ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Umetnički radovi

MS Stubnitz 01

Carl Marc S., 26. avgust 2007.
pionirov glasnik

U oktobru 1997. prvi put sam došao na brod MS Stubnitz u Rostoku. Već sam bio u Rostoku, a i čuo sam za projekat na brodu. Ali, i pored toga, za mene je bilo veliko iznenađenje kročiti na brod prvi put. Kada pomislite na brod, verovatno vam prvo pada na pamet jedrilica. Ali, Stubnitz je nešto veće; to je prava plivajuća fabrika od 80 metara i 2500 tona čelika, za hvatanje i zamrzavanje 1100 tona ribe. Sad već nije bilo traga tim napravama za ubijanje i zamrzavanje. Sve je to pretvoreno u nešto drugo. Projekat je, sa usponima i padovima, postojao već 6 godina. Pre mog dolaska bilo je različitih kriza, ali kad sam stigao, izgledalo mi je da je ponovo, nakon dugo vremena, na brodu bila ekipu koja funkcioniše. Brod su u to vreme tek pozvali u Štokholm, koji je izabran da bude evropska prestonica kulture tokom 1998. Laknulo mi je. Konačno sam našao ono što sam dugo tražio.

Tog oktobra, kad sam došao prvi put, poveo sam sa sobom prijatelja, DJ-a, da nastupa na brodu. Sledećeg dana sam već bio na putu natrag za Berlin. Ali, samo nedelju dana kasnije, otišao sam tamo na vikend. A u decembru sam otišao na čitavu nedelju. Tokom tih nedelju dana na brodu sam pronašao foto-laboratoriju koju nije niko koristio. Očistio sam je i tri dana posle razvio sam svoj prvi film i uradio prve fotografije. Posada mi je ponudila da ostanem duže. Došao sam ponovo 1. januara 1998. „samo na mesec dana“. Ostao sam 3 godine.

Na proleće 1998. svi na brodu su se pripremali za putovanje u Švedsku. Niko u Rostoku nije verovao u nas. „Šta ovi narkomani zamišljaju? Pa, oni čak nisu ni mornari!“, govorili su ljudi po gradu. Brod je bio na lošem glasu, zbog velikog broja tehno žurki prošle godine. Sem toga, uvek je bilo mnogo putujućih umetnika iz celog sveta sa ludim projektima. Brod je posvećen svim vrstama modernih formi umetnosti i na njemu se uvek nešto događalo. Pokretna čudovišta od čelika koja bljuju vatru i kreću se kroz luku – performans MUTOID WASTE COMPANY. Ili nastup TEST DEPARTMENT-a, koji su goli bubnjali po buradima.

Radili smo mnogo i naporno. Trebalo je zameniti i popraviti delove broda kako bismo prošli tehnički pregled i dobili osiguranje bez kojeg bi bilo nemoguće pomerati brod. Nemam pojma koliko tona čelika smo pomerili u tom periodu. Radionica za brodske popravke u staroj luci je u početku bila totalno protiv nas. Ali, nakon nekog vremena, kada su videli koliko se trudimo, postajali smo im sve simpatičniji. Naravno, osvojio ih je i sam brod STUBNITZ, poslednji istočno-nemački ribarski brod.

Rostok je bio najvažnija luka u socijalističkoj istočnoj Nemačkoj. Nakon ujedinjenja, skoro je sasvim propala. Cela stara ribarska flota i ostali veliki istočno-nemački brodovi su bili razvaljeni ili prodati.

Nije bilo lako pronaći profesionalnu posadu, između ostalog i zbog toga što nismo bili u stanju da im platimo. Tako smo tražili volontere. Nakon nekog vremena uspeli smo da okupimo posadu, ali nam je i dalje nedostajao kapetan. Kontaktirali smo svakog kapetana za koga smo znali, i konačno se pojavio jedan vrlo iznenađeni stari gospodin. Prvo je mislio da se neko šali sa njim. 20 minuta nakon našeg telefonskog razgovora, pojavio se na palubi. Međutim, postojao je još jedan problem: ovaj kapetan je imao preko 80 godina i probleme sa očima i srcem. Sem toga, više nije imao dozvolu. Ali, on se setio svog nekadašnjeg prvog oficira koji je takođe imao kapetansku dozvolu... Tako smo upoznali kapetana Vegenera, čoveka iz drugog sveta, čvrstog istočnog Nemca, konzervativnog mornara. I Vegener je imao preko 60 i iako sa njim nikada nismo uspostavili bliži kontakt, za njega smo ipak bili NJEGOVA posada! Kasnije smo saznali da je on retko plovio na moru, što nam je pomoglo da razumemo mnogobrojne haotične situacije koje su nas zadesile na putovanjima sa njim kao kapetanom. Bez obzira na sve, on je bio dovoljno dobar da pokrene brod. Sem toga, imali smo još 3 kvalifikovana čoveka na komandnom mostu, kao i visokokvalifikovanu posadu kod motora. Mnogi od njih su bili penzioneri, ali bilo je tu i mlađih ljudi, sretnih što imaju priliku da uče od morskih vukova.

Preplavilo nas je osećanje trijumfa kada je brod isplovio i uputio se ka Štokholmu krajem maja 1998. Do tad smo već imali dosta teškoća, a nove su nas tek čekale...

Plovidba do Štokholma je bila veličanstvena akcija. Nikada ranije nisam bio na pravom brodu. Bilo mi je muka na početku, ali je to prošlo zahvaljujući savetima iskusnijih. Jeo sam kvalitetno i dovoljno i to je bila odlična preventiva. Još me je pratio neki čudan osećaj, ali više nije bilo mučnine. Poslednjih 6 sati, dok smo ulazili u Šeren, područje ostrva ispred Štokholma, zajedno sa još jednim momkom sam stražario. Trebalo je da stojimo na pramcu i pazimo na male brodove. Ne možete da zamislite kakav je to neverovatan osećaj stajati na mestu sa kojeg imate najbolji pogled, dok se brod satima kreće između stotinu ostrva svih veličina.

