ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Nauka

Homeopatija - promućkana vodica koja leči

Robert Todd Carroll, Dr Stephen Barrett i drugi, 24. decembar 2007.
skepdic.com, quackwatch.org, wikipedia

Dnevni list Blic objavio je u nedelju, 23. decembra 2007. tekst sa naslovom "Država konačno izjednačila alternativnu i oficijelnu medicinu". (konačno!?!?? izjednačila!!!!!??!!!) Članak mi se čini zastrašujućim jer ispada da nadrilekarstvo postaje deo zvanične medicine. Ali ja ne znam ništa o medicini i neka se time bave lekari, valjda među njima ima bar neko normalan ko će reagovati na ove stvari.

Međutim, ovaj članak iz Blica je samo jedan od bezbroj tekstova koji o homeopatiji govore kao da je to nešto što stvarno funkcioniše. Sećam se da je čak i u Danasu, koji se obično smatra novinama okrenutim razumu, jedno vreme u dodatku o zdravlju objavljivan kratki prilog o homeopatiji. Ne sećam se da sam ikada pročitao negde kako ta homeopatija uopšte leči i kako se tačno prave homeopatski lekovi. Zato sam odlučio da potražim po internetu malo više informacija i ubrzo sam shvatio da se radi o običnoj vodi (ili alkoholu, ili laktozi) koja se prodaje kao lek koji radi na metafizičkim principima i za koji naravno ne postoje nikakvi pouzdani dokazi da može izlečiti bilo šta.

Pošto nisam mogao da nađem ni jedan objektivan tekst o homeopatiji na našem jeziku kada sam u google upisao "homeopatija", morao sam da sam sastavim jedan kritički osvrt (sastavljen od nekoliko članaka uglednih stručnjaka - moji su samo naslovi, šaljive sličice i ovaj uvod).

Priređivač koji ne želi da ga smaraju pa je zato odlučio da ipak ostane anoniman

Nastanak i metafizička osnova homeopatije

Klasična homeopatija se pojavila u 19. veku (osnivač je Samuel Christian Friedrich Hahnemann) kao alternativa tadašnjim uobičajenim medicinskim metodama kao što je flebotomija (puštanje krvi). Sečenje vena da bi se pustila krv te tako bolest izbacila iz tela i povratila "ravnoteža fluida" bilo je popularna medicinska praksa u kasnom 19. veku. Hahnemann je odbacio ideju da bolest treba lečiti puštanjem štetne materije koja izaziva bolest da iscuri iz tela. U tome je bio u pravu. S druge strane, on je tvrdio da se bolest treba lečiti tako što će se pomoći "vitalnoj sili" da povrati telo u sklad i ravnotežu. U tome je bio u krivu.

Hahnemanova alternativna medicina bila je humanija i izazivala manje štete nego većina konvencionalnih metoda lečenja iz toga vremena.

Naučna medicina se tek razvijala u Hahnemanovo vreme ali homeopatija nije deo tog razvoja. Naučna medicina je u osnovi materijalistička. Zasnovana je na naučnim disciplinama kao što su anatomija, fiziologija i hemija. Hahnemann-ove metode doduše uključuju empirijsko posmatranje, ali njegova teorija bolesti i leka je u osnovi neempirijska i uključuje pozivanje na metafizičke entitete i procese.

Hahnemann je svoje ideje o bolesti i lečenju objavio u knjigama Organon homeopatske medicine i Teorija hroničnih bolesti. Termin homeopatija je izveden iz dve grčke reči: homeo (sličan) i pathos (patnja). Hahnemann je hteo da se suprotstavi tadašnjem shvatanju da se poremećaj leči suprotnim (allos). Konvencionalnu praksu je nazivao alopatijom.

Klasična homeopatija se obično definiše kao medicinski tretman zasnovan na korišćenju jako malih količina preparata koji u većim dozama izazivaju iste simptome kao bolesti koje se njima leče. Hahnemann je verovao da veoma male doze leka mogu imati veliku moć lečenja jer njihova potencija može biti povećana snažnim i metodičnim mućkanjem. Hahnemann je ovo navodno povećanje potencije mućkanjem nazivao dinamizacijom. Mislio je da mućkanje oslobađa nematerijalne i duhovne sile i čini supstancu aktivnijom.

Kao i većina njegovih savremenika, Hahnemann je verovao da je zdravlje stvar ravnoteže i sklada, ali za njega je "vitalna sila", duh u telu, taj koji uravnotežuje i usklađuje, to jeste, leči.

