Kao i svake godine, ovo je već pristojnotrajuća tradicija, ponovo sam pažljivo propratio najznačajniji muzički festival u Srbiji i prenosim vam svoje lične utiske. Sve ovo radim iz čistog zadovoljstva, niti me ko pita, niti mi je ko kupio kartu.

Ni ove godine, kao ni prošle, nisam nosio foto aparat. Imam neki, ali nije nešto dobar, a nisam ni neki fotograf - mnogo bolje crtam pa sam vam sve nacrtao. No, nosio sam mp3 plejer koji može i da snima, pa ovaj pregled festivala sadrži i uzorke svih koncerata na kojima sam bio. Doduše, snimci su izuzetno loši, ali ako hoćete više od informacije treba da kupite diskove, a mogli ste i doći na festival.

Inače, ja sam se u međuvremenu dosta promenio. Svi znaju da sam bio pun razumevanja za sve ljude sveta, ali mnoge stvari me sada nerviraju. Na primer, naslovi kao što je ovaj gore što sam smislio. Ring trinaesti, to je ono, onaj film Ring, znate onaj japanski, horor, pa iskombinovan sa Petkom trinaestim. A nema nikakve veze sa kvalitetom festivala, možda u smislu da je strašno dobar.


Prvi dan





Festival je otvorio truba/kontrabas duo Sparks iz SAD-a. Duo čine Peter Evans (truba) i Tom Blancarte (pogodite šta). Sada, zamišljam da sam neko ko nema pojma šta može da očekuje na festivalu, prvi put je tu i ulazi u salu a Sparksi već sviraju. Pomislio bih: "Pa čekaj, šta je ovo? Ova dvojica sve rade naopako! Onaj kontrabasista drži gudalo naopako, a trubač umesto da duva u trubu on je sisa!" Mislite da nije smešno? Čuo sam dosta takvih razgovora tokom ovogodišnjih Ring Ring večeri. Doduše, konkretno ne na ovom nastupu, a nije ni bitno nego zapravo hoću da kažem kako je ove godine svako veče bilo puno, a ljudi koji dođu imaju različite poglede na takozvanu novu muziku. Najviše poštovanja imam prema onima kojima se ova čudna muzika ne sviđa ali su ipak došli da vide šta je to i pri tome uopšte ne kriju da im je sve to smešno. Iskreno. A kako su neki koncerti tihi, uvek se u blizini nađe neko ko će izbaciti nekoliko zanimljivih opaski. Na primer "ja sam godinama isto ovako svirao ali nisam znao da je to umetnost" i slično. Majke mi, čuo sam baš to. Eto, ja najviše volim da budem među takvom publikom, ali nekako uvek ispadne da sam jedan od onih koji će sve što čuju precizno definisati, raskrinkati i prezreti ili pak nahvaliti (hvaleći zapravo svoje poznavanje materije). Ali, izgleda da se ne može birati u kom ćeš plemenu biti u ovom slučaju, tako da mi ostaje samo da nastavim da raskrinkavam. Evo odmah prilike:

Drugi koncert prve večeri je bio jedan od najgorih koje sam gledao na Ring Ring festivalu od kada ovaj postoji. Recimo, ja stvarno ne volim razna kombinovanja medija na silu, kao što je kombinacija filmske projekcije sa živom muzikom. Još više mi smeta kada se sve to pokuša upakovati u neki vešto smišljen koncept koji treba da opravda ispraznost cele ideje. Ipak, to uvek ne mora biti loše ako je bar film ili muzika nešto originalno i zanimljivo. No, ako bi slučajno film zapravo bio kolaž inserata iz bezbroj puta prežvakanih noir filmova i ako bi ga pratila ne naročito inventivna improvizacija koja čak nije baš vešto ni uklopljena u promene na platnu, to bi za mene bilo potpuno promašeno veče. I baš to sam dobio. Čitajući najavu koncerta, nisam mogao da se otmem utisku da jednostavno it does not compute. Selekcija inserata iz noir filmova (ispresecana ženskim glasom koji se ispoveda u maniru tih filmova) + moderna improvizacija. Ne sumnjam u kvalitet iskusnih improvizatora koji su svirali, ali ne verujem da je moguće da ovakva kombinacija proizvede najavljeno "jedinstveno iskustvo puno ushićenja". Iskustvo koje je kod mene proizvela je ovaj: idu insterti, muzičari sviraju, i onda naglo film staje, ekran je crn, ženski glas počinje da priča, a muzičari koji bi trebalo da prekinu sviranje kada stane i film kasne. Mogu zamisliti reakciju nekoga od mojih nepoznatih prijatelja iz iskrenog dela publike: "ovi ne samo da sviraju nešto bez veze, što sigurno ne mogu više ponoviti, nego čak ne znaju ni da se prave da su to uvežbali".