Stigli smo u Štokholm i trebalo nam je 2 sata da brod pravilno postavimo i fiksiramo ulazne stepenice i staze. Onda su stigli ljudi iz naše partnerske organizacije i svi smo bili presrećni – zaista smo uspeli da dođemo. Imali smo malu žurku i ubrzo otišli na spavanje. Sledećeg jutra me je probudila neka uniformisana osoba, sa psom na povodcu. Šta se desilo? Partnerska organizacija je zaboravila da obavesti štokholmske vlasti da dolazimo. To je bio i razlog zbog kojeg carinici nisu došli na brod na dan našeg dolaska. Sad su bili ljuti. I pretraživali su ceo brod dva dana sa psima. I imali su sreće. Na kraju su pronašli 3.9 grama hašiša, što na skoro 600 kvadratnih metara uopšte nije bilo neko umeće. Takođe su našli i pečurke (za kuvanje) i nešto čaja.....

Sledećeg dana izašao je udarni naslov u najtiražnijoj štokholmskoj žutoj štampi „parti-brod prepun narkotika“... Najebali smo.

Ne samo što je sada štokholmska publika bila previše uplašena da bi došla, već je doveden u pitanje naš finansijski opstanak, jer je sve počivalo na ideji prodaje nemačkog piva Šveđanima. Ali, sad su nas kategorisali kao „naklonjene drogi“ i više nam nije bilo dozvoljeno da prodajemo alkohol. Tako smo sedeli na 200 buradi piva. Švedski partneri su bili toliko preplašeni, da su čak hteli da otkažu ceo program. Ali, za nas to nije dolazilo u obzir! Program je bio začuđujuće dobar i uključivao je umetnike i bendove kao što su Tigerlillies, Muslimgauze, Hybryds, Mick Jones i mnoge druge. Odlučili smo da idemo po programu.

Jednog jutra nedelju dana posle, na dan kada je trebalo da svira Muslimgauze, jedan od naših partnera se pojavio. „Morate da otkažete koncert“, rekao je. „Doći će policija, jer nemate dozvolu za koncerte.“ Šokirali smo se. Sva ta papirologija je trebalo da bude rešena od strane naše partnerske organizacije i sa njima smo imali usmeni dogovor još pre 2 meseca. Ali, čovek sa kojim se naša delegacija dogovarala je za vikend otišao van grada. Šta smo mogli da uradimo? Svi smo znali da nije bilo šanse da otkažemo Muslimgauze-a! On je bio neverovatno produktivan lik, svaki mesec je izbacivao po jedan album, ali skoro nikada nije nastupao uživo. Mi smo uspeli da ga izvučemo iz studija i dovedemo u Švedsku da svira na našem brodu, a sada je trebalo da otkažemo njegov koncert. NEMA ŠANSE.

Završilo se neobičnim idejom. Uveče je došla policija, tj. dvojica u civilu koji su odmah pokušali da uđu u koncertnu salu, ali mi smo postavili čoveka iz našeg „obezbeđenja“ sa naredbom da ne pušta nikoga. Nastala je velika diskusija i na kraju su ipak ušli. „Moramo da uđemo, tamo se održava koncert! To je ilegalno, jer nemate dozvolu!“ Nakon nekoliko minuta su izašli, izgledajući krajnje isfrustrirano.

Šta se dogodilo?

Pošto smo znali da će doći, sve smo pripremili tako da, umesto koncerta, vide produkciju. Dole, u prostoru za koncerte su bili Muslimgauze, tonac, 2 video snimatelja, 2 prijatelja i ja koji sam fotografisao. Cela se stvar direktno prenosila na palubi. Publika, nekih 50ak ljudi, je stajala na palubi, prateći „produkciju“ uz pomoć malog ozvučenja i 4 ekrana koja su prikazivala ono što je snimano.

I drugi put smo pobedili. Malo je falilo da dobijemo i treću priliku za dokazivanje – nismo imali ni „dozvolu za ples“, ali u međuvremenu se čovek sa kojim smo imali usmeni dogovor vratio sa odmora i dogovor je potvrđen.

Na kraju smo imali 128 realizovanih projekata tokom 2 meseca, koliko smo bili u Štokholmu. Propustio sam samo 2, a ostale sam slikao barem jednom.

Posle svega, svi smo bili srećni što se vraćamo u Nemačku. Ali, pošto nismo mogli da prodamo pivo, a na sokovima se nije moglo mnogo zaraditi, bili smo u minusu od 200.000 maraka. Grad Štokholm je samo želeo da nas se što pre otarasi. Ali, plovidba nazad bi značila totalni bankrot za brod.

„Nećemo ići u Nemačku da bankrotiramo, već ćemo to uraditi ovde!“, rekli smo. I nećete verovati kako brzo nam je grad Štokholm dao 100.000 maraka. Sa tim smo mogli da plovimo nazad, pravo na „hansesail“, veliki četvorodnevni događaj u Rostoku, gde smo prodali 80 buradi piva, što nas je dovelo skoro na nulu. Nakon toga sam još 3 meseca vozio oko Rostoka, prodajući burad sa pivom svakom ko ga je hteo.

1999. godina je bila posvećena obnavljanju celog projekta i prikupljanju nove energije za sledeće avanture.

Prigodan link: http://www.stubnitz.com/