KOMENTARI (0)
DODAJ KOMENTAR
ŠTAMPAJ
Ima jedna značajna rasprava o pozorištu u Čehovljevom GALEBU, možda najznačajnijem komadu ovog autora, a svakako za pitanja pozorišta najmerodavnijem - pa nije ga džabe osnivač Moskovskog Hudožestvenog Teatra – jedan od najvećih pozorištnika istorije – Stanislavski, ovekovečio slikom na zavesi ovog večnog teatra istraživanja. A u toj raspravi koja se uvek uzima kao ključna scena za tumačenje stila i žanra ovog komada – jer pitanje jeste da li se reditelj koji postavlja GALEBA ozbiljno odnosi prema argumentima o novom pozorištu ili ih podcenjuje, na taj način se odredjuje prema enigmi zvanoj Čehov, a pogotovo ČEHOV DANAS! Ta enigma je od početka bila neshvatljiva čak i samom Stanislavskom i njegovoj velikoj ekipi modernista u pozorištu, jer su se sreli sa odrednicom žanra kao KOMEDIJA baš za one komade za koje su oni smatrali da su duboke društvene DRAME!..A trebalo je biti samo malo IZVAN pozorišta kao što je to bio sam Čehov, ozbiljan lekar i realistički pripovedač sa poetskim i kritičkim otklonom, pa shvatiti da je život koji se živi pod tim okolnostima kakvim ga je on upoznao – samo jedna kratka i besmislena KOMEDIJA!..
Prvi je posle Čehova verujem tu duboku filozofiju shvatio – preko mnogih usputnih stepenica, nadmoćni genije pozorišta XX veka i inovator koji je (uz Brehta) najviše toga okrenuo naglavce u tom pozorištu – Samuel Becket. Njegovi čekajući junaci iz drame ČEKAJUĆI GODOA su najsmešniji par klovnova u tragičnoj istoriji čovečanstva, ali ne manje smešni od drugog sado-mazohističkog para popravljača sveta, zar ne? Možda je tek sa Becketom enigma ČEHOV mogla da dodje na red da se razreši i da se nadje odgovarajući stil igre za njegove neobične komedije. Jasno je svima da to nisu zabavljačke lakrdije koje se izdaju pod KOMEDIJE i tako se uglavnom i prihvataju oduvek, a ipak, kad se udubite u patnje karaktera siromašnih i opustelih ljudi o kojima Čehov pravi komade, lako zalutate u dramske vode, sve parateći onu sentimentalnu liniju samosažaljenja koju najlakše prepoznaje najšira publika.
Naravno u tom razrešavanju enigme Čehov, mnogo neprilka stvara i moderna američka dramturgija sa Tenesi Williamsom na čelu koji zaista sa dubokim emocijama ustoličuje melodramu i daje joj potpunu raskoš u izrazu. Ali, bojim se da je Čehov ZLOUPOTREBLJEN i da je kao i Maksim Gorki prikazivan UTILITARNO i tako lišen, pre svega poezije visokog realizma i analitičke složenosti i oštrine. Čehov NE OPRAŠTA – ni što se tiče žanra, ni što se tiče analize karaktera. Njegova puška iz prvog čina ZAISTA preti i PUKNE u trećem činu!…Sve drugo je parada i sve drugo je POMILOVANJE krivca – čoveka koji traći svoj život u neradu i neodgovornosti.
Mislim da bi Čehov, kao što je radio dok je bio živ, pismima postavljaču svojih komada Stanislavkom, OSPORAVAO mnoga izvodjenja svojih dela. Smatram da je on težio jednoj vrsti analitičke a ne zabavljačke komedije, ali svakako ne drami sentimentalnog tumačenja splina i bola srednje GRADJANSKE, ili još gore, klase na odlasku – siromašnih plemića. Verujem da se Čehov kao čovek faktički IZVAN pozorišta, izvan onog što je u pozorištu sentimentalno i srceparajuće, ono što se najviše voli u provincijskom pozorištu – suze i patnja sentimentalnih karaktera - zgražavao nad takvim tumačenjem svojih dela, kao što bi se zgražavao nad veselim razigravanjem situacija iz života likova koje prikazuje, u cilju uveseljavanju primitivne publike.
