome što slušam, ali istovremeno, čini se da ti šabloni i struktura uopšte nisu prisutni.

NON: Da, mislim da buka često sugerira strukture koje nisu stvarno prisutne. A to je baš ono što mislim da i treba da se desi. Napravio sam dosta traka čiste buke i znam da na njima nema nikakvih glasova, ali kada ih slušaš, zakleo bi se da čuješ glasove. Na albumu Pagan Muzak, čak iako je to samo buka koja se ponavlja u krug, možeš čuti male melodije kako se probijaju... najsuptilniji elementi mogu postati veoma izraženi.

Dugo vremena sam hteo da dođem do onih snimaka za mentalne bolesnike na kojima je glas koji govori nešto kao wuhnyahuhwhuh, neko mumlanje koje ne znači ništa. Onda to puste pacijentu i pitaju ga "šta ovaj čovek govori?" A pacijent kaže "on kaže..."

R/S: Očigledno, pacijent govori nešto što je povezano sa njegovim problemom. Dobro zvuči, to je nešto kao zvučni Roršah test.

NON: Na Black Albumu (Crni album) ima puno glasova. Ne znam odakle oni tu, ali zvuče kao glasovi i čuje se kako ponavljaju neke fraze u krug. I onda odjednom počnu govoriti nešto sasvim drugo, primetiš da su promenili frazu i govore nešto drugačije. Znam da toga svega u stvari nema na snimku, ali slušalac to čuje.

R/S: Opiši nam Black Album.

NON: U redu. To je moja prva ploča i moji najraniji snimci, od '75. pa nadalje. Izbacio sam je 1977, mislim. To je prva ploča koja može da se pušta na bilo kojoj brzini, tako da dobiješ 4 puta više za svoje...! Zatim je usledio multiaksijalni sing, koji ne samo da je mogao da se pušta na 4 brzine, nego i van centra, pa si dobijao mnogo više za iste pare.

R/S: Zar nisi imao poteškoća da napraviš singla sa više od jedne rupe?

NON: U fabrici nisu hteli to da urade, morao sam sam da izbušim dodatnu rupu.

R/S: Zar nisi želeo čak 3 ili 4 rupe?

NON: Da. Neki od njih imaju 3 ili 4 rupe.

R/S: Ah, retki primerci za kolekcionare. Ja imam samo onu sa dve rupe.

NON: O, izvini. Idealno bi bilo ostaviti samo jednu veliku rupu u sredini i ljudi bi mogli postaviti ploču kako god žele, ali ljudi neće to da rade. Moraš da ih nateraš. Ako stvarno postoji dodatna rupa, isprobaće je, ali ako je nema, reći će (patetičnim glasom): "O, pa ne znam, ne bih da puštam ploču van centra." Ali ako vide da je rupa tu, pa...
Na prvoj ploči sam hteo i zatvorene žlebove koji idu beskonačno u krug, i još i kružne žlebove koji se preklapaju.

R/S: Šta su preklapajući kružni žlebovi?

NON: Teoretski, bilo bi ih recimo tri i ukrštali bi se na određenim mestima, pa bi mogli izazvati nasumične stvari. Igla bi mogla ići određenom putanjom neko vreme i onda skrenuti. Ali objašnjavajući telefonom, međunardni razgovor je u pitanju, nisam uspeo da nagovorim fabriku da štampa ni obični zatvoreni žleb. Na drugoj ploči sam bio uporan i uspeo da ih nagovorim.

R/S: U koliko primeraka je urađena prva ploča?

NON: Osamdeset šest. Naručio sam 75 ali su slučajno napravili 11 više.

R/S: Nisi mogao da priuštiš više?

NON: Pa, u to vreme sam mislio: "Koliko ljudi u svetu će hteti da sluša ovakvu muziku?" Nisam bio svestan da bi moglo postojati tržište za nešto takvo. Sediš sam kod kuće, praviš ovo i misliš, bože... Ja sam mislio da sam ja izmislio tape loopove, mislio sam da sam pronašao savršen način za pravljenje repetitivne muzike. Bio sam stvarno razočaran kada sam saznao da postoje i drugi ljudi koji rade isto...

R/S: Posle multiaksijalnog singla, ti si izdao prvi sedmoinčni singl na svetu koji je zapakovan u dvanaestoinčni omot?

NON: Pagan muzak, sav u kružnim žlebovima.Onda dvanaestoinčni singl, jedna pesma uživo, jedna studijska koju sam snimio u Londonu i jedna jako stara stvar iz 1978 - više pop, repetitivan, stvarno materijal pun naboja. Snimio sam Fran and Boyd album (ne znam kada izlazi, nadam se da se nije zagubio u skladištu, to sam uradio sa Frankom iz grupe Fad Gadget). Postoji i živi album koji bi trebalo da izađe sada, pravi album raznih stilski različitih nastupa.

R/S: Neka vrsta "best of" alubma?

NON: Pa, pokušao sam da predstavim noise simplistički koliko god je to moguće, ali otkrio sam gomilu načina na koje se može prići tome - različitih stilova, različitih pristupa. Tako da je to na neka vrsta spektra tih raznih mogućnosti.

R/S: Tvoj rad je u principu vezan za buku. Zašto onda voliš ljigavu pop muziku, koju izvode uglavnom pevačice?

