ŠTAMPAJ! | ODUSTANI...

Književnost

Imaginarni svetovi u književnosti za decu: bekstvo kao povratak

Tijana, 10. mart 2004.
Postena Inteligencija

Imaginarni svetovi u književnosti za decu:
bekstvo kao povratak

Moderna književnost za decu, moglo bi se reći, počinje od Alise u zemlji čuda Luisa Kerola. Zemlja čuda je istovremeno i jedan od najpoznatijih imaginarnih svetova (ovde taj termin koristim u užem smislu, dakle ne označavajući bilo koji fikcionalni, opisivani svet, već upravo svet koji se bar jednom odlikom upadljivo razlikuje od stvarno postojećeg; takvi su prevashodno svetovi koji se opisuju u oblasti fantastične književnosti i za koje ću u daljem tekstu koristiti odomaćeni naziv „sekundarni svetovi“, koji je prvi uveo Dž. R. R. Tolkin.)

Struktura sekundarnih, fantastičnih svetova u knjževnosti za decu ograničena je istim normama koje važe za svu dečju književnost. Ne prekoračuju se određene granice – nema agresivnog, vulgarnog jezika, detaljnog prikazivanja seksualnosti niti upečatljivo prikazanog nasilja; takođe, poželjno je da delo ima optimističan ton i srećan završetak, ali ne i obavezno. Protagoniste ovakvih narativa najčešće su deca koja na neki način (putem magije ili naučno-fantastičnih pomagala) dospevaju iz primarnog u sekundarni svet. Kao što primećuje Marija Nikolajeva u The Magic Code, ta putovanja su većinom kružna, završavaju se povratkom u primarni svet.1 Postoje, međutim, i značajni izuzeci (Braća Lavlje srce Astrid Lindgren, Hronike Narnije K. S. Luisa).

Fantastična književnost za decu je tokom određenih perioda u pojedinim zemljama kritikovana i čak aktivno suzbijana iz ideoloških razloga (zemlje Istočnog bloka u periodu ždanovizma, ali i zapadna Evropa). U poslednjih dvadesetak godina, naprotiv, doživela je neverovatan uspon kako na komercijalnom tako i na kritičkom planu. Trenutno je jedna od najpopularnijih svetskih spisateljica Džoana K. Rouling, poznata upravo po fantastičnoj seriji o Hariju Poteru. U ograničenom okviru ovog članka, pozabaviću se razlozima za popularnost fantastične književnosti za decu.

Jedna od glavnih kritika upućivanih fantastici oduvek je bila ta da odvaja čitaoce od „stvarnosti“, nudeći im jevtini eskapizam. U književnosti za decu ova se tendencija mogla smatrati naročito opasnom, budući da je, prema kritičarima, mogla navići decu da ne traže rešenja za svoje konkretne probleme, već da se povlače u sopstvene imaginarne svetove u kojima su teškoće iz stvarnosti ili unapred rešene ili jednostavno prećutane. Erik Rabkin u svojoj knjizi The Fantastic in Literature posvećuje čitavo poglavlje fantastičnom i bekstvu, zaključujući da „ako poznajemo svet u koji neki čitalac beži, onda poznajemo svet iz kog dolazi“. Od šezdesetih godina datira svojevrstan obrt u proučavanju i pisanju književnosti za decu, na scenu stupaju radikalno levo orijentisani teoretičari koji zahtevaju njeno preosmišljavanje, nove tekstove koji neće odražavati staro viđenje sveta već će decu podsticati na samostalno razmišljanje i delanje. Uporedo sa tim, pojavljuje se niz knjiga koje odgovaraju novim uslovima i koje bi ranije bile nezamislive – recimo, Konrad iz konzerve Kristine Nestlinger, u kojoj fabrika dece zainteresovanima isporučuje konzerve sa već razvijenom, obrazovanom i lepo vaspitanom decom. Glavni junak, Konrad, uspeva da se izbavi od roditelja kojima je namenjen upravo sticanjem zdrave doze neposlušnosti i samostalnosti.