Smatram da je Čehovljev IVANOV u izvodjenju renomiranog budimpeštanskokg pozorišta KATONA JOŽEF u režiji Tomaža Ašera, bila nadobudna i nametljiva koketerija sa osnovama Čehovljhevih zahteva u pozorištu. Ašer se oslonio na iskustva malogradjanskog pozorišta koje nameće svoj ukus pozorištu u Budimpešti još iz vremena K&K ukusa gde je carovala KNEGINJA ČARDAŠA i duh operetske zajapurenosti na svakom koraku. To je duboko ukorenjeno u Mađarsko pozorište i retko se dešavaju POBUNE čak i na alternativnoj sceni. Veliki uticaj ostavili su mladi i ambiciozni stvaraoci koji su devedesetih godina otišli iz Vojvodine u Mađarsku, ali su za desetak godina apsorbovani i ponovo je zavladao malograđanski ukus na skoro svim scenama Budimpešte. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati izuzeci od ovog pravila. Sećam se samo spretnosti za falsifikovanje POSETE STARE DAME Fridriha Direnmata u jednom Peštanskom pozorištu gde je od ismevanja – i u žanru i u sadržaju malograđanskog kukavičluka, složenim putevima persiflaže i operetskog ukusa i nastupa, predstava pretvorena u TRIJUMF malograđanske postojanosti u bari samodovoljnosti. Tako mi se čini da je i ovaj IVANOV Katona Jožef Szinhaza, jedna lepršava prevara u kojoj se TOBOŽE otvaraju razna pitanja egzistencijalnog naboja, a faktički se pravi parada sa psihološkim devijacijama i karakternim iščašenjima na sadržaju ljubavne pričice.
Afektacijama u režiji želi se maskirati umetnička nemoć reditelja da – inače spretne glumce, uputi u tajne velikog Čehova, pa se onda svi zajedno prepuštaju uživanju u žanr-scenama seoskih proslava i ljubavnih rastanaka sa natruhama filozofije propalog čoveka. Rasplakani monolozi Ivanova su najniži nivo tretmana tog sklopa problema koji se ZAISTA u ovom komadu pojavljuju – nemoć odluke u loše shvaćenim istorijskim okolnostima. Na žalost, umesto da te probleme razrešava analizom i otvaranjem kroz tumačenja uzročno posledičnih veza, Ivanov glumca Arnoa Feketea ostaje samo paraderska zabava i uživanje za publiku bez pozorišnog ukusa i znanja. Pogotovo što je reditelj tobože inovirao svoju postavku igrajući sve u nekom zajedničkom dekoru nekakve štale ili predvorja nekog zajedničkog staništa nepoznatih ljudi, a nije ništa menjao u tekstu da se približi tom vremenu kolektivizacije koje podržava i kostim i loše protumačena muzika.
Tek tu se vidi potpuna proizvoljnost i neodgovornost u kreiranju ovog stilskog i umetničkog galimatijasa u kome se svaka scena igra u novom stilu. Preovlađuju odrednice sentimentalnog sitnog realizma i komedijske kerefeke burleske. Pa još kada se pojave asocijacije na velike savremene predstave Nemačke moderne scene - na primer jednog Martalera, onda se ukus kiča potpuno nekontrolisano razlije po sceni, koja inče nema nikakvih umetničkih otklona. Jedan dosadni i nebitini Ivanov zavodi neke nerazumne žene i devojke, a ostali u selu su ili potpuni pijani idioti, ili pokvareni podvodači. Pa bar da je od toga nešto napravio, a ne ovako da samo popunjava tri sata predstave uživanjem u tome kako oni piju i kako se ne zabavljaju, što je delovalo potpuno prevarantski.
Ne znam ko je ovo gostovanje smislio i ko ga je odabrao, ali moslim da je to ISPOD nivoa i Jugoslovenskog Dramskog i Jubileja koji slavi – 60 godina borbe za NOVO POZORIŠTE! Sa svim krizama unutar tog puta.
Još da samo kažem da je IPAK, bila jedna dobra scena u komadu – poslednja! U toj sceni, inače slatkasta devojčica Saša – Mate Gabor, napravi pravu feminističku paradu da odbrani svoje pravo na ljubav kakvu ona hoće – prema isluženom i kilavom Ivanovu, koji se tu i ne upuca iz pištolja. Ona dakle svadbenim buketom tako pretuče ulickanog doktora koji je inače u svojim stavovima u pravu, ali mu se nekako ne da. Ta scena je – kažem – JEDINA, bila zaista ČEHOVLJEVSKA! Ostalo, mogli su to igrati i kod kuće, kad već vole. Srećno im bilo!
Goran Cvetković Radio Beograd 2 – ponedeljak – ili utorak – 7. ili 8. april 2008.
Ilustracija: Svetlana blagojević
