KOMENTARI (0)
DODAJ KOMENTAR
ŠTAMPAJ
Nekad se lepo znalo, u onoj velikoj zemlji, Jugoslaviji – bar što se tiče pozorišta – Slovenci imaju najbolje pozorište modernog tipa, ali Vojvođanski Mađari imaju najeksperimentalnije TRUPE koje diktiraju tempo eksperimenta celom ovom bližem delu Evrope. A onda je izbio rat – raspala se Jugoslavija – Slovenci su otišli i nastavili da se bave modernim i ostalim poozorištem – (povremeno nam ga prikažu u najboljem svetlu) a Mađari su – oni najkreativniji – otišli u Budimpeštu da tamo nastave svoju bitku za novo pozorište. Tu bitku su jedno vreme dobijali, a onda su je konačno izgubili. Utopili su se u prilike jedne ravničarske i malograđanske mađarske pozorišne operete. Tako vam je to.
Kažem – Mađari su otišli iz Vojvodine, ali jedan je OSTAO – Andraš Urban. Gledao sam na jednom krnjem BITEF-u, prvom pod sankcijama, njegovog VOJCEKA u SKC-u koga je napravio sa mladim glumcima u Subotičkom Narodnom Pozorištu. To je bilo energično istraživanje na fonu bledunjavog Festivala bez pravog svetskog gostovanja. Posle toga je – bar za mene, Andraš Urban - nestao! I sada se popjavio i to sa ovom i sa predstavom SABIRNI CENTAR u Srpskoj Drami Subotičkog Narodnog, istovremeno.
Sinoć sam gledao URBI ET ORBI i iskreno sam oduševljen predstavom. Pre svega, Andraš Urban mi je vratio veru u mogućnost da se u našoj zemlji – kako god se ona zvala – IPAK, napravi moderno pozorište koje se iskreno i hrabro bavi zaista NOVIM izrazom. Jer u ovoj predstavi ništa nije rutinsko i ništa nije uobičajeno. Sve je pažljivo smišljano i pomno traženo i nađeno. I to je traženo i nađeno - što se iz predstave lako može videti – najtežim putevima, najdubljim istraživanjima i najiskrenijim preispitivanjima svega – i sebe i znanja i pozorišta kao takvog.
Andraš Urban radio je sa mladim glumcima Martom Bereš, Andreom Erdelj, Imreom Elek Mikešom i Arpadom Mesarošem, sve one mukotrpne, ali treninge i radionice beskrajnog zadovoljstva permanentne kreacije, dok god ih nije osposobio da savesno i pomno, prekopavajući po svom iskustvu, ODREDE tačno one intimne slike i sklopove slika koje mogu i žele da artikulišu i podele ih – najpre sa partnerom, a onda i sa gledaocima. Oni su zajednički pronašli neke lične odgovore na bitna pitanja moralnog života – i svog i sveta oko sebe - sklopli su ih u izazovne scene i nanizali ih u provokativnu predstavu.
Ima tu naravno i gromoglasne samoironije – ne zove se džabe žanr ovog komada ORALITET, koji zamenjuje klasični naziv žanra kome ovo delo stvarno i pripada - MORALITET, koji bi verovatno delovao pretenciozno kada bi se naveo bez distance. Ovako, sve je stavljeno pod znak pitanja – i polazište i cilj, i hod po mukama stvaranja i rezultat do koga se dolazi gledanjem ovog ispovednog dela.
Kaže autor predstave Andraš Urban da je predstava nastala POSTEPENO NAPUŠTAJUĆI ISTOIMENI KOMAD JANOŠA PILINSKOG! I ne kaže to bez osnova – jer komad je ZAISTA i nastao tako što je delo Janoša Pilinskog stavljeno u retortu istraživačkog tima Trupe Andraša Urbana i toliko protreseno i preoblikovano, da je to postala samostalna celina koja može samo da se oslanja na bilo kakvo literarno delo. To je postalo moderno pozorište koje provocira i preispituje – pravi savremeni MOLRALITET. I u tom moralitetu ispituju se dometi poezije u komunikaciji, ispituje se filozofija osnovnih kontakata, ispituje se estetika trenutka stvaranja, ispituje se moralno opterećenje slobodom i ljubavlju... Ispituje se sazrevanje i ispituje se odgovornost za uklapanje i neuklapanje u svet koji nas okružuje. Predstava obiluje protestnim nabojem i obiluje čednim prihvatanjem sopstvenog isključenja iz sveta odluka. Predstava je bolni poziv na pokušavanje da se životom bude dostojan vere u ideal.
Čisto pozorišno gledano, žanr ovog savremenog moraliteta uklapa se u domen post dramskog pozorišta. Tekst je tretiran skrupulozno i uglavnom samodovoljno. Ono što se govori toliko je raslojeno već u jeziku i u govornom izrazu, da je sve ostalo na sceni KONTEKST ili komentar. I mizanscen i prostor i kostim i telo glumaca. Ali i taj kontekst je aktivan i promenljiv, tako da tekst i govorenje – iako glavni događaj na dramskom planu, trpi značajan uticaj ostalih elemenata scene iako su svi zajedno tretirani kao kontekst. Sve je to moguće zbog duboke iskrenosti i ispovednog tona i ispovednog stava koji spontano prinuđuje gledaoca da se ispovedi pred tim mladim Jezuitima preispitivanja.
Ta sila duboke analitičnosti, koja skoro vodi do opasnosti nepovratnog odlaska u samoosudu, ta izoštrena igla kojom se, jedan po jedan, bodu polupotisnuti pojmovi savremenog morala, ona napinje žile kucavice i neodoljivo insisitra na rešenjima i na odlukama – o pitanjima časti, o pitanjima pripadnosti, o pitanjima tolerancije, o pitanjima razumevanja – sebe, drugog i života i sveta uopšte. Pravo je čudo koliko su mladi glumci – svi redom početnici, uspeli - vođeni sigurnom rukom već iskusnog reditelja Andraša Urbana, da proničući u sopstvene tajne, stvore jedno jasno i nadasve sveže i MODERNO pozorište.
Priznajem – mnogo mi je nedostajalo takvo pozorište i osećam veliko zadovoljstvo da se ono pojavilo. KONAČNO!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – petak, 18.april 2008.
Ilustracija: Svetlana Blagojević