Njegove metode lečenja se na prvi pogled čine modernim. Pronaći pravi lek za bolest. Ipak, ti lekovi nisu napravljeni da pomognu telu da se izbori sa infekcijom, već da pomognu "vitalnoj sili" da odradi magiju. U stvari, Hahnemann je verovato da je nemoguće znati unutrašnju prirodu bolesti i da je zato beskorisno špekulisati o procesima bolesti ili bazirati tretman na teoriji. Koji lek se koristi utvrđuje se na osnovu pacijentovih simptoma a ne na osnovu osobina bolesti koja izaziva simptome.

Zakoni i metode homeopatije

Homeopate temelje svoju medicinu na zakonima kao što su zakon sličnosti (slično se sličnim leči) i zakon minimalne doze (što je manja koncentracija leka veće je dejstvo). Ali ovi zakoni nisu prirodni zakoni već metafizički zakoni - verovanja o prirodi stvari koja se ne mogu testirati empirijski. Hahnemann-ove ideje su rezultat iskustva. Ali to što je svoje metafizičke zaključke izvukao iz empirijskih pojava ne čine njegove ideje empirijski proverljivim.

Zakon minimalnih doza Hahnemann je verovatno razvio iz toga što je primetio da svaki njegov preparat prvo pogoršava stanje pacijenta pre nego što mu pomogne i da se ovaj negativni efekat smanjuje kada se smanji doza leka. Većina kritičara homeopatije skreće pažnju da ovakvo shvatanje vodi ka lekovima koji su toliko razređeni da sadrže jedva jedan molekul supstance od koje treba da su napravljeni.

Do zakona sličnosti Hahnemann je došao eksperimentišuči na samom sebi sa različitim supstancama tokom nekoliko godina. Došao je do zaključka da lekari treba da prepisuju samo one preparate koji imaju moć da u zdravom telu izazovu simptome koji su slični onima koji se mogu pojaviti kod bolesne osobe. Lekovi treba da se daju pojedinačno, tvrdio je, a ne u mešavini sa drugim lekovima. Čini se da su njegovi zaključci zasnovani na intuiciji. Nije eksperimentisao sa pacijentima da bi utvrdio koji preparati deluju sa kojim bolestima ili da proveri da li su preparati delotvorni samo ako se ne mešaju sa drugim preparatima. Naravno, nije mogao eksperimentisati sa bolesnim osobama jer lekovi treba da izazovu iste simptome kao bolest pa se ne bi moglo utvrditi šta su simptomi bolesti, a šta simptomi koje je izazvao lek. Umesto toga, on je jednostavno pretpostavio da šta god da je izazvalo simptome kod zdrave osobe mora da leči bolest sa sličnim simptomima.

Hahnemann je ovu metodu pronalaženja simptoma koje preparat izaziva kod zdrave osobe nazivao "dokazivanje". Radeći na principima sličnosti, Hahnemann je kreirao lekove za razne poremećaje koji su imali slične simptome kao one koje su izazvale supstance koje su uzimali njegovi "dokazivači". Međutim, metode "dokazivanja" zavise od osobe na kojoj se sprovode i imaju individualnu važnost za homeopatu. Drugim rečima, sto homeopata koji spremaju lek za istog pacijenta mogu lako napraviti sto različitih lekova.

Hahnemannu se može odati poštovanje zato što je empirijski testirao svoje lekove, ali njegove metode testiranja su očigledno pune nedostataka. On zapravo nije testirao efektivnost lekova na bolesnim ljudima nego je testirao efekat lekova na zdrave ljude. U svakom slučaju, morao je da se osloni na subjektivnu procenu njegovih dokazivača od kojih su svi bili njegovi učenici ili članovi njegove porodice i koje je sve lično ispitivao. Ali čak i da rezultati nisu opterećeni mogućnošću da je sugerisao simptome dokazivačima ili da su oni prijavljivali simptome da bi impresionirali ispitivača, povezivanje liste simptoma sa lekom za bolest sa sličnim simptomima je zasnovano na magiji. U logici, ovakav način pogrešnog rezonovanja zove se non squitur: iz činjenice da lek A proizvodi simptome koji su slični bolesti B ne može se zaključiti da uzimanje leka A uklanja simptome bolesti B. Međutim, za homeopate, ako je mušterija zadovoljna a uzima lek A, lek A radi.