Upadljivo je da su u savremenoj književnoj produkciji ovakve knjige manjina. Većina sekundarnih svetova u poslednjih dvadesetak godina ima zajednički imenitelj – slabo prikrivenu nostalgiju za predindustrijskim dobom i stabilnim, konzervativnim društvom. Ogromna većina savremenih književnih dela za decu koja postuliraju imaginarne svetove pripada žanru epske fantastike. Ti sekundarni svetovi su retko kada urbani, opisivana društva uglavnom podsećaju na (zapadno)evropski srednji vek, što se delimično može pripisati tome što koriste motive i opšte rekvizite bajki. Najuticajnija su svakako dela Dž. R. R. Tolkina, koji je stvarao svetove sa velikim otklonom ka anglosaksonskom nasleđu, pokušavajući, prema sopstvenim iskazima, da sintetiše englesku pseudomitologiju. Od sredine pedesetih godina, u književnosti na engleskom govornom području, a kasnije pod njenom prevlašću i drugde, postoji stalni tok knjiga sa manje-više istim tolkinovskim repertoarom čudesnog, i bićima preuzetim iz nordijske i keltske mitologije (vilenjaci, trolovi, zmajevi itd.), koja se do besvesti recikliraju. Izvesno osveženje je nastupilo kada se negde krajem osamdesetih godina, najpre u naučnoj fantastici, razvio podžanr steampunk, da bi kasnije, preko dela poput romana Filipa Pulmana, ušao i u književnost za decu. Pisci steampunk-a uglavnom postuliraju alternativne svetove u kojima se tehnologija razvijala drugim putem a fosilna goriva nisu potisnula paru kao pogonsko sredstvo (odatle i naziv podžanra). Vremenski – ili bi pravilnije bilo reći stilski – ova dela su uglavnom smeštena u manje ili više prepoznatljivo pozno viktorijansko doba krajem XIX veka, na prvi pogled daleko od uobičajenog srednjovekovnog miljea. Jasno je da važnu ulogu ima prividna vremenska i kulturna udaljenost od savremenog sveta. Time se bar delimično može objasniti i nagla popularnost steampunk-a: smešten je u epohu koja iz današnje perspektive može da se posmatra (i prikazuje) kao jedinstveno, celovto razdoblje sa karakteristično stabilnim društvenim odnosima i moralnim normama; takođe, za popularnu književnost XIX veka je, u celini gledano, tipičan tehnološki optimizam u stilu Žila Verna – napredak tehnike se poistovećuje sa napretkom čovečanstva u celini. Steampunk preuzima to stanovište i/ili prikazuje alternativne modele tehnološkog razvoja, zasnovane na ekološki neškodljivijoj pari; česti su vrlo detaljni opisi ekonomije i tehnologije alternativnih svetova (Kit Roberts, Pavane). Na nešto složeniji, zaobilazniji način, i ovi tekstovi nude svojim odraslim čitaocima osećanje nepromenljivosti i stabilnosti koje im nedostaje u savremenom svetu; klasičnu idilu zamenila je ranoindustrijska idila, iz doba pre široke upotrebe električne energije.

Ovako profilisana dela uglavnom nisu pisana humornim tonom, niti su njihovi pisci skloni jezičkim i logičkim igrama. Potisnula su na marginu nonsens-književnost, kakvu neguju pisci poput Paula Mara, i koja je bliža Kerolovoj tradiciji. Očigledno je da se relativno malo ceni jezička kreativnost, moderni fragmentisani narativi, kao i autentičnost sekundarnih svetova.
Kada bi se najpoznatiji naslovi trenutno na tržištu analizirali prema čuvenoj Todorovljevoj podeli fantastične književnosti na čudno, čudesno i fantastično, ogromnu većinu bismo bez oklevanja mogli svrstati u čudesno:
“U slučaju čudesnog, natprirodni činioci ne izazivaju nikakvu posebnu reakciju, ni kod junaka, ni kod podrazumevanog čitaoca. Čudesno nije odlika odnosa prema ispričanim događajima, već svojstvo same prirode tih događaja.
Većina prikaza fantastičnih bića i svetova, dakle, nije usmerena na to da kod čitalaca izazove iznenađenje pred nepoznatim, već čak računa sa njegovim prepoznavanjem i sa unapred zadatom reakcijom. Mada na prvi pogled mogu delovati „otuđeno“, pojave i naročito društveni i porodični odnosi u fantastičnoj književnosti za decu zapravo su samo tanko prerušene okolnosti koje zatičemo u savremenom društvu, ponešto stilizovane i neretko idealizovane. Što je još važnije, time se predupređuje bilo kakva ozbiljnija društvena kritika – knjige poput Čokoladnog rata Roberta Kormijea postale su krajnje retke.
Najbolji primer za to predstavljaju upravo izuzetno uspešni romani Džoane Rouling. Oni opisuju sekundarni svet koji postoji naporedo sa našim, svet čarobnjaka i veštica u kome je magija savršeno svakodnevna stvar. Što više detalja Roulingova pruža, to jasnija postaje suštinska identičnost ta dva sveta. Postoje paralelne vladine institucije (štaviše, Ministarstvo za magiju sarađuje sa britanskim premijerom), čarobnjačka bolnica St. Mungo deluje skoro kao savremena londonska bolnica, čarobnjački školski sistem do tančina je opisan i strukturiran skoro kao savremeni britanski školski sistem – jedino što se, recimo, umesto matematke uči aritmantija. Paralele su sprovedene i u najsitnijim detaljima svakodnevnog života – tako postoje čarobni selotejp i čarobnjačka varijanta telefona, a kričavi dnevnik Daily Prophet otvoreno aludira na engleski Daily News. Tematski, romani o Hariju Poteru takođe ne predstavljaju neku posebnu novinu, glatko se uklapajući u stari i dobro poznati krug knjiga o životu učenika u internatu (u engleskoj književnosti ova podvrsta se zove „public school fiction“ i može se podičiti čak i Kiplingovim delima). Novo je to što ovaj podžanr spisateljica spaja sa druga dva potpuno različita žanra – zapleti su klasične detektivske priče, smeštene u fantastičnom miljeu.