NON: Uvek sam voleo ženske vokale, zbog kvaliteta glasa, tako je visokog tona. Te visoke frekvencije su mi se uvek veoma dopadale! Muzika koju pevaju devojke deluje više pop, življa je. Ono što ja volim kod svih tih različitih vrsta muzike koje izvode Peggy March, Annette, Manuela and the Five Dops, Lesley Gore (uvek mi se sviđao i Johnny Crawford, iako je momak, imao je visok glas i pevao otprilike iste pesme kao ove devojke), Abba - svi ti tipovi muzike kao da imaju jedan drugačiji mentalitet iza sebe. Nisam na to ni gledao kao na muziku, tragao sam za određenim osećanjem koje se provlači kroz tu muziku, osećanje koje na mnogo načina podseća na određene uvrnute filmove. Ali kada je taj element prisutan, taj nedefinisani element...

R/S: Da li taj "element" uključuje i povremeni psihotički paradoks?

NON: Da! (smeh) To, a i deluje kao da je to muzika koju su pisali odrasli za decu, tako da je prisutno to neko poremećeno shvatanje odraslih o tome šta bi se deci moglo svideti. Kao, naprave produkciju da bude baš detinjasta, ili neke stvari za koje bi bilo uobičajeno da su suptilne naprave previše očiglednim i tako to. I svi ti elementi se pomešaju i postanu celina koja je mnogo više od prostog zbira delova.

R/S: Možeš li mi dati primer?

NON: Sandie Shaw je pevala pesmu o tome kako je opsednuta nekim momkom, prati ga svuda dok ga konačno ne uhvati. A on je bio sve o čemu je sanjala, ovo i ono. Ali onda, posle nekog vremena, bila je sa njim jednog dana i shvatila da ga više ne želi. Pokušava da ga napusti, ali on ne pristaje, nego sada on nju prati gde god ide i govori kako ne želi ni jednu drugu!

Mnogo pesama se bavi paranojom, ali njene su mnogo hladnije i paranoičnije od drugih. Postoji i stih u pesmi Johnny Crawforda: "Svi u gradu, žele da me unište, glasinama". Svi u gradu! Uvek je prisutna manija gonjenja, kompleks više vrednosti u tim pesmama, prenaduvani strahovi. On ima još jednu u kojoj samo sedi i gleda u neku stolicu, prijatelji mu govore da je prazna, ali on vidi da ona sedi u toj stolici. On zna da je lud, da živi u prošlosti, ali kaže: "Ljudi govore da se pretvaram, a meni je tako svejedno".

A Annetteine pesme su uvek o nekim nenormalnim likovima kojima su nekako dodeljeni veoma pozitivni atributi. Kao Jo-Jo the Dog-faced Boy (Jojo - dečak sa psećim likom) koji je tako ružan, lice mu je prekriveno dlakom i ružan je kao pas, čudno se oblači i vozi ružna stara kola. Ali, svi ga vole jer je tako divlji. Vidiš, baš ono što bi ljude u stvarnosti odbijalo je upravo ono što ga čini zanimljivim i uzbudljivim. Znaš, oni tako daju sjajan primer deci!

Takva ploča komunicira mnogo iskrenije - struktura, njen glas, sadržaj, to je više divlje nego što je Captain Beefheart ikada mogao da se nada da bude! To mi se sviđa kod te muzike - nameće određeno šizofrenično mentalno stanje. Možeš biti ozbiljna odrasla osoba, ali kada slušaš nešto od ove muzike, to se nekako probije kroz sve gluposti i lažne barijere koje si podigao tokom odrastanja. Takozvana inteligencija i prefinjenost kojima ljudi pridaju toliko značaja i za koje misle da im omogućavaju jasnu percepciju su upravo barijere koje ih sprečavaju da imaju jasnu percepciju bilo čega.

R/S: Šta ti se sviđa kod grupe Abba?

NON: Zato što su vremenom postajali sve paranoičniji i čudniji, govorili su dosta nejasnih stvari - pitam se da li i oni znaju šta žele da kažu. Postoji određeni Abba mentalitet, ne mogu da ga definišem, ali možda određeni nedostatak inteligencije i izveštačenosti? To im izgleda omogućuje da smisle stvarno zbrkane pesme, kao ona hevi metal pesma o ženskim pravima. Sviđa mi se i njihova muzika, to je taj nedostatak izveštačenosti koji je stvarno detinjast, neiskvaren i uprošćen. Ali, istovremeno, oni su izuzetno vešti u poslovanju, kvalitetu produkcije itd. Uspeli su da se ponašaju hladno i proračunato na mnogim nivoima, dok su istovremeno nekako zadržali jednu naivnu i detinjastu suštinu.

Mislim da je to nešto što su amerikanci izgubili, jer čak i kada sam bio mali, sećam se kako sam putovao u letnji kamp autobusom u petom razredu i pesma "Sugar Sugar" se čula na radiju i svi moji prijatelji, mala deca peti razred, svi su mrzeli tu pesmu. Onda se čula "Dizzy", ali ni ona im se nije svidela. Jer to su bile pesme koje su direktne, zarazne i vesele, a čak su i deca u petom razredu bila previše prefinjena da im se svide te ljige. Mislim da to kasnije na mnogo načina smeta ljudima da iskuse život.