Sastav homeopatskih preparata, zakoni hemije i patka od 20 miliona dolara

Homeopatski proizvodi se prave od minerala, te biljnih i nekih drugih supstanci. Ako je početna supstanca rastvorljiva, rastvara se sa 9 ili 99 delova destilovane vode i/ili alkohola, a zatim se snažno mućka. Ako nije rastvorljiva, melje se i meša u sličnim proporcijama sa laktozom u prahu.

Razblaženi preparat se zatim ponovo razblažuje u istom odnosu i proces se ponavlja sve dok se ne dostigne željena koncentracija.

Rastvori koncentracije 1 prema 10 označavaju se rimskim brojem X (1X = 1/10, 3X = 1/1,000, 6X = 1/1,000,000). Slično, rastvori od 1 prema 100 označavaju se rimskim brojem C (1C = 1/100, 3C = 1/1,000,000 itd). Većina današnjih preparata se nalaze između 6X i 30X, ali ima i onih sa rastvorom 30C.

Rastvor 30X znači da je početna supstanca rezređena 1 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 puta. Ako pretpostavimo da kubni centimetar vode sadrži oko 15 kapi, ovaj broj je veći od broja kapi vode koje bi bile dovoljne da se napuni posuda koja je 50 puta veća od planete Zemlje. Zamislite da se jedna kapljica crvene boje umeša u tu ogromnu posudu tako da se potpuno rastvori. Homeopatski zakon minimalne doze je kao kada bi se reklo da bilo koja kapljica vode koja bi se izvadila iz ove posude sadrži esenciju crvenila.

Dr Robert L. Park, ugledni fizičar i izvršni direktor Američkog društva fizičara, primetio je da, kako je najmanja količina neke supstance jedan molekul, da bi 30C rastvor sadržavao jedan molekul supstance, mora se nalaziti među 1 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 molekula vode. Ta količina vode bi zahtevala posudu koja je 30 000 000 000 puta veća od Zemlje.

Oscillococcinum, preparat rastvora 200C koji služi za olakšanje simptoma prehlade, sadrži "rastvor" koji je još teže pojmiti. Njegov "aktivni sastojak" se sprema tako što se parče jetre i srca sveže ubijene patke inkubira 40 dana. Zatim se rezultat filtrira, zamrzava, rehidrira, rastvara i impregnira u granule šećera. Da bi rastvor sadržavao jednu molekulu srca ili jetre patke, njegova koncentracija treba da bude 1 prema 100200. Ovaj ogromni broj koji ima 400 nula je mnogo veći od ukupnog broja molekula u univerzumu. U.S. News & World Report u broju od 17. februara 1997, piše da je samo jedna patka godišnje dovoljna za proizvodnju preparata koji je u 1996. godini doneo 20 miliona dolara prihoda. Magazin je tu nesretnu pticu nazvao "patkom od 20 miliona dolara".

Zapravo, zakoni hemije kažu da postoji limit koliko se neka tvar može rastvoriti a da rastvor i dalje uopšte sadrži tu supstancu. Taj limit po homeopatskoj skali potencije iznosi 12C ili 24X (1 deo u 1024). I sam Hahmemann je shvatao da ne postoji mogućnost da i jedan molekul originalne supstance ostane posle rastvaranja. Ali verovao je da mućkanje sa svakim narednim rastvaranjem ostavlja duholiku esenciju koja se "ne može percipirati čulima", koja leči tako što revitalizuje vitalnu silu organizma. Moderni zagovarači homeopatije tvde da čak i kada je poslednja molekula nestala iz rastvora, "pamćenje" supstance ostaje. Ova tvrdnja nije potkrepljena dokazima. Uz to, ako bi to bilo tačno, svaka tvar bi u dodiru s vodom mogla utisnuti "esenciju" koja bi mogla imati snažne (i nepredvidljive) medicinske efekte kada bi je osoba unela u organizam.

Da li homeopatija deluje?

Do sada se pojavilo nekoliko kritičkih pregleda studija efektivnosti homeopatskih tretmana i ni jedan od njih ne dolazi do zaključka da postoje dokazi da bilo koji homeopatski lek ima nekog efekta. Homeopate nisu uspele da demonstriraju delotvornost svojih proizvoda iako su za to imale preko 200 godina vremena. Naravno, bilo je nekoliko studija koje su pronašle statistički značajne razlike između grupa tretiranih homeopatskim preparatima i kontrolnih grupa, ali ni jedna od ovih studija nije uspešno ponovljena a neke su imale ozbiljne metodološke nedostatke.