Ponajviše iznenađuje ideološka konzervativnost Roulingove, lako vidljiva u većini tematskih elemenata romana - od stereotipne muško-ženske podele uloga pa sve do jedva prikrivenog nacionalizma u četvrtoj knjizi u seriji, Vatreni pehar, gde se susrećemo sa klasičnim karikaturama frivolnih Francuza i primitivnih Bugara. Pozitivne ličnosti i autoritativni likovi za Harija jesu njegovi profesori, pre svega upravnik škole. Važni uzori su za Harija i njegovi roditelji, koji su poginuli u borbi protiv zla. Roulingova nam predstavlja i idealnu funkcionalnu porodicu, Vizlijeve: sedmoro dece, od toga samo jedna devojčica, brižna majka domaćica i rasejani otac, večito na poslu. (Ovde moram naglasiti da u petoj knjizi u seriji, Red feniksa, Roulingova pokazuje određene tendencije ka prevazilaženju klišea. Ostaje da se vidi kako će se to dalje razvijati.) Taj konzervativizam može objasniti, na dubljem nivou, izuzetnu popularnost njenih knjiga među decom. Mada su je često optuživali zbog „mračnog tona“ i nasilja, konačni utisak koji njene knjige ostavljaju na čitaoce znatno je drugačiji. Svet koji Roulingova opisuje je stabilan, čvrsto strukturisan svet sa jasno određenim i opštevažećim etičkim normama, jednostavno ocrtanim crno-belim likovima, sa nepromenljivim društvenim strukturama koje su implicitno pozitivne. U prve četiri knjige zapleti su konvencionalno detektivski i radnja se odvija šablonski – Hari sa svojim prijateljima rešava postavljene zadatke i pobeđuje zlo. Sve u svemu, detetu koje čita knjige o Hariju Poteru pruža se prostor za laku identifikaciju sa glavnim junakom. Bekstvo od stvarnosti je temeljno i uspešno ne zato što dete-čitalac ulazi u potpuno drugačiji svet, već upravo stoga što je taj sekundarni svet samo prerušeni, pojednostavljeni prikaz stvarnosti, koji čitaocu može pružiti osećaj poznatog, postojanosti i bezbednosti – na kraju svake knjige, zlo biva pobeđeno ili bar privremeno suzbijeno. Istovremeno, nudi se sveden i jednostavan model sveta, očišćen od većine «realnih» savremenih problema; tamo gde ih se dotiče, oni su dosledno pojednostavljeni i/ili maskirani (rasizam u vidu netrpeljivosti između čistokrvnih i nečistokrvnih čarobnjaka) kako bi se moglo ponuditi neko lako rešenje. Knjige Džoane Rouling čitaocu poručuju da je svaki svet ustrojen prema određenim društvenim pravilima kojima se treba pokoravati jer nude bezbednost i duhovnu udobnost; u isti mah, spisateljica udovoljava dečjim eskapističkim željama i njihovoj potrebi za socijalizacijom.

Postoje, dakle, dve osnovne odlike imaginarnih svetova u književnosti za decu, naizgled suprotne: očuđenost, neobičnost prikazanog sveta, i njegova suštinska prisnost i poznatost. Vremensko izmeštanje u neku, ma koliko fantastičnu, prošlost popularno je upravo stoga što spaja ove dve tendencije. Dok brišu probleme savremenog doba – ekološku katastrofu koju proživljavamo, raspad starih vrednosnih sistema, opštu ekonomsku nesigurnost – imaginarni svetovi u dečjoj književnosti otvaraju mogućnost da se o tim istim problemima progovori metaforički, da bi se sveli na razmere «primerene deci». Na taj način, zabrinjavajuće teme mogu se aktuelizovati bilo kao nepromenljivi deo ustrojstva sveta, bilo kao stanje koje se može poboljšati ličnim delanjem. Sve zavisi od pisca... i od sklonosti čitalačke publike.