Sara Kejn – FEDRINA LJUBAV – rediteljka Iva Milošević – premijera na sceni Bojan Stupica JUGOSLOVENSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA, koprodukcija sa MESS ponedeljak 18.februar 2008.

Da bi približila i komentarisala antički mit i Senekinu tragediju o FEDRI, Sara Kejn je u jednoj od svojih malobrojnih drama, pre svega približila događaje svom vremenu i svojoj zemlji - Britaniji. Naime, tema unutar-porodične preljube gde se maćeha zaljubljuje u pastorka – Fedra u Hipolita, i zbog neuzvraćene ljubavi kažnjava svet, sebe i samog pastorka svojim samoubistvom, smeštena je u naki zamišljeni savremeni, eto recimo - ENGLESKI dvor!.. I sva blasfemija i sav gadluk odnosa unutar te perevertirane porodice u kojoj očuh Tezej spava sa pastorkom Strofom na dan svog venčanja sa njenom majkom, a ona, pak, redovno spava sa sojim tek stečenim polubratom Hipolitom… sve se te stvari dešavaju baš na tom izmišljenom, ali svakako nekom dvoru na šablon baš tog ENGLESKOG.

Imamo u vidu sva saznanja o odnosima koji su otkriveni da su vladali u posteljama Princa Čarlsa i njegove supruge Ledi Dajane, koji su se i razveli baš zbog neobičnog pogleda na ljubav i seks. Tako je Sara Kejn ponovo za svog kratkog života smogla snage - i kao dramska autorka, ali i kao gradjanka svesna sveta oko sebe, održi još jednu ubitačnu i ubistvenu moralnu lekciju svima – i narodu i savremenom sklopu opštih uverenja i vladarskoj kući, ali i savremenoj sceni i drami u Evropi. Sara Kejn protumačila je ovu porodičnu dramu na dvoru veoma kritički i grubo otrežnjujuće, tako da nema mesta sumnji koliko je ona ozbiljna kada optužuje svaki korak i, uopšte – samo postojanje Kraljevske Kuće.

Njena optužba lako se može protumačiti skoro čak vukući i paralele sa pojedinim likovima drame i njihovim postupcima sa onim događajima koji su se ređali u kratkoj istoriji Ledi Dajane na dvoru Engleske. Sara Kejn provocira naše gađenje nad licemerjem i bori se za iskrenost i slobodu ljubavi koju njena Fedra u svim tim pervertiranim odnosima, moli i prosi okolo, pa i od svog nesrećnog pastorka Hipolita. Pošto je i on razočara, ona ga kažnjava samoubistvom. Na to i njegov otac plane i odluči da ga kazni smrću..I eto ti tragedije u kojoj pogiboše i Ledi Di i njen nesrećni tamnoputi verenik u jednom tunelu u Parizu.

Naravno, u Federi tragedija se desi VIDLJIVO a savremena Engleska dvorska tragedija je vešto maskirana – skoro kao u samom Antičkom mitu – nesrećnim slučajem na drumu!.. Naravno i sveštenik u komadu je dovoljno perverzan da se upusti u oralni seks sa navedenim Hipolitom u njegovoj ćeliji osudjenog na smrt.

Dakle i ovo delo Sare Kejn je u njenom maniru prljavog kazališta sa masom psovki i živog seksa na sceni i priče o tim stvarima o kojima se u društvu ćuti. Ali upravo da se nebi ćutalo, Sara Kejn VRIŠTI protiv savremenog nemorala u duši – zbog stalne prevare koja se živi u društvu malograđanina u kapitalizmu. Zato je verovatno i odlučila da više ni sama ne pravi kompromise i izvršila samoubistvo, da više ne deli taj nemoral koji vidi oko sebe.

A sada i nešto o predstavi Jugoslovenskolg Dramskog Pozorišta u režiji Ive Milošević. Možemo reći da je ovo repertoarski zdrav potez ako se ima u vidu osnovna poruka komada – kritika opšteg moralnog stanja u društvu. Ali – ta kritika je ipak nešto konkretnije vezana baš za jedno određeno društvo i institucije tog društva u kome je i sama Sara Kejn živela. Jer, kad se ide tako konkretno u poređenja samih likova stare Fedre i likova i situacija Fedre Sare Kejn, kako je u drami moguće ići prateći i tokove u savremenoj Engleskoj, onda je trebalo nešto više uraditi da se KONKRETIZUJE to poređenje i sa našim društvom, ako je to ikako moguće. Jer ovako, ostalo je da se prati jedna zatvorena ili samosvojna drama kojoj su ostali da se vide SAMO čisto umetnički kvaliteti. Znači lepota poezije jezika, sklad dijaloga, kompleksnost likova, veština ritmiziranja scena..

A toga, niti ima u tekstu, niti je to autorka imala u vidu. Ona je pisala kao da VRIŠTI i šalje bolnu poruku – krik na kome insisitira u svakom momentu. To je pisala kao ponižena žena u ime ponižene Fedre, ali i u ime poniženog Hipolita koji se sa gađenjem odnosi prema svojoj seksualnosti neminovno povezanoj sa kraljevskim statusom koji prezire.

Taj krik ostao je daleko od nas u konkretnom smislu. Ne umemo da povežemo uzroke i posledice pobune u ovoj KONKRETNOJ situaciji, pa smo uskraćeni za veliki deo sadržaja koji nije nadoknađen samom estetikom. Ali dobili smo mnogo igrom odlične - Mirjane Karanović u ulozi nesrećne Fedre koja prosi ljubav tamo gde je neće isprositi. I dobili smo mnogo igrom Ermina Bravo iz Sarajeva, u teškoj i gadnoj ulozi zlobnog i pobunjenog Hipolita. Ali čini mi se da se bez konkretizacije i nužnog uvezivanja svih krajeva i krajića ove složene i bolne slike KONKRETNOG stanja u jednom odredjenom društvu, ili – ako hoćete, bez rekontekstualizacije drame u naše savremeno društveno tkanje, neće daleko stići sa tumačenjem našeg STVARNOG bola i patnje zbog perverzija koje NAS okružuju i truju. Mislim da naše tajne opsesije nisu razvarat u sferi seksualnosti pojedinca sa nekog imaginarnog DVORA, nego su naši stvarni problemi vezani za neke druge motive i dramatične i tragične naboje koji nam se dešavaju sada i ko zna do kada će. Tako vam je to, izgleda.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – utorak, 19. Februar 2008.

Ilustracija: Svetlana Blagojević