Pregled pregleda svih studija o homeopatiji koje je uradio Terence Hines pokazuje da, iako je sprovedeno preko 100 studija, ni jedna nije došla do pozitivnog zaključka o homeopatskim preparatima. Homeopatski "lekovi" jednostavno ne deluju.

Ipak, homeopatija će uvek imati svoje zagovornike, bez obzira na odsustvo dokaza. Jedan od razloga za to je preovlađujuće nerazumevanje o uzrocima bolesti i kako se ljudski organizam bori sa bolešću. Hahnemann je privukao veliki broj sledbenika je se u poređenju sa onima koji su koristili puštanje krvi i otrovne laksative činio kao pravi iscelitelj. On je imao sigurno više pacijenata koji su preživeli i oporavili se ali ne zato što ih je izlečio, nego zato što ih nije inficirao ili ubio dok im je ispuštao krv ili ih oslabljivao otrovom. Njegovi lekovi nisu bili ništa drugo do obične tečnosti koje su same po sebi neškodljive.

Ako postoji bilo kakav pozitivan efekat on nije rezultat homeopatskog preparata nego prirodnih sposobnosti organizma za borbu protiv bolesti ili verovanja pacijenta da će ozdraviti (placebo efekat) ili uticaja prirode odnosa između homeopate i pacijenta. Stres može pojačati ili čak izazvati bolest. Ako terapeut umiruje pacijenta, to već može rezultirati značajnom promenom u tome kako se pacijent oseća. To osećanje može imati korisne fiziološke efekte. Homeopatska metoda uključuje provođenje dosta vremena sa svakim pacijentom da bi se dobila kompletna lista simptoma. Moguće je da ovo ima značajan umirujući efekat na neke pacijente.

Koliko je homeopatija bezbedna?

Kako homeopatski preparati obično sadrže samo vodu i/ili alkohol, generalno se smatraju bezbednim. Samo u retkim slučajevima originalni sastojci su prisutni u merljivim količinama. Ipak, u jednom slučaju, veoma jak rastvor (1:100 ili 2X) cink glukonata, koji je prodavan kao sprej za nos, navodno je izazvao gubitak čula mirisa kod nekoliko korisnika.

Kritičari homeopatije skreću pažnju na neke druge probleme vezane za homeopatske lekove. Najozbiljniji se tiču slučajeva kada pacijenti koji koriste homeopatiju uopšte ne dobiju pravi tretman za njihovu bolest u slučajevima kada bolest može biti uspešno dijagnostifikovana i izlečena primenom savremene medicine. Na primer, neka istraživanja su pokazala da homeopate često savetuju pacijentima da se ne vakcinišu.

Mnogi pobornici homeopatije tvrde da su homeopatski proizvodi slični vakcini jer predstavljaju mali stimulus koji izaziva reakciju imuniteta. Ovo poređenje ne stoji. Količina aktivnih sastojaka u vakcinama je mnogo veća i može se izmeriti. Uz to, vakcina proizvodi antitela čija se koncentracija u krvi može izmeriti, dok homeopatski rastvor ne proizvodi reakciju koja može da se registruje. Takođe, vakcine se koriste preventivno, a ne za lečenje simptoma.

Poznati su i slučajevi savetovanja pacijenata da ne koriste lekove protiv malarije. Ovo stavlja putnike u tropske krajeve u ozbiljnu opasnost od zaraze jer homeopatski lekovi nemaju nikakvo dejstvo protiv malarije.

Takođe, u jednom slučaju, 2004. godine, Dr Marisa Viegas iz Velike Britanije, preporučila je svojoj pacijentkinji sa srčanim problemima da prestane sa uzimanjem konvencionalnih lekova i umesto toga koristi homeopatski tretman. Pacijentkinja je umrla od srčanog udara posle četiri meseca.

Ali čitao/la sam u novinama da su razne studije pokazale da je homeopatija delotvorna!

Pošto većina homeopatskih lekova ne sadrži merljive količine aktivnog sastojka, nemoguće je proveriti da li sadrže ono što piše na etiketi. Za razliku od većine regularnih lekova, nisu se pokazali delotvornim u "dvostruko slepim" kliničkim testovima. Zapravo, većina homeopatskih proizvoda nikada nije ni bila testirana. Zagovornici se jednostavno oslanjaju na homeopatsku tehniku "dokazivanja" da bi utvrdili koji lek će delovati na šta.

Članak objavljen 1990. u časopisu Review of Epidemiology analizira 40 testiranja koja su upoređivala standardni tretman sa homeopatskim tretmanom, placebom i odsustvom tretmana. Autori zaključuju da su sva testiranja imala ozbiljne nedostatke osim tri, ali da je od tih tri samo jedno dalo rezultate u prilog homeopatiji. Autori su zaključili da ne postoje dokazi da homeopatski tretman ima više efekta od placeba.

U reviji Pediatrics iz 1994. godine objavljen je članak o delotvornosti homeopatskog tretmana u lečenju blagih slučajeva dijareje među decom u Nikaragvi. Tvrdnja da homeopatija deluje bila je zasnovana na otkriću da u određenim danima, tretirana grupa ima manje mekih stolica nego placebo grupa. Međutim, i ova studija je imala ozbiljne nedostatke, uz činjenicu da su rezultati ionako potpuno beznačajni jer se blaga dijareja leči jednostavnim uzimanjem tečnosti kako bi se smanjila dehidracija.

Revija Prescrire International koja se bavi evaluacijom farmaceutskih proizvoda, objavila je 1995. godine kritički prikaz literature koji zaključuje: "Kako se homeopatski tretmani obično koriste kod stanja sa promenljivim ishodom ili gde se javlja spontani oporavak, široko je rasprostranjeno mišljenje da su ovi tretmani delotvorni kod nekih pacijenata. Međutim, uprkos velikom broju uporednih testiranja sprovedenih do danas, ne postoje dokazi da je homeopatija imalo delotvornija od placebo terapije date u identičnim uslovima."

U decembru 1996, objavljen je poduži izveštaj Homeopathic Medicine Research Group (Grupa za istraživanje homeopatske medicine, HMRG), panela eksperata koje je okupila Evropska komisija. Među članovima HMRG-a su i homeopatski istraživači i eksperti iz oblasti kliničkog ispitivanja, kliničke farmakologije, biostatistike i kliničke epidemiologije. Cilj istraživanja bila je evaluacija objavljenih i neobjavljenih izveštaja kontrolisanih testiranja homeopatskih tretmana. Nakon što su pregledali 184 izveštaja, eksperti su zaključili da (1) samo 17 testiranja su bila dovoljno dobro sprovedena da bi bila uzeta u razmatranje; (2) moguće je da je u nekim od ovih 17 testiranja homeopatski pristup dao bolje rezultate bego placebo ili odsustvo tretmana; i (3) broj učesnika u ovih 17 istraživanja je suviše mali da bi se izvukao bilo kakav zaključak o efektivnosti homeopatskog tretmana za bilo koje konkretno stanje. Jednostavno rečeno, većina homeopatskog istraživanja je bezvredno i ni za jedan homeopatski proizvod nikada nije dokazano da je upotrebljiv u terapeutske svrhe.

Zdravstvena služba Londona od 1997. godine ne pokriva troškove homeopatskog tretmana nakon što je zaključeno da ne postoje dokazi koji bi potkrepili njihovu upotrebu. Zdravstvene službe u londonskim opštinama slale su više od 500 pacijenata godišnje u Kraljevsku homeopatsku bolnicu u Londonu. Doktori zaposleni u zdravstvenoj službi pregledali su objavljenu naučnu literaturu kao deo strategije da se kupuju samo lekovi za koje postoje dokazi da deluju. Zaključili su da većina studija čiji rezultati idu u prilog homeopatiji ima metodološke nedostatke i da istraživanja koja je sprovodila Kraljevska homeopatska bolnica nisu dala nikakve dokaze da od homeopatije ima koristi u kliničkom lečenju.

U 2007. godini, još jedan kritički pregled rezultirao je zaključkom da homeopatska metoda "dokazivanja" ne daje pouzdane podatke.

Zagovornici homeopatije preuveličavaju značaj nekoliko "pozitivnih" studija koje dokazuju da "homeopatija funkcioniše". Čak i da rezultati tih studija mogu biti ponovljeni (što se ne čini verovatnim), najviše što studija jednog leka za jednu bolest može dokazati je da taj konkretan lek radi u konkretnom slučaju. To još uvek ne bi bio dokaz da su teorije na kojima je zasnovana homeopatija validne.

Značajne zdravstvene organizacije, kao što su NHS (Nacionalna zdravstvena služba) u Velikoj Britaniji i American Medical Association (Američka medicinska asocijacija) u Sjedinjenim Američkim Državama, izdali su zvanična saopštenja u kojima zaključuju da ne postoje uverljivi naučni dokazi u prilog upotrebe homeopatskih tretmana u medicini.